Пишу: Антун Милетић и Слободан Кљакић

После сазнања да је Дража Михаиловић од Народног суда осуђен на смрт и стрељан, генерал Миодраг Дамјановић је одлучио да себе прогласи командантом југословенске војске изван Југославије

ПОСЛЕ разговора с енглеским командантом за јужну Италију који му је припретио да ће сви из Еболија бити враћени у Југославију, и његовог оштро интонираног захтева да престану с разбојништвима, генерал Миодраг Дамјановић је искористио тај састанак како би реорганизовао избегличке формације и “врховни штаб” не само у Еболију, него и на целој територији Италије, у Аустрији, Немачкој и Француској.

Правдајући се да је то захтев Енглеза издао је две јуче наведене наредбе, на основу којих је реорганизован и “врховни штаб”, са неколико одељења под командом генерала Дамјановића и његовог начелника штаба, потпуковника Жике Андрића. Све новостворене “формације” имале су “самосталне команде” и велике штабове са многобројним одељењима.

НОВА организација изазвала је знатне трзавице унутар самог логора. Побунили су се активни официри пошто им се опет за претпостављене постављају људи који немају чинове у војсци, или су ти чинови нижи од њихових. Незадовољство су изазвали и бројни официри који су навалили у “врховни штаб” у Еболи из других крајева Италије, Аустрије, Немачке и Француске, тражећи положаје у “армији” који одговарају њиховим чиновима. На трећој страни, четници су избацили из своје средине све оне команданте, командире и друге “натурене” старешине које се са њима нису бориле у “герили”.

Ова збрка имала је само једну добру страну. Суочени са претњама Енглеза – за које се сазнало – да ће бити изручени Југославији, као и у страху због Дамјановићевих претњи да ће изручити Енглезима свакога ко не ступи у своју матичну јединицу, многи су одлучили да не излазе из логора. Број разбојништава по јужној Италији убрзо је знатно смањен.

ПАРАЛЕЛНО је расло нерасположење према Дамјановићу, како међу старешинама, који су знали да нову организацију од њега нико није тражио, понајмање Енглези, тако и међу “војницима” који су то одавно престали да буду. Напетост је расла, сукоби су снажно избили на видело, што није прошло и без људских жртава. У логору је заклан један Љотићев официр, а затим је у тучи две завађене групе пало још неколико жртава.

Поклопили су се ти догађаји са гласовима из Београда да је Дража Михаиловић од Народног суда у Београду осуђен на смрт, а затим је стигла и вест да је стрељан. Настало је велико комешање, осећао се снажан притисак општег неспокојства, неизвесност шта доноси сутрашњи дан сваком је висила над главом. Врло сложену ситуацију додатно је замутио генерал Дамјановић потурајући гласину да треба изабрати новог, “другог Чичу”.

У АГИТАЦИЈИ да то буде баш он, укључиле су се мање групе четника и припадника Недићеве страже из Србије, али су против тога устали поп Момчило Ђујић са својим четницима и Доброслав Јевђевић који се налазио у неком манастиру у Салерну. У овом противљењу имали су подршку љотићеваца, словеначких четника и домобрана, тако да су групе опредељене за Дамјановића остале у мањини. Одлучан да своју идеју ипак оствари, Дамјановић је почео да прети Ђујићу како ће га протерати из логора “због побуне људства”, што је додатно заоштрило прилике. Напетост је постала још већа када је нешто доцније Ђујић заиста био приморан да напусти логор и да се придружи Јевђевићу. Убрзо су за њим отишли и неки прваци Љотићевог “Збора”, који су покренули и своје новине, нападајући на њиховим страницама генерала Дамјановића и његов рад.

У међувремену, он је себе прогласио за “другог Чичу”, што је обележено весељем и пијанком његових присталица. Није прошло много времена, а уследио је нови талас разбојништава. Прво су неки четници, Дамјановићеви противници, усред градића Еболи заклали његову љубавницу, коју је он сахранио уз велике почасти. Гласине о новим убиствима и разбојништвима по јужној Италији постале су чешће.

У САМОМ логору Еболи оживеле су сада и разне политичке фракције: збораши, равногорци, мачековци, крековци, националисти, монархисти и други, тешко су долазили до усаглашених ставова. Појавио се и др Живко Топаловић са својом женом Живком “Равногорком”. Одржали су неколико говора стајући на страну Дамјановића, против кога је била већина. Топаловићи су, док су протеривани из логора, једва сачували главе на раменима.

Запаљиву ситуацију искористио је и ђенерал Светолик Ђукић, који се опет појавио у логору. Пре тога, он је дао изјаву америчким и енглеским новинарима, износећи тврдњу да у Еболију има своју армију од 30.000 војника. Пошто су разне илустроване и дневне новине пренеле ову Ђукићеву изјаву и објавиле његову фотографију, он је у логор стигао с нарамцима тих листова, које ће брзо успети да раздели. У страху да му је позиција “другог Чиче” снажно уздрмана, генерал Дамјановић је тада забранио ђенералу Ђукићу да се појављује у логорима у Еболију, што је продубило раздор између разних политичких и војних фракција. Настојања “Националног комитета” да дође до измирења између ова два ђенерала нису уродила плодом.

УБРЗО је стигла и нова, изненађујућа вест – Енглези су одлучили да растуре логоре у Еболију, а људство ће, у статусу избеглица, наводно бити делом послато у специјалне логоре по Италији, а делом ће бити упућени на рад у савезничка складишта и логоре.

И заиста, негде у другој половини 1946. године саопштено је да ће сви заробљеници из логора Еболи бити упућени, у статусу помоћних јединица, у састав савезничких трупа у Италији. Нешто доцније уследила је и наредба ђенерала Дамјановића да је од Врховне “савезничке” команде “умољен” да целокупно људство способно за војну службу стави на располагање савезничким командама у Италији. Наредио је да се формирају јединице по водовима од 25 људи, са једним водником официром, по једним куваром и писаром. У зависности од тога колико ће водова и где бити упућено, формираће се и веће јединице, од нивоа чете па навише.

У ОВОЈ наредби Дамјановић је саопштио како су савезници одлучили да у погледу плата и свега другог, изједначе “његове” са својим јединицама. Многи су у овом обећању видели нову обману, чији је циљ био да се приволе на послушност и пођу на рад код савезника, као и да се смањи број оних који су показивали интересовање за повратак у Југославију. У овој Дамјановићевој наредби једино је било тачно да су Енглези тражили формације које би укључили у свој састав, али под условима који се нису много разликовали од живота у логору. Истина је и да су обећали исплаћивање дела плата, под условом да такве издатке одобри влада. Све друго је била чиста измишљотина.

За дивно чудо, брзо су формирани поменути водови које су Енглези почели да упућују на рад у своје јединице. Ово људство из логора је углавном употребљавано за чишћење великих савезничких логора, одређивани су за посилне углавном подофицирима, много ређе официрима, као и за физички рад по магацинима. Мањи број обављао је помоћну стражарску службу, већином ноћну, око магацина, логора и разних слагалишта. Ови стражари су били наоружани дрвеним палицама.

ЛОГОР Еболи је убрзо био готово потпуно испражњен. Остали су у њему неспособни и болесни, као и избегли у породичном делу логора. Нису се померали ни штабови свих могућих формација.

Овакво стање није дуго потрајало. Већ навикнути на много лакши живот у логору Еболи, многи су из савезничких јединица почели да се враћају, прво четници, онда и остали. Повратак у логор попримио је масовне размере.