Пише: Павле Љешковић, професор Цетињске богословије и ђакон при цркви Свете Тројице
„Бункери се не могу ослободити бетона“
-Гинтер Грас-
„Не можете на Цетињу играти то коло“- готово у заносу ми је говорио омањи, црнокоси младић док је поред њега стајао знатно височији момак који је углавном ћутао, гестикулирајући рукама. Раније, тога дана, матуранти су прослављали завршетак свог школовања уз нешто гласнију музику. Најприје су се са разгласа чуле изворне народне пјесме, које је убрзо замијенила новокомпонована музика. Док сам све то посматрао са прозора школске зграде, размишљао сам о томе како ја, заправо, немам никакав однос према тој врсти музике. Још као дванаестогодишњи дјечак сам се преко никшићког бенда “Друштво скривених талената”, чији је пјевач био мој рођени брат, упознао са свијетом панк и хард-кор супкултуре. Касније, када сам почео да сазријевам и у том музичком смислу, наставио сам да гајим равнодушност према популарној музици. Но, смисао заједничарења није у томе да заједницу којој припадамо прилагођавамо себи, него да се ми, по могућности, прилагодимо заједници. То је и разлог због којег нијесам хтио да интервенишем код матураната, када је у питању њихов музички избор за тај дан. Ђаци су, ипак, одлучили да славље заврше на начин који је прихватљив свим музичким укусима, тако што су заиграли ужичко коло.
Ово је, како ће се касније испоставити, изазвало револт групе младих Цетињана. Објашњавали су ми да је таква игра у срцу Цетиња и то у ове, за њих, празничне дане, ништа друго до обична провокација. Прије само пар мјесеци скупина људи је у раним јутарњим сатима дошла у њихов град и сликала се са српском тробојком. Цетињски младићи, за које претпостављам да су чланови навијачке групе, су овај чин доживјели као увреду. Покушавао сам да им објасним да то што су ђаци играли ужичко коло нема никакве везе са политичким или навијачким страстима. Матуранти су, једноставно, на себи својствен начин изразили радост због постигнутог школског успјеха, при том ни не помишљајући да би то било кога могло да увриједи. На моју опаску, одговорили су ми да је ово био задњи пут да се у Цетињу играло ужичко коло.
Овога пута су дошли само да нас упозоре, због чега су и позвали органе реда као сведоке. Подразумијева се да следећег пута неће бити оволико обазриви и трпељиви. Рекао сам им да све и да се не буде више никада заиграло ужичко коло на Цетињу, то, вјероватно, неће ријешити њихов проблем. Примјера ради, ја сам из Пјешиваца који се убрајају у Катунску нахију. Изјашњавам се као Србин, а не знам да играм ужичко коло. На то су ми рекли да њима уопште није важно како се ко изјашњава, те да су нам поручили то што су имали да нам кажу. Још прије него што ме је необично љубазни господин у плавој униформи замолио да престанем да се препирем са окупљеним грађанима и да се вратим у зграду богословије, схватио сам да овај разговор никуда не води.
Када се год покрену ове теме, срца тих младића се претварају у бункер на коме се налазе наслаге бетона, сатканог од заблуда и сујевјерја. Разумно и логичко убјеђивање, те поруке праштања и милосрђа тај бетон никада уклонити неће. Сва трагедија је у томе што су они још увијек млади и године многе тек су пред њима. Њихов би живот требао бити права линија, којом се слободно крећу. Насупрот тога, њихово бивствовање је омеђено паганско-нихилистичким кругом нужности и безнађа. А такав круг заиста ништа заједничко нема са траговима које су оставили богословци који су играли ужичко коло.
