Пише Драгољуб Збиљић*

Осим Срба, Србије и Српске, ниједан други народ и ниједна друга држава матичног народа нема проблем с матичним писмом у матичној држави у матичном језику у свету.

Велика је не само срамота него и простачка неодговорност што само српски лингвисти ни после 30 година немају јединствено, уједначено експлицитно изречено сазнање и заједнички закључак да – после свега што се планирано и изведено у обманама Срба од власти комуниста у Југославији, али и после комуниста у вези с намерном заменом српске ћирилице хрватском латиницом у језику Срба – није могуће било каквим друкчијим начином спасти српску ћирилицу осим правописним стручним нормирањем и српског, као и сваког другог, језика у једноазбучју. Јер, експеримент у обманама у вези са српском ћирилицом према Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности латинице и ћирилице“ (од 1954) у примени од комуниста и српских лингвиста сербокроатиста дао је до данас резултат 90:10 одсто на штету отписане ћирилице просечно у Србији данас.

НЕВИЂЕНО СЛЕПИЛО СРПСКИХ ЛИНГВИСТА

(Не)вероватно невиђено слепило и српских лингвиста и српских власти с тридесетогодишњим елементарним погрешним решавањем питања ћирилице решењем питања српског писма у српском језику алтернативним писмима у Правопису српскога језика (у коме (на стр. 15. изричито, и после 3о година свакодневне јалове борбе за ћирилицу свуда, осим у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“,  пише експлицитно да „српска ћирилица није егзистенцијално угрожена“) и у двама неуставним законима (један је из 1991. а други нови из 2021. године) који немају никакве суштинске везе с оним што је тим поменутим законима (из 1991. и 2021) надређено из већинске народне воље у јасном ставу првом Члана 10. Устава Србије („У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“).

Заслугом српских лингвиста и српских власти (зло)намерно се већ 17. годину копа „рупа“ у реченом јасном Члану 10. Устава Србије увођењем својевремено измишљеним појмом „јавна употреба“ која се супротставља „службеној употреби“, као да може ишта да буде супротност „службеној употреби“ – „неслужбена употреба“, а да је једини пандан „јавној употреби“ – само „тајна употреба“. Свему том замешатељству само у Србији и само са српским писмом и само у језику Срба лингвистички је узрок у нормирању само српског језика у двоазбучју, које су измислили само српски лингвисти, можда не схватајући да тиме и после изворних комуниста и ранијих окупаторских забрањивача ћирилице омогућују да се настави и доврши планирано затирање (потпуна замена) српске азбуке.

До сада се нигде у свету, осим у Србији (нажалост и у Републици Српској) никада није у лингвистици догодило да неки други лингвисти уведу своме матичном писму у матичној држави у матичном језику  конкуренцију туђим писмом које је Србима наметано у свим окупацијама, али и у лажном и привременом миру под комунистима.

Због свега тога, неукусно је и цинично (а свакако и лингвистички и државно глупо) да се српски лингвисти толико дуго „боре“ за српску ћирилицу на овде укратко описан нормативно потпуно погрешан лингвистички начин, а власти на овако законски простачки суштински противуставан начин.

У КЉУЧНИМ ЛИНГВИСТИЧКИМ ОБЛАСТИМА НА СНАЗИ ЈЕ И ДАЉЕ „СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК“

Елементарно важне области и питања у сваком језику свакако су писмо и национални речник. Без писма српски, као и сваки други, језик се своди само на говор. Писмо је оно што језик чини трајним и изворним и за хиљаде година унапред. Забележен говор технички другим средствима, без писма, недовољан је и недовољно документаран, потврдан за трајност језика. Зато сви други народи имају исправно практично решење питања писма, имају правопис и имају завршен речник које само, по потреби, дорађују.

Српски народ, нажалост, још нема практично и трајно решено питање писма, српски правопис има примењено непрактично, практично шизофрено (двојство у писму) решење питања писма по правилу које је важило за српскохрватски језик, у складу с Новосадским погубним договором из 1954. и има тек нешто више од пола урађеног националног речника који се не односи на српски језик него је и даље званичан назив Речник српскохрватског књижевног и народног језика, чиме су језички дали предност језику Хрвата, па су, по том називу који може да значи само једно: „хрватски језик на српски начин“. (Сличан речник под називом Рјечник хрватског или српског језика, чиме су хрватски лингвисти изједначили свој језик с језиком Срба и формално и суштински научно неуједначиво и завршили у 40 томова пре више од пола века.) Српски лингвисти су тако, у складу с поменутим договор учинили корак више у потчињавању језика Срба према језику Хрвата јер задржан назив речника „српскохрватског језика не може под тим именом да значи ништа друго до „хрватски језик на српски начин“. Што је потпуни промашај српских лингвиста. Јер српски језик је аутохтон народни и Вуков стандардни језик Срба, а језик Хрвата данас, свакако је, лингвистички протумачено, заиста, „језик Срба на хрватски начин“. Према нормираном двоазбучју српских лингвиста у српском правопису (ћирилички и латинички српски језик у односу 10:90 одсто данас у Србији), гарантује се, остане ли двоазбучје, будућност језика само латиничког српског, што се онда лако изједначава с данашњим озваниченим „хрватским језиком“. Српски лингвисти, нажалост, не виде још никакву опасност по језик и писмо Срба. У српском случају хрватско писмо је моћан елемент за будуће нестајање и српског језика после нестајања српског (ћириличког) писма и потпуног, давно планираног и спровођеног  полатиничавања Срба, ако још мало остане српски правопис са два писма.

НИКО ОБМАНУТ ОД ЛИНГВИСТА И ВЛАСТИ КАО СРБИ

Заиста је за нормалне људе с нормалним начином размишљања (не)вероватно да се српски лингвисти толико дуго (око три деценије) „боре“ за српску ћирилицу на лингвистички апсурдан начин и да се српске власти последњих 17 година „залажу“ за (о)чување ћирилице задржавањем суштински неуставног за ћирилицу споменутог старог из 1991. године Закона о службеној употреби језика и писама и чак сачињавањем и усвајањем новог (у паралелној непримени) још неуставнијег и апсурднијег за ћирилицу, невиђеног сличног у свету, Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма  из 2021. године.

Не постоји данас ниједан други народ, осим српског, који   живи са специјално наметнутим обманама о немогућој и неспроводивој у пракси “равноправности писама”, о обмани створеној  само код Срба да је корисно за један народ и његову културу и цивилизацију да није штетно поделити народ међусобно у коришћењу више писама и да је могућа било каква корист за српски народ ако он једини има лично (индивидуално) право на посебно, појединачно писмо у свом језику. Код свих других народа матично писмо у матичној језику не постоји појединачно право на писмо, него је код свих других народа појединачно право на писмо спојено једино с колективним правом. Само је код Срба то колективно право сведено на појединачно у избору писма. А само онај Србин који ништа не зна о наметању Србима туђег (латиничког) писма кроз историју и који не разуме зашто је то чињено Србима (наравно, ради слабљења или убијања српског идентитета и асимилације Срба), он ће бити против нормалног решења питања писма и код Срба (у једноазбучју). Историја је препуна доказа о наметању Србима туђег писма, а то не признају само они који мрзе Србе и истину о њима.

То не признају само они народи, а с њима и само они Срби који мисле да су баш Срби и само Срби највећи кривци за свако зло на кугли земаљској.

*Аутор је језикословац и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”