ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Као и сваког октобра, (нео)комунисти покрећу талас пропаганде у оквиру, како их они зову, ”октобарских свечаности”. При томе се понављају основне тезе историографије из доба Титове Југославије, попут оне да су се партизани борили против Немаца, односно за слободу. Тако је 8. октобра 2022. на сајту Б92 поновљено чак и то да су партизани, 1941. године у долини реке Јадар, победили немачку 342. дивизију. Дивизија је, иначе, имала 20.000 војника (што не кажу), а партизана у целој Србији није било толико (што такође не кажу). Истина је да се партизани нису борили против 342. дивизије, већ четници, који су у долини река Јадар савладали један њен ојачани батаљон, а не целу дивизију.
Сајт Б92 почиње причу о заборављеним немачким жртвама у долини Јадра, а ту их је било више него, на пример, у Крагујевцу или Краљеву. Али, непотписаног аутора истраживање води у погрешном правцу, пошто понавља класичну комунистичку пропаганду. Конкретно, на сајту Б92 пише:
“Све се то десило после формирања НОВЈ од стране комунистичке партије, када су кренули са нападима и саботажама на окупаторске снаге. Немци су пребацили своју 342. дивизију из окупиране Француске у Србију са задатком да ‘угуши устанак’ и поврати ослобођену територију. Ова јединица била је позната по зверствима у Мачви, Шапцу, Лозници и околним селима. Тада су Немци били поражени од стране партизанских јединица, у близини Драгинца 14. октобра 1941. год.”
Међутим, жртве у Јадру, у Титово доба, нису заборављене случајно. У борбама око Крагујевца партизани такође нису учествовали, али их је ту било, док су на Краљеву учествовали симболично. За комунистичку пропаганду то је било довољно да укључи своју машинерију, али, током борби у долини реке Јадар, партизана уопште није било. Тако су се они задовољили само постављањем једне спомен-плоче, поред моста код Драгинца, где се одиграла кључна битка, са лажним натписом, који гласи:
”На овом месту од 9-12 октобра 1941. године, када је почела прва немачка офанзива на слободну територију Западне Србије, борци Ваљевског партизанског одреда херојском борбом су 12 дана задржавали налете немачких фашиста”.
Дакле, поменута офанзива почела је још крајем септембра, нападом на четнички Церски и Јадарски одред у области Шапца, који су они држали у опсади. Ваљевски партизански одред није био у долини Јадра већ у области Ваљева, а имао је свега неколико стотина партизана. У долини Јадра четници нису задржали Немце 12 дана, већ два дана, док су их укупно, у њиховом продору на југ, задржавали нешто више од месец дана. Четника је ту било 5.000, по 2.500 из Церског и Јадарског одреда. Овим здруженим одредима комнандовао је Рачић, који је иначе био командант Церког одреда, док је командант Јадарског одреда био мајор Војислав Пантелић.
Нешто слично за немачку 342. дивизију пише и на Википедији:
”На мосту преко Јадра, код места званог Гајића стена, у близини Драгинца, заустављена је и разбијена од стране партизана 14. октобра 1941.”
Дакле, није разбијена, бој се није одиграо 14, већ 12. октобра 1941, и у њему нису учествовали партизани, већ четници. Реконструкцију догађаја у долини реке Јадар доносимо на основу немачких и четничких докумената, која се поклапају у свим кључним тачкама, сем по питању губитака друге стране.
О операцијама на Церу и Иверку, извештај немачке Команде Југоистока бележи:
Док је дивизија следећих дана чистила планине Цер и Иверак, напредовали су њени најистакнутији делови даље ка Крупњу, али су тада наишли, јужно од Јадра, на непријатељски отпор, те се нису могли пробити. Бандити су, штавише, тукли и из појединих топова. Сем тога, наставак операције био је онемогућен јаким кишама. Дивизија се прегруписала јужно од пл. Цера за напад на Крупањ.57
Немачки документ потврђује четничке изворе, који кажу да су Церски и Јадарски четнички одред успели да задрже ојачану 342. немачку дивизију. Четници су заузели положаје на падинама Цера, на линији Лешница – манастир Петковица – манастир Радовашница – с. Милошевац – друм Шабац – Текериш. Немачка 342. пешадијска дивизија наступала је у три правца (три пуковске групе): према Лешници, Радовашници и Текеришу. Иза тенкова и борних кола кретало се неколико стрељачких стројева пешадије.
Најјача, средња немачка колона, која је ишла према манастиру Радовашница, ударила је на положаје којима је командовао лично капетан Рачић. Један од његових официра, командир чете аутоматичара поручник Бора Теодоровић, минирао је друм према манастиру. Мине су онеспособиле први тенк, а други није могао да прође уском стазом. Четници, које је тукла немачка артиљерија, чекали су стрељачке стројеве док им се, кроз манастирски воћњак и виноград, нису приближили на 100 метара. Уз губитке, Немци су одбијени, али су четници ипак морали да се повуку на резервне положаје. Учесник борбе, потпоручник Душан Трбојевић, пише:
Наше снаге на простору манастира Радовашнице морале су се повући преко Цера да не би дочекале појаву Немаца са леђа. Озлојеђени због тешких губитака, Немци су по упаду запалили конак и сам манастир, а околне зграде сравнили са земљом. Рачић је потом издао наређење да се све наше јединице пребаце у село Јаребице–Драгинац, а потом у село Цикоте, на десној страни реке Јадра.58
Нова линија фронта протезала се од манастира Троноша до Завлаке. Јадарски одред посео је положаје од Троноше до Столица, а Церски одред испред села Доња и Горња Брезовица, у рововима очуваним још из Првог светског рата. У овим рововима налазио се и потпоручник (тада ђак-наредник), Душан Трбојевић осматрајући порушени мост на Јадру. Немачка извидница није опазила скривене четнике, тако да је потом главнина наступила неопрезно. Пакленом ватром из пешадијског наоружања и топова Немци су овом приликом одбијени, а четници су остали на својим положајима.
Трбојевић описује и један подвиг капетана Рачића:
После првог изненађења Немци су дали знак својој далекометној артиљерији код Драгинца и отпочела је снажна канонада из топова у нашем правцу. Срећом, њихова артиљерија је пребацивала наше положаје и није нам нанела велику штету. Немачкој забуни допринео је и искусни артиљерац Рачић: пошто је имао немачки ракетни револвер, почео је да испаљује погрешне знаке немачкој артиљерији, тако да је она отворила ватру на положаје самих Немаца! Док забуна није решена, Немци су претрпели знатну штету од дејства сопствених тобџија.59
Потпуковник Сергије Живановић овако описује четничку победу на реци Јадар, 12. октобра 1941. године:
Дан мутан. Немачки авиони су вршили извиђања. После ваздушног извиђања појавила се претходница средње немачке колоне, 1. батаљон 699. пешадијског пука, из правца с. Драгинца са неколико моторциклиста. Стигла је до порушеног моста на р. Јадру, прегледала мост и вратила се назад.
У 15 часова наступао је 1. батаљон са истуреним моторциклистима и борним колима, за којима су се кретали камиони пуни пешадије. Код порушеног моста се зауставила цела колона.
Око 16 часова, у моменту када су Немци почели да привлаче материјал за оправку моста, командант Церског четничког одреда је дао знак црвеном ракетом за отварање ватре и почетак напада. Одједном се отворила ватра са свију страна. Бомбашка чета је обасула немачку колону поражавајућом ватром. После првог изненађења Немци су одмах прихватили борбу, која је почела целом долином р. Јадра и пренела се и на десну обалу ове реке. Нагазне мине су експлодирале на друму поред р. Јадра и онеспособиле борна кола, која су се окретала у месту. Иза борних кола појавили су се стрељачки стројеви, који су наступали у правцу с. Брезовице.
Патроле 1. батаљона, које су биле истурене напред, дошле су у додир с четницима и под дејством јаке ватре се повукле. Немачка артиљерија из с. Драгинца отпочела је своје дејство, подбацујући и пребацујући четничке положаје. Немачка пешадија збуњено је застала. Делови Церског четничког одреда на левој обали р. Јадра прешли су у противнапад. Командант Церског четничког одреда је одмах дао исти знак ракетом немачкој артиљерији у правцу немачких положаја. Тога момента немачка артиљерија је скратила путању и почела да туче по сопственим јединицама. Потез команданта одреда је успео. Збуњени Немци су опет застали. Ту се развила жестока борба. Немци су се брзо уредили и борба се продужила цело поподне. Пред мрак, због претрпљених губитака и да би се извукли из џепа у који су упали, Немци су предузели извлачење, праћени у стопу од четничких јединица. Мрак је прекинуо борбу. 1. батаљон 699. п. п. повукао се из јадарске долине на простору с. Драгинац и с. Јаребице, где су стали.60
Међутим, четнички извори претерују при навођењу немачких губитака. Према извештају Команде Југоистока, у овим борбама погинуло је знатно мање од неколико стотина немачких војника, као што то наводе Живановић и Трбојевић. Церски и Јадарски одред давали су отпор Немцима све до краја октобра, а за сво то време, према извештају Команде Југоистока, губици 342. пешадијске дивизије износили су „10 мртвих и 44 рањена“.61
Опет, има и доказа да су немачке више команде смањивале бројке са сопственим губицима. Наиме, док је Команда Југоистока извештавала о 10 мртвих и 44 рањена за скоро цели октобар 1941, према другом немачком документу, само у подоперацији „Крупањ–долина Јадра“ – која је била једна од четири подоперације велике операције „Лук Саве“, а окончана је 15. октобра – погинуло је 20 и рањено 38 Немаца.62
Познат је случај уношења лажних података чак и у Ратни дневник Врховне команде Вермахта, иако су официри са терена слали тачне податке за војне историчаре који су писали тај дневник.63
О српским губицима Команда Југоистока пише: „Као губици Срба наведен је велики број од 1.800 (стрељаних)“.
Другим речима, Немцима није био познат број погинулих четника, јер нису успели да их преброје, као што ни четници нису успели да преброје погинуле Немце. Према потпуковнику Живановићу, за ових месец дана Јадарски и Церски четнички одред имали су преко 100 погинулих. Само овог дана, у борби на реци Јадар, погинуло је 40 и рањено 36 четника. Живановић и Трбојевић потврђују наводе из извештаја Команде Југоистока, да су немачке трупе стрељале велики број српских цивила, нарочито у селима Драгинац, Јаребице и Врњци.
Немци су у ово доба сазнали да је најважнији устанички командант у овој области капетан Драгослав Рачић. Зато извештај Команде Југоистока с почетка новембра покушава да утврди где се он налази:
Било је вероватно да се главнина Рачићевих четника, који су се појавили у северозападном рејону Србије, повукла испред 342. пешадијске дивизије, преко Дрине, у Источну Босну и да је тамо појачала четничке групе Дангића. Делови Рачићевих четника могли су такође отићи и према југоистоку у главни рејон прикупљања Михаиловићевих трупа, на подручје између горње Западне Мораве и Колубаре.64
Малобројни партизански одреди и даље су одбијали да се придруже четницима у борби против Немаца, или су то чинили само симболично. Комунисти су се, као и у другим крајевима, бавили „уређењем позадине“. Специјално, док су четници бранили Пецку од Немаца, 22. октобра, они су искористили прилику и из заробљеничког логора одвели заробљене немачке војнике, да би их у Ужицу показивали као резултат своје борбе.65
Потпоручник Душан Трбојевић пише: „Напад на Шабац платили су четници веома скупо, али су истовремено упознали подлост комуниста. Њихов циљ је био да увуку националне снаге у окршаје са много надмоћнијим окупатором како би што већи број командног кадра изгинуо, да би касније ту обезглављену војску потчинили себи, а изгинуле официре оптуживали да су били неспособни за свој позив.“66
ИЗВОРИ:
57 Зборник докумената, том 12, књига 2, 1026.
58 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса 1941-1945, 37.
59 Д. Трбојевић, Исто, 39.
60 С. Живановић, Трећи српски устанак, 356.
61 Зборник докумената, том 12, књига 2, 1026-27.
62 АВИИ, НАВ, микрофилм „Минхен“, ролна бр. шест, снимци 373-374.
63 Опширније: М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 4. том, 412-413.
64 Зборник докумената, том 12, књига 2, 1026-27, 1028.
65 С. Живановић, Трећи српски устанак, 361.
66 Д. Трбојевић: Церско-мајевичка група корпуса 1941-1945, 24.
