Пише: Ђуро Радосавовић (РТС)

У Швајцарској је обичај да се петнаест минута од почетка било ког бизнис састанка не смије говорити о бизнису. Ћаска се о времену, храни, спорту, саговорници се ближе упозају, набрајају имена омиљених ресторана, дјеце или бивших жена, али никако о конкретној теми због које су ту. Ни ријечи о бизнису, јер се разбија атмосфера, прави се увертира.

У Црној Гори се људи данас такмиче, искушавају сами себе, покушавају немогуће; велико је питање да ли могу пријатељи кад се нађу на кафи или ракији да истрпе петнаест минута, а да не говоре о политици. Не могу. Пробао сам, пробали смо, пробали су. Дали смо све од себе. Не иде.

Скоро да нема о чему да се прича ако се не прича о политици. Или се политика прожима кроз сваку пору живота. Одмах се потегне прича о партијама, шпијунима, коме се враћају а коме отимају цркве и наравно прича се о криминалу у политици и политици у криминалу. Да ли је већа пријетња по Црну Гору српство или црногорство, криминал или политика?! Тога су у гробу кључеви.

Нећемо о политици

Од када уђеш у Црну Гору почиње политика и не пушта, не попушта и од ње се живјет не може, а без ње се изгледа живјет не може. Све је увезано.

Застава црвена или тробојка крај пута, националистички графит или провокаторски, црква једна црква друга, језик један други трећи, па рупа на путу, а изнад висе скеле на којима ходају Кинези. Праве чувени “Хигхwаy то ноwхере”. Споро иде нови ауто-пут. И то је политика. Нас и Кинеза, 300 милиона дуга!

Најчешћа реченица је “Нећемо о политици”. Покушај! Као наслов романа сјајног Бранка Димитријевића. Нећемо о политици, а само се прича о политици.

Безброј пута су ме контактирали новинари из Београда, тражећи мишљење, појашњење, што се то збива у Црној Гори. Као да живимо у вријеме без новина, телевизија, портала и вајбера. Али јасно је зашто је све нејасно. Постоји безброј информација, потурених, протурених, па се не може разазнати што се стварно збива у тој мистериозној Црној Гори.

Да би схватили, морате доћи. Да будете лични инсајдер. Са стране гледано мути се вид. Чим уђете у Црну Гору, видјећете да сви имају спремне одговоре, чекају као запете пушке. Прије него уђете у такси ако питате: “Је ли слободно?”, одговориће вам: “Јесте од 1945!”

Ако питате таксисту: “Мора ли у Црној Гори да се веже појас?”, одговориће вам са: “Како ко!” То није виц форма, то није досјетка, то је истина, тако се живи. Испаљује се жестоко. Дим у дим.

Издајници, петоколонаши, ултрапатриоте, неокомите, неочетници, посрбице, милогорци

А данас је 13. јул. Једини празник за који се може рећи да је највећи. Једини кога сви воле и поштују. Дигао се народ на оружје. Борио се против окупатора. И кад су им рекли да се врате с планина свако својој кући одбили су. Страдали и изгинули жестоко. Зна се то и даље. Вибрира слободарски дух. Зато се осјети у ваздуху да народ жели да прослави али не зна како. С ким, уз које пјесме, да не буде после да их је неко сврстао, јер је сврставање нови спорт у Црној Гори. Што год проговорите неко ће вас стрпати у издајнике, петоколонаше, ултрапатриоте, посрбице или милогорце.

Чудни се људи шетају кроз Црну Гору, јер, пропаганда је учинила своје, постоје и неокомите и неочетници како то рече нападнути новинар Сеад Садиковић. Кажу да нема више Бебе у Црној Гори али је оставио дубок траг, замутио све воде.

Некад су у СФРЈ лозову ракију звали “тринаестојулка”. Јер су се “Плантаже” звале и “Плантаже 13. јул”. Данас је та гигантска фирма на корак од распада, јер су директори блиски ДПС-у и претходном режиму сипали себи више него што је требало. Попили су Плантаже на искап.

И све тако редом. Нема сегмента који спада у “национални понос”, а који није укаљан или згађен. Химна, застава, држава, фирме, плаже, море, острва, све је под знаком питања. Чије је, коме је продато и како, ко је ставио шапу на што, то се тек распетљава.

Дигла се велика фрка око Светог Стефана и Краљичине плаже. Странци који су навикли да годинама буду своји на своме пријете тужбом а нова власт улази у фајт, жели да врати народу на коришћење морско добро. Клинч, а питање је да ли ће бити арбитраже. Краљичину плажу је народ прозвао”Милова плажа”, јер кад је од Улциња до на крај Боке све било крцато, на Краљичиној плажи се углавном купао Мило са пар пајташа. Сада се Мило жали како је некад ексклузивна плажа постала мјесто гдје се продају ћевапи за еуро.

Парадокс је да се на РТЦГ и даље сервирају прилично оштре поруке уперене ка Србији, а и даље су за спас сезоне потребни туристи управо из Србије. Колективна шизофренија, јер кормило једни нагињу улијево, други удесно. Не постоји у Црној Гори као у Британији “стеадy ас схе гоес”. Не. Свако свој курс има. Док се брод не насуче на какву стијену. Има министара који су се показали као змајеви, раде посао, вуку напријед, а има и оних који и даље нису свјесни да су министри. Не знаш да ли је боље или горе да раде или да не раде.

Баук Александра Вучића

Медијска сцена је неразмрсива мрежа. Више од пет медија (портала и новина) које нагињу претходној власти су индиректно на буџету страних компанија које остварују своје циљеве у Црној Гори. Ако оду ти странци, угасиће се и ултрапатриотска гласила. Медијски патриотизам и те како има цијену.

Многим медијима су пуна уста Вучића. Он је можда представљен и као много јачи него што заиста јесте. У Црној Гори он је баук који контролише просрпске партије, удружења, матице, купује телевизије, портале и радио-станице. Див који је једном ногом већ прешао границу. Факат је да након 30. августа сви у Црној Гори остварују своје циљеве, сви се боре за утицај, али је истина да је можда Црној Гори и бившој власти потребнији Вучић као велики зли непријатељ који вреба и кога је лако окривити за све неуспјехе, него што је потребна Вучићу Црна Гора као још један тег о врату.

Најзанимљивија игра је “Ко је издао Амфилохија”. Као да постоји списак Амфилохијевих тајних закона којима су се политичари тајно заклели, сада се сви оптужују да су издајници. Фронт оптужује Здравка Кривокапића, он узвраћа, пецкају се каткад и Демократе и УРА, а поента је да се не зна ко пије ко плаћа. На крају ће се морати подвући црта, рачун мора да се плати. Или ће пасти Влада, или ће се ићи на нове изборе.

Колико год Здравко дјеловао смушено и неснађено, и даље не пада. Држи се. Био је први премијер Црне Горе који се срео са премијером Велике Британије. Такође је једини премијер кога нападају и опозиција и позиција, пријете му рушењем скоро све партије. Он и даље не оснива своју Демохришћанску странку о којој се прича још од избора 30. августа.

УРА је имала свој конгрес у Улцињу. У своје редове усисала је пар познатих фаца из свијета бизниса и НВО редова, али је и даље Дритан Абазовић као појединац много јачи бренд од партије. За то вријеме Демократе Алексе Бечића не часе часа, капиларно шире утицај до сваке мјесне заједнице у Црној Гори и пријете да постану најозбиљнија политичка партија у Црној Гори.

У смислу партијске структуре и дјеловања, по форми и организацији подсјећају на ДПС и СНС, добро функционишу, али је питање у ком смјеру ће их одвести Алекса Бечић. За сада је он стабилан играч кога Запад изузетно и воли и поштује. Демократе, за сада, пливају најбоље у политичкој жабокречини Црне Горе. Остали једва да држе главу изнад воде.

Демократски фронт не зна ђе удара и ко им главу носи. Константно набадају Здравка Кривокапића и кад је крив и кад није. Милан Кнежевић и млађани Мандић су у Београду недавно у хотелу “Мажестик” учествовали у тучи. Типично би било да се све одиграло у хотелу “Москва”, али ипак их је неко изнабадао у “Мажестику”. Кнежевићу је имобилисано раме. Таква је политика у Црној Гори, на ивици инцидента, изврћу се руке. Нема зезања. Али је и даље све спрдња. За Мандића и Кнежевића кажу да иду у Београд по мишљење, а овога пута су добили батине.

Свима је заједничко да су разочарани. Једни новом Владом, други сами собом, трећи укупном ситуацијом. ДПС се показао жилав, прави наставак комунистичке партије која збија редове. Нема цијепања, за сада. Убиједили су себе да ће се вратити на власт и да ће све бити као прије. Брат брату, кум куму, а сви Милу.

5ЦГ мрежа

Кафане су и даље центри збивања, више се тамо (са)зна него у редакцијама медија. У кафанама се већ дискутује хоће ли се Мило опет кандидовати за предсједника на следећим изборима. Изгледа да ће да посегне за тим кривим правом. Зажмуриће на период кад је био предсједник за вријеме Државне заједнице Србије и Црне Горе, сам себи ће то анулирати и заиграће још једном сам на себе. Сам је себи изгледа највећи адут. Питање је хоће ли му Устав дозволити ту екскурзију, хоће ли мандате досадашње да му броје како треба или ће да зажмуре.

Председник Црне Горе Мило Ђукановић и генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг, 18. јуна 2021. у Бриселу
Председник Црне Горе Мило Ђукановић и генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг, 18. јуна 2021. у Бриселу
Тема за свађе и распиривање мржње не фали. Ако услиједи до краја године попис становништва, биће феште од билборда, колумни, утицаја и спотова. Биће патриотизма и контрирања, срљања у идентитетске заносе, историју и прекрајања исте, баналности и епског кича сваке врсте.

Има каткад у Црној Гори и искре хумора јер се у супротном не би могло преживјети. У вријеме Мила Премијера у Подгорици је никао хотел “Премијер”. Фин, скоцкан, луксузан. Па се народ пита хоће ли хотел мијењати име у “Здравко” или ће остати само „Премијер” и даље.

Слиједи попис становништва, а према последњим истраживањима (Ипсос) трећина грађана Црне Горе вјерује да 5Г технологија изазива или шири корона вирус и да се то прикрива да би компаније које се баве том технологијом могле да наставе да зарађују много новца.

То говори да је Црна Гора плодно тло за дезинформације сваке врсте. С тога је добро улагати у медије и политичке партије, исплативије него у бизнис, јер изгледа да народ може заборавити све и повјеровати у све. Можда чак и у то да је “Мило био бољи”. Виђећемо на неким следећим изборима. Нека буде што бити не може!