Пишу: Антун Милетић и Слободан Кљакић
Вест о погубљењу Драже Михаиловића оставила је врло тежак утисак у логору у Еболију. Штаб Врховне команде објавио је седмодневну жалост, са ношењем црне траке око леве руке
У КЊИЖИЦИ “Ван отаџбине”, која је објављена у Оснабрику 1947. године и као нека врста споменице генералу Миодрагу Дамјановићу, преминулом 1956, изнета је процена да је у “моменту када су се у Еболију налазиле војнички организоване јединице КЈВ ван отаџбине и део њихових породица”, у Италији било укупно око 32.000 југословенских избеглица.
Током 1946. године, њих око 15.400 налазило се у следећих 18 сабирних и транзитних логора: Јеси, Фермо, Риционе, Сенигалија, Барлета Трани, Модена, Ређо Емилија, Фосоли, Бањола (Напуљ), Болоња, Чинечита (Рим), Карбонари (Бари), Милано, Падова, Фиренца и Ферара.
Осим тога, у шест логора – Таранто (болница), Св. Андреа-Таранто, Таранто, Удине и Римини било је око 6.400 бивших југословенских ратних заробљеника, неки од њих са члановима породица (око 300 особа).
ОВОМ великом таласу припадале су и “слободне групе избеглица”, с уточиштем углавном у Риму, Барију, Напуљу, Торемареу, Таранту, Лечеу, Милану, Торину, Венецији, Падови, Кому, Форлију, Тревизу и Удинама. Ова категорија имала је “отприлике 10.400 лица”.
Генералу Дамјановићу било је дозвољено да обиђе тек неке од наведених логора, а крајем новембра 1945. године отпутовао је и у Рим, где се сусрео са патријархом Српске православне цркве Гаврилом Дожићем и члановима Националног комитета. После јануара 1946. обилазио је и логоре у Фођи, Барију и Таранту, одлазио је и у Напуљ.
У зиму 1946. године британске савезничке власти захтевале су да притвореници у логору Еболи носе видљиву ознаку “Y” (Југословени). У књижици “Ван домовине” читамо да се генерал Дамјановић томе супротставио и саопштио енглеском команданту да “његови људи нити су заробљеници нити робијаши”.
ПРЕМА овом извору “људство је тешко потресла вест да је Дража Михаиловић ухваћен од комуниста”, а када је после суђења стрељан, први помен је у Еболију одржан 18. јула. Британске власти су тада одобриле “истицање заставе на пола копља”, да би неколико дана касније, 25. јула 1946. године, било приређено и прво комеморативно вече.
“Вест о стрељању Драже Михаиловића оставила је врло тежак утисак на његове борце”, наведено је у брошури “Ван домовине”: “Узбудљив је био моменат када је генерал Дамјановић саопштио ту црну вест људству, иако се очекивало да ће Чича бити убијен од стране комуниста. Сутрадан, 18. јула 1946, увече, биле су у логору приређене демонстрације против убица. Штаб Врховне команде објавио је за становнике логора седмодневну жалост, са ношењем црне траке око леве руке.”
“Убрзо потом дошло је и гласање за повратак у Југославију или останак. Ово гласање било је извршено по наређењу енглеских власти. Гласало се тајно. Комисију на сваком гласачком месту сачињавали су: један енглески официр и један подофицир, као и један наш официр у својству тумача. Резултат је био поразан за комунисте, јер сем шесторице од 10.000 лица нико се више није јавио за повратак кући”, тврде аутори књижице “Ван домовине”.
ТОКОМ живота у логору Еболи, сви припадници “војске” генерала Миодрага Дамјановића имали су ознаку СПД што је значило – “Предато непријатељско особље”. Статус непријатеља и ова ознака су “вређали национални и војнички понос бораца Драже Михаиловића и осталих припадника КЈВ”, али то није “ослабила њихов дух”.
У прилог томе, аутори књижице посветили су доста простора “веома живом” културном и просветном животу у логору Еболи, у коме је основну школу похађало 130, а гимназију 675 ђака. Радиле су и средња-техничка школа и духовна академија, са девет наставника и 50 студената. Богословија је имала 16 ђака и исто толико наставника. Чак 370 студената разних факултета и 105 свршених матураната из логора није могло да настави студије у Италији.
Организовано је неких двадесетак течајева, од којих наводимо аналфабетски (са 125 полазника), болничарски (65), радио-телеграфски (75), социолошки (35), пољопривредни (100), филозофски (80), пчеларски (120) и сликарски (10).
Најмасовнији течај био је антикомунистички, који је окупљао чак 800 полазника, уз напомену да сви наведени “подаци вреде до 20-10-1946”.
У ГЛАВНОМ логору су постојале две цркве, православна и католичка, а у посебном делу логора само православна црква. “Прослављани су сви велики верски празници, као и национални.” “Нарочито је свечано прослављан Бадњи дан, са свим његовим лепим обичајима, који су подсећали на оно срећно минуло доба у отаџбини. У односима између припадника обеју вероисповести владао је примеран склад.”
Ево и нагласака о раду две логорске штампарије. Једну је имала Хришћанска заједница младих људи, а другу Врховна команда, која је купила штампарску опрему крајем септембра 1946. у Напуљу. Издавачка делатност у логору “била је лепо развијена”, тако да су објављивана следећа гласила: “Југословенски весник”, са објављених “десетину бројева и на енглеском језику”, “Равногорска Југославија”, “Наш весник”, Ми ин свет, “Шести Септембар”, “Југословенске новине”. Преглед стране штампе. Збирка докумената и доказа”, “Прелом”, “Билтен”, “Равна гора”, “Гласник хрватских родољуба”, “Југословенска идеја”, “Војни весник” и “Хришћанска мисао”.
ШТАМПАНА је равногорска читанка за основну школу и гимназију, затим уџбеници ботанике, енглеског и италијанског језика, “Историја Србије до 14. века” и “Духовна лира” владике Николаја Велимировића.
“Поводом трагичне смрти генерала Драже Михаиловића – читамо у брошури “Ван домовине” – убијеног од комуниста после намештеног суђења у Београду, издата је ‘Споменица Чичи’, лепо уређена и садржајна, у којој се налази и наредба Штаба ВК број 117, коју је на дан 17. јула 1946. пред стројем прочитао Чичин помоћник генерал Миодраг М. Дамјановић.”
У логору Еболи одржано је више од сто предавања “из најразличитијих области науке и живота”, а у “виду јавних предавања даван је једном недељно коментар радио-вести, као и преглед стране штампе”.
“ОД ПОЛОВИНЕ новембра 1945. била су у логору два биоскопа. Један је под управом Културно-просветног савета (престао после пет представа), а други Хришћанске заједнице младих људи (YМЦА), који је дао до новембра 1946. укупно 54 филма.”
У логору Еболи деловале су и две позоришне трупе, које су извеле стотинак представа. “На програму су били стари национални комади” али и представе на основу текстова насталих у самом логору. Наступала су и четири хора, три фолклорне групе и два оркестра војне музике.
Основан је и Спортски савез са пет фудбалско/одбојкашких тимова, организоване су утакмице, одржано је и неколико лако атлетских такмичења.
ЕБОЛИЈСКО ГРОБЉЕ
У БЛИЗИНИ Понтекањана, надомак Салерна, југословенски заробљеници су подигли гробље “у коме леже телесни остаци 88 припадника логора Еболи, који су умрли у времену између јесени 1945. и пролећа 1947. Од припадника војних јединица леже овде: један капетан, три поручника, три потпоручника, 12 наредника, 10 поднаредника, 16 каплара, 30 редова; а осим њих 13 чланова породица: седам жена и шест деце”, наведено је у брошури “Ван домовине”.
Велики крст у средини гробља освећен је 2. новембра 1946. године, када је одржан помен уз чинодејствовање четворице свештеника.
Пре напуштања Еболија у априлу 1947. године, штаб генерала Дамјановића је закључио писмени уговор са локалним властима о даљем одржавању овог гробља, за шта су била обезбеђена и одређена новчана средства, али је оно убрзо зарасло у траву и коров.
