Кажу да је март мјесец љубави. Увијек сам март и ту љубав повезивао са размножавањем мачака, које почетком прољећа имају неке појачане нагоне…
Шалим се. Није само март мјесец љубави. Сваки мјесец, сваки дан и сваки сат су синоними за љубав, уколико људи умију да је пруже. Али да је пруже искрено на начин да други могу да је осјете. Без интереса, без услова, без очекивања и без резерве. Само се на тај начин љубав мултиплицира и даје праве резултате.
Али, ако сте у процесу даривања љубави неискрени, све се у крајњем своди на узалудно трошење енергије. Кад нешто радите из љубави, резултати су увијек видљиви. Не морају то увијек бити неке крупне ствари. На примјер, и кад сакупљате лишће у врту и том процесу поклоните љубав, зелена трава ће вам од среће узвратити са понеким цвијетом, и све ће на крају добити неку посебну чаролију. Јер ђе има љубави, чаролија увијек пронађе пут да се појави.
Да ли онда можете да замислите како би Цетиње изгледало, кад би се његови становници према њему опходили са љубављу? Али оном искреном љубављу, иза које се на крају не појави јефтино сакупљање политичких поена, материјална добит или привидна слава на друштвеним мрежама.
Цетиње је дефинитивно град који мало ко искрено воли.
Од дна Доњег поља до врха Бајица; од почетка Ријечке до краја Катунске нахије, на територији пријестоног Цетиња у последње три деценије, готово да се не може пронаћи пројекат који је реализован у предвиђеним роковима и са планираним средствима, а да је био инициран од стране руководилаца на локалном или државном нивоу, или чак од стране припадника политичких партија које нијесу актери власти. Увијек се реализација таквих пројеката сведе на мјесеце када борба за гласове добије своју кулминацију. На крају испливају разне малверзације и све изгуби смисао. И тако у круг, од изборног циклуса до циклуса. А у таквој игри, чаролија се не појави. Зашто? Јер се ништа не ради из љубави, него из интереса.
Да ли онда можете да замислити колико су Цетињани ускраћени за праву љубав? Колико су сиромашни са те стране?
У таквом систему вриједности, одрастају генерације које желе да опонашају модел који се користи за управљање градом, па су склони разним малверзацијама, подвалама и смицалицама. Можемо слободно рећи, какво руководство, такви и грађани.
А кад би Цетињем владала љубав, какво би то мјесто било… Ех!
Колико би се само јаче осјећао мирис липа, умјесто „ензима“ са понора. Како би наше улице врвиле од младости, умјесто мимохода све мањег броја пензионера чијим се одласком град полако и гаси. Како би фабрике стварале ресурсе за изградњу и модернизацију инфраструктуре, умјесто беспотребног задуживања зарад некваитетног шминкања саобраћајница, чију фарсу испољи прва јесења киша. Колико би само Цетињани били задовољнији собом, што би на послетку покренуло ону чаролију са почетка приче.
Али не иде то баш тако лако. Ту је цетињска пизма, која у комбинацији са друштвеним мрежама постаје смртоносно оружје. Не убија она људе. Она убија нешто више од тога: душу овог града.
Замислите кад би се узбуркане страсти са друштвених мрежа, које из изборног процеса у процес постају све окрутније, трансформисале у енергију која користи овом граду, какви би се резултати постигли. Замислите кад би се господа Ђурашковић и Станић (чија агресија доминира у виртуелном свијету), али и Јанковић, Аџић, Милошевић, Вушуровић, Мрваљевић, Ражнатовић, Правиловић, Кашћелан и остала компанија из Дпс-а оставили паметовања и неукусног препуцавања по друштвеним мрежама, потпомогнути локалним јавним емитером, који им услед немања сопствених садржаја ствара погодно тло за испољавање њихових фрустрација, па удружили знања и осмислили заједнички пројекат који ће спасити Цетиње, ђе бисмо ми били?
Хммм. Чекајте… Можемо ли замислити све ове људе на једном мјесту, да заједно гурају точак развоја нашег града? Сви су рођени Цетињани. Сви су се подигли под Ловћеном. Сви се „боре“ за неко боље Цетиње. Сви теже истом циљу.
У чему је онда проблем? Чему оволико обостраног вријеђања и паметовања, кад ћемо се сјетити да нема здраво реализованог пројекта у нашем граду? Сви су се самостално доказали као неспособни, па се питамо чему самохвала? Резултате грађани виде, а кроз њих и ваше способности, па вас молимо да нас ускратите за ваша мишљења и ваша саопштења.
Удружени можда можете до циља. Самостално сте неспособни.
Према томе, драга господо „политичари“, угасите налоге на друштвеним мрежама макар на мјесец дана, изађите на улицу и пружите руку једни другима, удружите енергију којом располажете и унесите љубав у све то. А онда ће се десити чаролија.
Драга господо „политичари“, Цетиње умире. Само га искрена љубав може спасити.
Извор. Блог “Ја сам Цетиње”
