Пише Горан Киковић,историчар
Последње ријечи Mитрополита Петра I Петровића његовом насљеднику Петру II Петровићу Његошу су биле ”моли се Богу и држ` се Русије”. Занимљиво је подсјетити и на аманет Светог Петра Цетињског, који је на самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у његове последње ријечи и препоруке и на онога који ”не би све тако послушао”. ”Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог дâ и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нâда на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.”
Да ли ће ова клетва и анатема сустићи прекршиоца остаје да се види? Међутим, након отцјепљења од Србије и признања лажне државе ”Косово” званична Црна Гора је починила још једну историјску издају: увела је санкције братској Русији. Овим актом вјековно пријатељство и братство између Црне Горе и Русије трпи највеће искушење у историји, а евроатлантска Црна Гора заборавља да ју је Русија помагала двеста година односно од 1711. до 1916. То најбоље потврђује књига ”Црногорске финансије” др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, те ”да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе”.
А сада желим да вам у краћим цртама саопштим историју братских односа Русије и Црне Горе. Како пишу хроничари и историчари Црна Гора се у руским изворима први пут помиње на самом крају 17. вијека, 1698. године, када је руски државник Толстој, на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавалим поморским вјештинама.
Већ 1711. у вријеме Владике Данила, почињу дипломатски односи између Црне Горе и Русије. Додуше, то је више нека ад хоц дипломатија (тек након Берлинског конгреса, од 1878. године, можемо говорити о модерној дипломатији у Црној Гори). На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило је казао Црногорцима: ‘Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачеству’.
Ускоро је Владика Данило отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ манастирима и сиромашном црногорском народу.
Отада па све до данашњих дана односи црногорског и руског народа су братски. Било је искушења у дипломатским односима двају држава, и како пише Јован Пламенац између ‘мале црногорске и велике руске, чак и у вријеме Светог Петра Цетињског, посебно у вријеме књаза и потом краља Николе. Међутим, братска љубав два народа, једнокрвна и једновјерна, ужегнута прије три вијека, никада се није гасила’.
О односима Русије и Црне Горе Јован Пламенац каже: ‘Русија јесте обилно помагала Црној Гори. И данас, када је црногорска привреда уништена, најзначајнији живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремно Јапану објавила рат због Русије. У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада’.
Често се последњих година чује код необавијештених грађана злонамјерна и нетачна прича ‘Русија нас никад није помагала’. Па, де да видимо, кренимо редом!
Др Мирчета Ђуровић у књизи ‘Црногорске финансије’ документовано илуструје да то није тако. Приходи Црне Горе из унутрашњих извора, нијесу били довољни за подмирење државних потреба. Како истиче др Ђуровић, најважнију помоћ са стране Црна Гора је добијала од Русије. Руска помоћ је претстављала један од значајнијих финансијских извора Црне Горе.
Помоћ Русије Црној Гори датира још од раније, од времена Петра Великог. Руска влада је још 1715. године одобрила редовну помоћ Црној Гори од 500 златних рубаља, с тим да се исплаћује сваке треће године.
Како пише др Мирчета Ђуровић у својој књизи ‘Црногорске финансије’: ‘Русија је послије смрти Петра И наставила да шаље исту помоћ – 1000 златника народу и 300 за личне потребе владици. Уза све то, руски цар је црногорском народу средином 1838. године, због неродице, поклонио 10 000 четврти жита. Приликом Његошеве смрти затекло се новца у износу од 332 583 фиорина. Овај новац је Његош чувао да би ваљало у нужди црногорском народу, што је и у својој опоруци нагласио. Послије Његошеве смрти Русија је и даље слала помоћ Црној Гори у истој висини као и раније – 80 000 папирних рубаља и 1 000 дуката. Тако је Црна гора за вријеме владавине књаза Данила, иако нередовно и са затезањем, добијала помоћ од Русије као и за вријеме Петра ИИ – 9 000 златника (1 000 лично књазу и 8 000 држави), што је чинило око 42 000 фиорина’, износи Др Мирчета Ђуровић у књизи ‘Црногорске финансије’. Исти износ Русија је давала и послије смрти књаза Данила, у првим годинама владавине књаза Николе.
Царском одлуком почетком 1867. године одобрена је исплата субвенције Црној Гори за наредних пет година, у истом износу како је и дотада исплаћивана – 22 857 сребрних рубаља. У периоду до рата 1876-1878 године Русија је још једанпут повећала помоћ Црној Гори. У цјелини руска субвенција и разне друге помоћи биле су важан фактор за црногорске финансије. Руска субвенција, која је од 1837. знатно повећана и углавном била редовна, значила је много за оскудну државну касу Црне Горе. Она је била веома важна допуна унутрашњим финансијским изворима земље. На њу се рачунало као на сигуран финансијски извор, па је она у извјесном смислу била коректура финансијског дебаланса и тиме је компезирала донекле перманентни дефицит Црне Горе. Руска помоћ, и материјална и друга, била је важан фактор у развитку ослободилачке борбе црногорског народа, у процесу стварања државе и уређења земље. То је нарочито долазило до изражаја онда када се основна тежња црногорског народа налазила на линији руске политике и када је то Русији посебно конвенирало.
Претходно треба напоменути да је Русија, поред редовне субвенције, давала у току ослободилачког рата, и даље до 1880. године, знатну ванредну помоћ за набавку оружја и другог ратног материјала. Руска помоћ је умногоме олакшала Црној Гори да успјешно оконча борбу и изађе као побједник из овог тешког рата. Поред тога, Русија је ради наоружања црногорске војске дала зајам Црној Гори, у јесен 1879. године, у износу од 900 000 рубаља (око 1 100 000 фиорина).
Послије закључења мира и сређивања ратних прилика, Русија је наставила да даје редовну помоћ Црној Гори у истом износу као прије рата 1876-1878, тј. према одлуци руског цара крајем 1872. године. Продужена субвенција је износила: 46 000 рубаља црногорској влади и књазу Николи, 8 000 Богословији, 5 500 Ђевојачком институту којег је основала Руска царица Марија Александровна и 1 000 златника (око 3 000 рубаља) – цркви. Овоме се од 1879. године придружује и редовна помоћ болници Данила И на Цетињу у износу од 2 500 рубаља, што је додијелио Црвени крст Русије. Десетак година послије Берлинског конгреса Црна Гора је запала у дугове. На молбу књаза Николе руски цар је у августу 1889. године ријешио да санира дуговања Црне Горе. Од 1896. године Русија даје посебну субвенцију за издржавање стајаће војске. Наредне, 1897. године, додијељена је помоћ сину Књаза Николе, књазу Данилу од 20 000 рубаља годишње чиме је увећана субвенција двору на 70 000 рубаља. Све ово сазнајемо из писма руског министра финансија, Сергија Вита, књазу Николи средином новембра 1900. године и реферата Министарства финансија, који је достављен као прилог уз писмо. Приложени реферат се заснива на Милеровом извјештају, који је као високи финансијски стручњак почетком 1900. године прегледао црногорске финансије. Поред општег стања црногорских финансија, у реферату је дат и историјат руских зајмова и помоћи Црној Гори. Према изнесеном прегледу Русија је крајем 1900. године давала сљедеће помоћи Црној Гори:
Министарству војном за војску 82 000 рубаља, Црногорској влади 20 000 рубаља, Отплата дуга банци у Петрограду 80 000 рубаља, Књазу Данилу 20 000 рубаља, Ђевојачком институту (10 000 фиорина) 9 376 рубаља, Цетињској богословији 8 000 рубаља, Начелници Ђевојачког института – плата 750 рубаља /укупно: 220 126 рубаља.
Тако је од почетка 1903. године Русија повећала субвенцију Црној Гори на 500 000 рубаља, од чега је чисто примано 420 000 (80 000 је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду).
Црна Гора је, значи, годину и пô пред Балкански рат примала помоћ од Русије близу два милиона перпера, од чега је отпадало на војску преко милион и пô перпера. Најзначајнија помоћ била је када је Русија почетком 1913. године упутила у Црну Гору, као царев поклон, око десет милиона килограма жита и брашна, што је много помогло ратом исцрпљеном народу.
То најбоље потврђује књига ‘Црногорске финансије’ др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, значи да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе.
Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смијемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са дјецом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смијемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал свјетског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилијепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас сједео на свом Престолу у Петрограду. Али он се пријелипио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разумије, то Срби могу, и обавезни су да разумију.-”Зато молимо се Богу и држ’мо се Русије!”
