ПИШЕ: Милослав Самарџић

На Книнском Косову, после сахране палих на Грачацу. Доњи ред, с лева на десно: мајор Миодраг Палошевић, војвода Момчило Ђујић, мајор Петар Баћовић…На Книнском Косову, после сахране палих на Грачацу. Доњи ред, с лева на десно: мајор Миодраг Палошевић, војвода Момчило Ђујић, мајор Петар Баћовић…
Битка за Грачац била је једна од најкрвавијих у читавом рату. Овај српски градић испод Велебита, на прузи Сплит – Загреб, комунисти су безуспешно нападали још октобра 1942. године. Сада, уочивши долазак херцеговачких четника, они довлаче веће снаге. Помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, писао је Ј. Б. Титу 13. јануара 1943. године:
”Главни штаб Хрватске ме је известио да они 14. јануара ноћу предузимају напад на Грачац. Данас ћемо им упутити око 40 граната за хаубицу, за ову акцију.”87
Већ смо видели да је Главни штаб Хрватске, састављен од Хрвата, организовао знатне снаге Срба-бораца и систематски их усмеравао на четнике, док су на другој страни усташе убијале породице ових истих Срба-партизана. Најелитнија јединица Главног штаба Хрватске била је 6. хрватска (личка) дивизија, којом је такође командовао један Хрват, Срећко-Иво Манола. А у 6. дивизији најелитнијом јединицом сматран је Ударни батаљон 2. бригаде, од 500 партизана, давно испробаних за борбу против Срба.
Хиљаде партизана из ојачане 6. дивизије – према четничким изворима 6.000, док комунисти не помињу цифре – опколило је Грачац уочи Српске Нове године, очекујући неопрезност четника. Међутим, у онаквим околностима њима није било до славља и сви су, сем стража, рано полегали. На партизански напад ни иначе нису помишљали, из три разлога.
Прво, због ужасне ноћи, којом је олујни ветар бацао час ледену кишу час снег, по мрклом мраку.
Друго, јер се они у Грачацу нису окупили да би се бранили, већ да би нападали ”Бихаћку републику”. Због чекања Црногораца почетак напада се одужио, али ипак око града нису постављане фортификације.
Треће, зато што су Херцеговци потцењивали партизане. Старешина у Грачачкој бригади, Богдан Болта, овако их описује:
”Они су били четничка сила, врло храбра и дисциплинована војска са одабраним и војнички способним старешинама. Команданти батаљона су редовно ујутру примали рапорте командира чета и често вршили смотру постројених и за борбу спремних јединица. Према њиховом држању изгледало је, да су партизани за њих мало зрно и обична банда, која бежи с једног краја на други, чува врховни Титов штаб, и служи политичкој сврси. Ми, грачачки четници, нисмо их могли убедити да у околини постоје јаке партизанске пролетерске јединице, против којих треба бити опрезан и отпоран, јер су вођене од партијских комесара и принуђене да четницима не опраштају живот.”88
У граду и непосредној околини биле су распоређене следеће четничке јединице:
– Грачачка бригада под командом капетана Марка Црљенице. Ово је заправо био Пук ”Вожд Карађорђе”, преименован у бригаду, као и остали пукови Динарске четничке дивизије, децембра 1942. године. Бригада је била смештена по околним селима.
– Босанска бригада ”Гаврило Принцип”, под командом ваздухопловног мајора Михаила Томашевића. По повлачењу из Босанског Грахова, бригада је стигла у Грачац 7. децембра, са бројним избеглицама, којих је град већ био препун. Имала је три батаљона са укупно 650 бораца. Налазили су се у самом Грачацу – један батаљон у горњем, а два батаљона у доњем делу града.
– Далматинске јединице, под командом поручника Милана Шућура. Своје три чете дан уочи напада Шућур је распоредио на стратешки најважнија места: на коте Букови врх и Градина које доминирају Грачацем, затим на излаз из доњег града према железничкој станици и на раскрсницу путева Обровац – Госпић.
– Невесињски корпус капетана Милорада Поповића, из састава Баћовићевог Експедиционог корпуса, који је дошао у Грачац на Светог Николу, 19. децембра 1942. године. Један део Поповићевих четника био је у горњем граду, други у доњем граду, а трећи – Зубачки батаљон поручника Душана Вучковића – у оближњем селу Главица Ђекић.
Бројно стање ових четничких јединица Богдан Болта процењује на око 2.500 бораца. Командант свих трупа био је мајор Михаило Томашевић, а његов помоћник и уједно командант места артиљеријски капетан Миливој Вуксановић.89
Комунисти су у Грачацу имали доушнике, од којих им један 13. јануара увече доноси ”повољне податке”. Крећу сат уочи поноћи, из четири правца. Прикравши се по мраку и невремену, један партизански батаљон без испаљеног метка заузима коту Букови врх и заробљава чету Далматинаца. Истовремено, друга група партизана заузима Градину, најважнију коту за одбрану Грачаца. Такође у исто време, партизански Ударни батаљон, имитирајући двојну колону четника, из правца железничке станице долази право на главни улаз у град. Партизани су знали лозинку и представили су се као у то време уобичајена смена за неку јединицу из састава Динарске дивизије. Када је чело колоне стигло до прве куће, са сменом страже, бешумно су ликвидирани и ови четници и они на улазу у град. Тако је 500 најбољих, а до зуба наоружаних, партизана, преплавило доњи град, а да четници још нису дали знак за узбуну.
Припуцало је баш у оном часу, када је Ударни батаљон ушао на сред доњег града, са Градине, одакле се повлачио вод далматинских четника. Капетан Вуксановић је утрчао у канцеларију и позвао телефоном Буков врх (са Градином није било телефонске везе). Одговорили су партизани, уз претње и псовке. Са нешто мало људи на улицу излазе мајор Томашевић, капетан Вуксановић и његов ађутант ваздухопловни поручник Боривоје Анђелковић. Капетан Вуксановић одмах одлази до капетана Поповића, у школску зграду у горњем делу града. Поповић није поверовао да су партизани ушли у град. Утом је дотрчао Бранко Богић, пратилац мајора Томашевића, рекавши да је мајор погинуо, да су партизани ушли у град и заузели болницу. Херцеговци повикаше да је Богић комунистички шпијун и да га треба стрељати. Вуксановић, немајући куд, рече им да ће га држати под присмотром док се вести не провере. Онда у школу утрчава још један четник, Лука Рађеновић, са још горим вестима. Прича се поновила. Најзад један четник донесе пушку мртвог мајора Томашевића, саопштивши да је погинуо и поручник Анђелковић. Тада Херцеговци хитро кренуше у акцију.90
Делови ударног батаљона најпре су се бацили на болницу, чија зграда доминира доњим градом. Поред тридесетак лакше рањених и болесних четника, али наоружаних, и болничког особља, овде је заноћио и пуковник Димитрије Узунчевић, инспектор трупа Динарске четничке дивизије. Он је управо тог дана дошао у Грачац. Партизани одмах заузимају приземље и притом гине болничарка Милева Цвјетковић. Болесници и рањеници се повлаче на спрат, организујући одбрану под командом пуковника Узунчевића. Пуковник гине на врху степеница, одакле је карабином гађао партизане. Четници ипак избацују партизане из приземља, стављајући запреке на врата и прозоре да не би улетале бомбе. Издржали су до зоре, када Херцеговци потискују партизане на неколико стотина метара од болнице.
У међувремену, четници у доњем граду бранили су се из кућа у којима су се нашли. Поповићеви четници из горњег града, осмотривши ситуацију, предузели су опкољавање Ударног батаљона. Богдан Болта пише:
На маломе простору, на главној улици, по споредним путевима, око зграда – куће Дмитра Растовића, Вује Лабуса, Дане Мандића, апотеке, око болнице, све до среског начелства, сукобило се преко хиљаду наоружаних људи, скоро измешаних, као на Косову, око у око, прса у прса; настало је хрвање, убијање, крвопролиће, у киши, на снегу, у помрчини, у води, где је било тешко распознати ко је четник а ко партизан. У прва два сата борбе обе стране су биле у коштацу, па и све до пред зору, не знајући где је чији положај; људи су падали мртви и рањени и тако остајали у снегу, а вода је разносила крв. У ово почетно време и даље кроз сву ноћ, борба је трештала на све стране око свега Грачаца и у њему тутњела хука аутоматског оружја. У језивој ноћи изгледало је да се Велебит љуља а земља тресе.91
Кључна борба за исход битке одиграла се на Градини. Схвативши њен значај, командант 1. батаљона Бригаде ”Гаврило Принцип”, Марко Ћућуз, самоиницијативно шаље два вода да је поврате по сваку цену. Водници Мићо Ковљенић и Никодин Добријевић крећу уз стрмину, по олуји и мрклом мраку, у јуриш са својим четницима и потискују партизане на северне и западне падине Градине, према селу Азаповић. Отуда су они стално нападали Босанце, па им у помоћ стиже чета Херцеговаца. И током те ноћи, и током наредна два дана, четници су одржали положај.
Још једна важна борба одигравала се у оближњем селу Главица Ђекић, јужно од града, које су бранили херцеговачки Зубачки батаљон и 6. грачачка чета. Комунистима је ово село било важно јер се испод њега, уз пругу, налазила њихова велика резерва. Поручник Душан Вучковић, командант Зубачког батаљона, не знајући да је и у самом Грачацу и на околним котама исто тако критично, слао је курире у команду, али ниједан није стигао. На крају креће лично са неколицом пратилаца, али и он гине. Тек пред зору до Грачаца и натраг је стигао први курир, девојка Дара Мрдаљ из села Томингај, чија је храброст награђена невероватном срећом, да је сви куршуми промаше (партизани су је заробили и стрељали следеће године). После неколико сати борбе, олуја и провала облака направили су поплаву око Главице Ђекић, због које партизанска резерва није могла да се укључи у борбу. У првом извештају Главном штабу Хрватске, од 15. јануара, командант ”Првог корпуса Народноослободилачке војске Хрватске”, Иван Гошњак, ставља акценат управо на ову поплаву:
Акцију смо морали прекинути услед невремена. У долини Грачаца падала је киша, па услијед наглог топљења снега наступила поплава. Киша је почела падати кад је покрет био извршен. Два батаљона са југа газили су до паса воду. Један вањски положај био је ликвидиран, заробљено је 60 четника, заплијењено је три тешка митраљеза, један мали бацач са 60 мина и карабини. Наши губици, колико је до сада познато, три мртва и пет рањених другова.92
Овај извештај истог дана Велимир Терзић шаље Ј. Б. Титу, избацивши ограду о губицима (”колико је до сада познато”), а уз напомену:
Вероватно је да ће хрватске јединице обновити напад на Грачац, чим се за то укаже прилика.93
Четници које помиње Гошњак заробљени су на Буковом врху. О невремену Богдан Болта даје следећи коментар:
У току ноћи снег се у киши увелико растопио, вода свакуд нарасла, река Отућа набујала да је једва пролазила испод моста, па је терен грачачких бара и луку претворила у поплаву и потоп. Изгледало је да се небо саставило са земљом, што је са митраљеском ватром и праском бомби наводило на помисао, да је дошао смак света. Божија воља је хтела да казни партизанске нападаче и да помогне четницима браниоцима својих живота и људских права.94
У ствари Божјом вољом је невреме продужено на целу ноћ, па је тако користило четницима у другој фази битке, док су захваљујући олуји комунисти остварили почетне успехе.
Најзад, још једна група партизана, снаге два батаљона, нападала је са севера и истока, правцем лева обала реке Отуће – село Гатићи – Брдо Цвјетковић – село Контићи – Брдо Вуколић. Ове положаје браниле су босанске и херцеговачке јединице, као и три чете Грачачке четничке бригаде, сви под командом капетана Марка Црљенице. Линија одбране овде није попустила.
Киша је престала у зору, која је показала многобројне лешеве. Око Грачаца се видео широки партизански обруч, док је њихов Ударни батаљон, проређен губицима, сабијен у засеок Азаповић (Гаћеше) наслоњен на град, испод Градине. ”Целог дана 14. јануара водила се борба са блиског одстојања, тако рећи на дохват руке једни од других”, пише Болта.95 Следеће ноћи и следећег дана тежиште борбе било је у Главици Ђекића и у Азаповићима. Партизански Ударни батаљон је позиван на предају, али је све позиве одбијао, надајући се успеху своје главнине. Међутим, у зору 15. јануара партизани су почели да се повлаче, односећи мртве и рањене у околна села. Тога дана нападали су још само у правцу Главице Ђекића, а Ударни батаљон је и даље одбијао да се преда.
У ноћи између 15. и 16. јануара први пут долази до повремених затишја у борби. Преостали четнички официри – капетани Миливој Вуксановић, Милорад Поповић и Марко Црљеница и поручници Вукашин Мугош и Милан Шућур – праве план за коначну ликвидацију комуниста. Пре зоре по један батаљон Босанаца и Херцеговаца крећу из града ради освајања Буковог врха и напада на партизане у Азаповићима са севера. Ови батаљони извршавају задатак, потискујући најпре партизанске резерве из села Љубовића. Око 8 сату ујутру 16. јануара Ударни батаљон био је потпуно опкољен и знаком ракете одједном нападнут са свих страна. Обруч се лагано стезао. Партизани покушавају пробој уз ледену падину Градине, али сви до једног бивају покошени из непосредне близине. ”У паници и избезумљени, у бекству, а бежати није било куда, цео партизански батаљон је изгинуо, осим дваестине која се предала”, пише Болта.96 Четницима је било жао што им је, непосредно уочи затварања обруча, умакао злогласни убица Милан Танкосић, који је преузео команду над Ударним батаљоном после погибије команданта Стевише Рашете и политичког комесара Раце Кораћа. Командант 2. бригаде 6. личке дивизије, Милош Узелац, записао је: ”Ситуација у којој се нашао Ударни батаљон била је прави пакао… У томе паклу смо изгубили најдивније борце”.97
Одмах потом Херцеговци и 6. грачачка чета потукли су партизане иза Главице Ђекића. Тако је, после 57 сати борбе, завршена Битка за Грачац, четничком победом и уништењем најбоље јединице Главног штаба Хрватске.
У овој бици, према Богдану Болти, погинуло је 516 и заробљено 26 партизана, док су четници имали 42 погинула, међу којима пет официра и две жене. Одбор за сахрану одлучио је да се партизани и четници сахране у заједничку гробницу, али у различито време и на различит начин: први без опела и свештеника, а други по српском православном обичају. ”Цео дан је радио Раднички батаљон и још нека четничка одељења, довлачећи мртве партизане и слажући их на хрпе, а народ и четници долазили су као на чудо, да виде ту ужасну сцену”, сведочи Болта. На пролеће, многе партизанске мајке дошле су са Кордуна и из Северне Лике да траже своје погинуле синове. После рата комунисти су откопали масовну гробницу код села Азаповићи, говорећи да су то жртве ”четничких злочина”.98
Први извештај о Бици за Грачац војвода Ђујић, који је са Баћовићем и другим официрима дошао на сахрану погинулих четника, шаље Дражи 17. јануара, а други, опширнији, 18. јануара. Према овом Ђујићевом извештају, град су 14. јануара сат уочи поноћи напале три партизанске бригаде и четири ударна батаљона. После крвавог боја, избројано је 310 мртвих комуниста, док их је вероватно погинуло још толико, ”јер су прве ноћи извукли све мртве и рањене са места главног окршаја”. Пронађено је и пет погинулих партизанских команданата. Код четника је било 38 мртвих, од којих пет официра, као и 95 несталих. Међу нестале се рачунало и 40 четника мештана ”за које се сматра да су били петоколонаши и издали”, пише даље Ђујић.99
У свом првом извештају из Грачаца, мајор Баћовић наглашава управо ову ”издају Динараца”, уз напомену да су ”Херцеговци спасили ситуацију, иначе би град пао без метка”.100 Ипак, он не рашчлањава четничке жртве, као Ђујић, јер је међу 38 жртава било два пута више Динараца. Зато реалније звучи Ђујићева оцена из малочас цитираног извештаја: ”У току борбе истакао се одред херцеговачки и бригада `Гаврило Принцип` из Динарске области, а такође и изгинули официри и борци”.
Италијански извори кажу да се у овој бици борило 300 италијанских војника из састава 151. пука дивизије ”Сасари”, заједно са 600 четника. Италијани су имали 41 погинулог и 22 рањена војника, а четници, према овом извору, 40 погинулих.101
Према извештају 1. хрватског корпуса од 12. јануара, ових 300 Италијана налазило се на железничкој станици Грачац.102
Дакле, Италијани нису били у граду, већ у непосредној близини. Четнички писци из емиграције углавном не помињу Италијане, јер су живели у земљама Западних савезника, које су тада ратовале против Италије, а које, сем у једном кратком периоду током рата, нису показивале разумевање за српску политику пасивизирања и искоришћавања овог окупатора.
У овој великој бици комунистички нападни фронт био је широк, захватајући и италијанску посаду. Нема сумње да су италијански подаци о сопственим губицима тачни, али погрешна је цифра о броју четника. Да је у Грачацу било свега 600 четника, како пишу Италијани, град би сигурно пао. С друге стране, свакако је тачан и следећи извештај капетана Радомира Иванишевића, упућен Дражи 13. фебруара 1943. године:
Из ухваћене архиве види се да при нападу на Грачац партизани нису имали намеру да нападну железничку станицу где су били Италијани. Циљ им је био само напасти и уништити четнике. Ових дана група партизана прошла је поред железничке станице Плавно, где су били Италијани. Једни ни други нису отварали ватру. У досадашњим борбама партизани нигде нису нападали Италијане, него само четнике. Од Италијана нису одузели ни један гарнизон, чак ни караулу.103
Бројно стање четника нису знали ни комунисти, који помињу најпре 600, па ”1.200-1.400 четника”, како је то јавио Терзић Ј. Б. Титу 19. јануара.104 Свакако су тачни Болтини подаци, јер је само део Експедиционог корпуса, под командом капетана Милорада Поповића, имао око 1.000 бораца.
Коначни извештај о нападу на Грачац 6. дивизија је послала 28. јануара. Ово је један од примера комунистичких лажних извештаја, писаних ради избегавања ”другарске критике”. Наводећи активности сваке од три бригаде понаособ, најпре се каже да је 1. бригада ”извршила задатак у потпуности”, али уз мењање података из оног првог извештаја о освајању Буковог врха (односно Букове косе). Као што смо видели, и у првом комунистичком, као и у четничком извештају, не помиње се борба, већ само заробљавање 60 четника. Сада, ради утиска, комунисти пишу да је њихов батаљон бомбама убио 12 четника, а потом заробио 52. Измишљањем окршаја они заправо анулирају свој највећи успех у овом нападу – бешумност.
У извештају потом стоји да су два батаљона 1. бригаде рушила пругу, док ”остали батаљони нису водили борбу са непријатељем, пошто се непријатељ на њиховом сектору није ни појављивао”. Према томе, 1. бригада је у овој прилици имала најмање пет батаљона.
Са два своја батаљона и једном придодатом четом, 2. бригада је нападала са јужне и југоисточне стране. ”Обадва ова батаљона у нападу нису успјела због великих мочвара и непроходности земљишта”, пише у извештају. Затим се каже: ”Батаљон који је нападао на Ђекић Главицу био је одбачен од стране непријатеља и није могао извршити задатак. Батаљони са ове двије чете повукли су се у зору на властиту иницијативу.” Дакле, нејасно је да ли су се повукли неки овде непоменути батаљони, или она два што су нападала са јужне и југоисточне стране, за које је претходно речено да су ојачани једном четом.
У наставку извештаја два батаљона 2. бригаде именују се као Први и Четврти:
1. батаљон нападао је са источне и сјевероисточне стране Грачаца. У нападу није успио, јер га је непријатељ открио и отворио жестоку ватру из утврђења. Овај батаљон је дијелом снага успио да прође у град, али, услијед жестоке ватре, и ти дијелови су били присиљени на повлачење.
Четврти батаљон је очигледно Ударни:
Батаљон је дошао у центар града, гдје се је задржао услијед дана свега у двије куће, водећи читав дан борбу са непријатељем. Батаљон је успио да се у сумраку идућега дана пробије кроз дупли обруч непријатељских снага. Овај батаљон самостално се је борио читав дан у граду… 2. бригада у овој акцији изгубила је: мртвих 40, утопљених 2, несталих 57 и рањених 64.
Што се Градине тиче, њу је заузела једна чета 9. бригаде, придодата 4. батаљону. У овој верзији, међутим, чета се задржала на коти ”до 5 сати послије подне”.
Девета бригада 6. личке дивизије (то јест трећа и последња њена бригада) није ступала у акцију, осим једног батаљона прикљученог 2. бригади. Тај батаљон је имао две или три чете, од којих су једна или две биле ангажоване према Главици, а једна на Градини. Губици овог батаљона нису увршћени у извештај 9. бригаде, а ни 2. бригаде. Главнина 9. бригаде, као и 1. бригада, није имала губитака.105
Док своје губитке по обичају умањују, комунисти губитке друге стране преувеличавају на ”око 200 мртвих Талијана и четника и непознат број рањених”. Како изгледа, постојало је неко правило да се и у поразу однос губитака мора написати у своју корист.
Наравно, комунисти су знали да је ово један од пораза са озбиљним последицама. Командант Главног штаба Хрватске, Рукавина, рекао је Терзићу ”да снаге 6. дивизије не би могле ликвидирати у овој ситуацији Грачац”, а он то преноси Ј. Б. Титу 19. јануара.106 Затим предлаже да се 6. хрватској дивизији у нападу на четнике придружи 2. пролетерска дивизија, према следећем плану:
Ликвидација Плавна, Стрмице и Голубића, као три најважнија четничка упоришта, где се у ствари налазе и главне четничке снаге, односно где би оне биле најтеже погођене… На тај начин, једновременим дејством на ова три упоришта, ми бисмо разбили главне четничке снаге, а затим, одмах непосредно, сва околна села око Книна и онемогућили им ма какав даљи војно-политички рад у Книнској крајини.107
Следећег дана, 20. јануара, Терзић пише Ј. Б. Титу о плану да 2. и 6. дивизија, као и Комбинована бригада, својим главним снагама нападну четнике ноћу 23. или 24. јануара. Међутим, због почетка Операције ”Вајс” 6. дивизија није учествовала у нападу.108
Против четника на овом сектору Ј. Б. Тито шаље 2. пролетерску дивизију, која је спадала међу три најбројније (имала је око 4.000 бораца) и најбоље наоружане партизанске дивизије. Ниједна од ове три дивизије није упућена на запад, откуда је Сретен Жујовић ”Црни” из Врховног штаба јављао 20. јануара: ”Усташе које надиру од Карловца сва српска села пале и убијају редом све”.109

ИЗВОРИ:
87 Зборник докумената, том 2, књига 7, 359.
88 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 238.
89 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 237-238.
90, 91 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 243, 244.
92 Зборник докумената, том 5, књига 11, 147.
93 Зборник докумената, том 2, књига 7, 376-377.
94, 95 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 250, 251.
96, 97, 98 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 254, 255, 255-258.
99 и 100 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 11.
101 Ф. Фатутта, Студи Сторицо-Милитари.
102 Зборник докумената, том 5, књига 11, 123.
103 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 21.
104 Зборник докумената, том 2, књига 7, 439.
105 Зборник докумената, том 5, књига 11, 272-274.
106, 107 Зборник докумената, том 2, књига 7, 439, 440.
108, 109 Зборник докумената, том 2, књига 7, 445, 475.

(Из књиге Милослава Самарџића ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, други том, стране 97-107; НИП ”Погледи”, Крагујевац, 2005.)