Пише: Иван Милошевић
Данило Маруновић, млађани Монтенегрин, данас је ламентирао над Цетињем, хвалио његову госпоштину, посебност и црногорску јединственост, непоновљиви црногорски крик за слободом и својим погледом на свијет. Млађани Монтенегрин утопио се у цетињске кише, околна брда и сурове литице и покушао је да представи своје Цетиње и Цетиње Цетињана као отворени град, као град без рампе и без предрасуда, спреман да се одмах дигне на ноге када треба да се брани слобода. Ламентирао је Маруновић над цетињским дворцем и Биљардом, Ловћеном и маузолејем и отпорношћу Цетињана на социјалну катаклизму овога града. И са празним џеповима Цетињани, као нико други, били су Цетињани, горди Малтешки и остали витезови који част не продадоше за вечеру! Надахнути млађани Монтенегрин завапио је над алама који се 4. септембра спремају да устоличе митрололита Јоаникија, поистовјетио садашњу са окупаторском влашћу и на крају обећао: Не дамо Цетиње!
Ко је то изнервирао млађаног Монтенегрина, ко му је подигао притисак, отјерао шишке са чела, закуцао у преткоморе и коморе срца које куца само за Црну Гору? Ко му је дирнуо у најтананије духовне жице саздане од Ива Андрића до Меше Селимовића, па оне сада брује, не дају му ока да склопи и да у комаду дочека тај 4. септембар и ту, по њему, најављену похару Црногораца, а посебно Цетињана? Ко се то спрема да тога дана смањи цетињска брда, угрози цетињску госпоштину, упрегне цетињску кишу и сабије у мишју рупу цетињски умјетнички менталитет пред којим падају на кољена свјетски умјетници, плачу над својим залудним стиховима који никада неће достићи дубину цетињских струна, виолина,басова и контрабасова?
Тога судбоносног 4. септембра, који пратиоци Маруновићевог текста називају новим 13. јулом и 21. мајом, на Цетиње долази српски патријарх и још понеке владике да устоличе новог митрополита! По Маруновићу као да долазе јахачи апокалипсе, адски кербери и остали грабљивци, као да долазе руски тенкови и подморнице и као да ће тога дана на црногорску престоницу бити уперене бјелоруске ракете из кабинета Лукашенка! Као да сам Ђаво силази и долази на Цетиње, као да сами Невидбог или неки злоћудни Надбог тога дана има намјеру да опустоши цетињска брда, однесе негдје на непознато мјесто цетињско камење и руине пропале индустрије! Као да ће се тога дана на Цетиње стуштити потоп библијских размјера, као да ће се десити нова Хирошима и Нагасаки, као да ће се све златне, али окрутне морске сирене из Боке и Котора жељне крви, стуштити на цетињске улице и помести све пред собом!
Шта то спрема млађани Маруновић и они који са њиме сричу оде његовој и цетињској госпоштини за 4. септембар? Каже: Не дамо Цетиње! Како мисле да га бране, прстима или мецима, ријечима или барутним коктелима, погачом или корбачем? И од кога га то бране? Од Васојевића, Куча, Пипера, Братоножића и других брдских племена који се такође диче својом госпоштином? Има ли мјеста за њихову госпоштину у цетињској госпоштини или је све то неки страни баласт на јединствено извајаној цетињској госпоштини? Хоће ли то своју госпоштину доказивати поскочицом “Четничку вам ј…. мајку” и сличним доскочицама? Имају ли оне своје друге стихове, наставак поеме или трагедије или је то монтенегринска мантра над мантрама и најдубљи израз неизразиве и непоновљиве цетињске госпоштине? Куда води та искључива цетињска госпоштина? Да ли она затвара врата свима који нијесу досегли умјетничке домете поскочице “четничку вам ј…. мајку” и који нијесу схватили скривене, метафизичке поуке и доуке нове стилизоване монтенегринске аксиоме извајане у комунистичком маниру и облику црвене петокраке, српа и чекића, наковња и челика и осталих соцреалистичких оруђа?
Ко то затвара и спушта рампе по Цетињу? Цетињска госпоштина или залудна жеља да се по сваку цијену не буде оно што си, него да увијек желиш да будеш оно што нијеси, а што никада нећеш бити. Чак и онда када то постанеш!
