Пише: Илија Петровић
Пре неки дан, док сам се мимоилазио са телевизором, чух од Главне у Влади Србије (ни по чему србске Владе јер, барем за сада, речима Србија и Србин није допуштена употреба придевске ознаке!) да се “њеној” Држави једини спас налази у Европској унији – нема јој “алтернативе”!
Кад се са њим, телевизором, нешто касније сретох, сазнадох да Срби пружају отпор ћирилици!
Да се овде не бавимо “безалтернативним” срљањем у чељусти фашикратске Европске уније скрпљене од директних наследница хитлеровске Немачке (са часним грчким изузетком), позабавимо се мало оним другим – одрицањем србскога народа од ћириличког писма, основним обележјем сопствене духовности. Споредно је овде што се, у име србскога народа, ћирилице одриче не само Држава Србија кроз реч “службеној” у ставу првом члана 10. Устава Републике Србије (“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”), већ и лингвисти потекли из србског народа и одрасли и школовани на “тековинама” Новосадског договора (потписаног 1954. године, у згради Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, под полицијском присмотром, како се некоме присутном Србину не би омакло да нешто противречи Брозовом окупацијском науму) и његове кључне наредбе да су “оба писма, латиница и ћирилица, равноправна”; по договорно-комунистичкој дефиницији, дакле, било је предодређено да латиница буде равноправнија!
На известан начин био је то наставак опште познатог “знања” историјске и језичке науке у Срба да је “борба против ћирилице, започета 1914. године”, недуго по избијању Великог рата, најпре наредбом хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у “јавним нижим пучким школама”, а потом и наредбом којом се “укида ћирилицу и писање њоме”. Некако истовремено, ћирилица је забрањена и у Босни, а по упаду аустроугарске војске у Србију, започето је с уништавањем ћириличких јавних натписа и замењивањем латиничним, затворене су књижаре и штампарије, уклоњене су књиге штампане ћирилицом јер је, како то сведочи један од савременика тих збивања, “српска књига окупаторима била опасна као и српско оружје”.
Саставни део таквога “знања” јесте и податак да је априла 1941. године, петнаест дана по свом проглашењу, усташка Независна Држава Хрватска донела законску одредбу којом се “забрањује употреба ћирилице”, а по много чему била јој је слична и послератна наредба о забрани ћирилице у свим документима и публикацијама Југословенске народне армије (https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2943005-naredba-о-ukidanju-cirilice-iz-1914-tada-је-zabranjena-s) – наредба проистекла из “упутства” које је Јосип Броз, познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, дао својим комунистичким послушницима почетком новембра 1944. године, непосредно по доласку у “ослобођени” Београд: “Ми се у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”!
Нешто је мање познато (мада би се од “водећих” историјско-језикословних зналаца морало очекивати и то и такво знање) да, без обзира на србске привилегије у Аустрији и Угарској (добијене после Велике сеобе, 1690), ћирилици још за живота аустријске царице Марије Терезије (1717-1780) није било места “у школама, штампаријама, приватним животима, књигама… Када је дошло време Јосифа II (1741-1790) ослабили су верски притисци, али је остала забрана ћирилице… У 19. веку ћирилица опстаје али се страх од наметања латинице усадио у српску државу. Почетком 19. века већ постоји страх од идеје да ће латиница потиснути ћирилицу… Први поступак Аустрије по уласку у Босну и Херцеговину (1878 – ИП) био је – забранити ћирилицу”. Биће да школовани Срби томе баш и нису много противречили, тако да је социјалистички оријентисан књижевник и књижевни критичар Јован Скерлић (1877-1914) могао препоручити обичноме србском пуку да Срби “учине исто што и Хрвати – да почну да пишу искључиво латиницу” (https://mondo.rs/Info/Drustvo/а1143002/Cirilica-srpsko-pismo-Rat-protiv-cirilice.html – 2. новембар 2018).
Но, ако се малкице завири у зону општепознатог незнања (у некаквој београдској академији, на примр, или на “угледним” факултетима београдског унезверитета, како то воли да пише извесни виЦантолог Радивоје), почев од истине да је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) србскоме народу дао назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском – ћириличког писма -, назив језик-мајка, “откриће” се да рат против ћирилице није започет у временима блиским нама. Видеће се, тако, да папа Јован VIII (872-882), у чије време је Методије (815?-885) “развио свој мисионарски рад” у Моравској, 879. године пише Методију, “пребацује му употребу словенског језика, кога му је забранио” и, уз замерку да “друкчије учи, но што је био обећао”, тражи од њега да дође у Рим – на “рибање”. На то “искуство” наслонила се римокатоличка црква (или јерес у хришћанству) када је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу назвала “ђавољим изумом”.
Имајући у виду сву ту антицивилизацијску “забранску” праксу, или барем неки њен део, песнику Матији Бећковићу (1939) дало се да каже како је “сваки окупатор прво забрањивао ћирилицу”, те да, чак “и да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан”.
Можда ће неко рећи како Србима није страно сналажење у сцилама и харибдама нечијих забрана, али им је зато, више стално него повремено, прешло у навику да странцима чине уступке и кад је то у корист сопствене штете.
Тако ће, примера ради, приватни апотекарски факултет у Новом Саду обзнанити, својевремено, да се “материјал на ћирилици неће моћи користити више од нове школске године, односно од 1. октобра 2014. године”. На приговоре “неких”, факултетовом Декану неће бити тешко да се оправда: “Нисам забранио ћирилицу, нити ја могу то да учиним. Слажем се да је можда неспретно написан допис… (али) јесте снажна препорука нашег факултета да се све преконвертује на латиницу… Имамо много нових уписаних студената из региона… Бошњаци и Хрвати… Срби из Босне и Хрватске, али и њима је ћирилица тежа за читање од латинице. Но, није то једини разлог. Болоњска декларација налаже проточност односно флуидност студената, а то значи да је пожељно и добро да нам долазе студенти из других држава”, те да су “добили и молбе од двадесетак студената да би им било лакше да се настава одвија на латиничном писму”.
Е, сад, знамо ли да се под наставом подразумева предавање, излагање, подучавање на часу, онда реченом Декану ваља поставити питање на који то начин он и његови професори “настављају” своје студенте латиницом, у мондијалистичком, будаластом уверењу да ће мања штета бити ако “његови” већински студенти из Србије забораве ћирилицу. Са тим у вези и уз претпоставку да се речени Декан школовао на неком тамо америчком факултету, било би пожељно да нам објасни како је прошла његова молба америчким професорима да му, у духу некакве Болоњске декларације (које се већ одричу неки што себе поштују), “настављају” ћириличким писмом.
Биће да су нека од латиничко-ћириличких питања забринула домаће законодавце, те су они прегли да предлогом за измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама дају на њих ваљан одговор. У томе их је подржао и академијин Одбор за стандардизацију србског језика, све у нади да ће “употреба ћирилице коначно бити како Устав налаже”, али и у стручно-научном уверењу да је “ћирилица у овом закону квалификована као службено матично писмо српског језика”, са статусом “који јој припада као писму већинског народа у Републици” (1. август 2018 –https://mondo.rs/Info/Drustvo/а1122512/Cirilica-SANU-i-se-obezbedjuje-status-koji-joj-pripada.html).
А тамо, у Закону о службеној употреби језика и писама (Службени гласник Републике Србије, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 – др. закон, 30/2010, 47/2018 и 48/2018 – испр.), у ставу другом првога члана пише да је “у Републици Србији у службеној употреби ћириличко писмо”.
Да не би обичноме пуку било остављено да домишља шта се подразумева под “службеном употребом”, члан други објаснио је да се она, “службена употреба”, односи на рад “државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина… установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења”, али “и у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене овим законом”.
Ипак, да у свему томе не би било недоумице, трећи члан притврдио је да се “службеном употребом језика и писама сматра нарочито употреба језика и писама у усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима, вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и одговорности (и) законом утврђених права грађана”.
Да се све не би свело само на неко “општење”, макар оно било и разноврсно, четвртим чланом истога овог закона прописано је да “орган, организација и други субјект (укључујући и ‘радње, односно друге облике обављања делатности’ – ИП) може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког, и латиничким писмом”, што значи да, кад се то преведе на разумљив србски језик (и кад се занемаре некакве беспослице назначене као “робни знак”), сви јавни натписи – укључујући и називе исписане на таблама које пословни свет истиче на улазу у сопствени радни простор -, морају бити исписани ћирилицом.
Непоштовање наведених одредаба именује се као “привредни преступ” и кажњава се “новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара… правно лице… а одговорно лице у правном лицу… од 4.000 до 70.000 динара”.
Како је у Србији још пре више од сто година успостављено правило да су “закони писани за наши противници”, могло нам се десити да 3. маја 2023. године (https://www.frontal.rs/nemanja-vodoc-opsta-izdaja-srpske-corilice/), од ћириличара Немање Видића сазнамо да је “председник Матице српске… избројао у некој улици у Новом Саду укупно 1,5% ћириличких натписа. Био је запрепашћен таквим налазом, као да су он и Матица дуго одсуствовали из Новог Сада, па нису били упућени у право стање ствари. Међутим, Матица је била стално у Новом Саду, а он је њен председник у другом мандату, што значи да су добро радили за време његовог првог мандата. Али није тако, јер он лично на годишњој Скупштини Матице није дозволио… председнику првооснованог удружења за одбрану ћирилице… да образложи потребу изјашањавања скупштине о остајању хрватске латинице у српском правопису, јер је то смртоносно по ћирилицу”, с образложењем “да је историја нама дала два писма и има тако да остане”.
А новембра 2017. године, исти тај Председник рекао је у интервјуу за “Новости” да су “окупатори Срба увек прво ударали на ћирилицу’ (остало је непознато да ли је и Броза стрпао у окупаторе), као и да “уколико, пак, у јавном простору пишемо махом латиницом (што се добро види на улицама српских градова), ми тиме шаљемо поруку да смо спремни да се одрекнемо себе, те да смо на путу да у културолошком смислу постанемо нешто сасвим друго”. Такву оцену дао је на основу податка да се “Град Нови Сад данас може подичити са свега пет одсто ћириличних натписа на јавним местима”.
Добро, онда пет, данас један и по, што значи не само да се помињани Закон о службеној употреби… ћирилице примењује супротно србским националним интересима, већ да се, у складу са добро познатом доскочицом да је “писало и на тараби”, и законодавци и “законопримци” размећу благодетима “службене” употребе.
Не знајући шта се коме даје и ко шта од кога прима, овоме потписнику учинило се да одговор на те недоумице ваља потражити у примени неке свакодневне беспослице.
И тако, имајући у виду да став први члана 10. Устава Републике Србије, са важењем од 8. новембра 2006. године, тврди да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”, али и запитан ко су уопште ти Срби да имају право на свој језик и писмо, лета Господњег 2015(7523), на дан Рождества Христова, на адресу јавног предузећа “Телеком Србија” ([email protected]), овај потписник послао је следећу поруку:
“Пре неколико дана морао сам преузети бригу о плаћању телефонских рачуна и, на моје велико изненађење, открио да су они штампани на неком страном језику.
Да бих убудуће знао какве су моје новчане обавезе према ‘Телекому’, молим да ми рачуне испостављате на србском језику, ћирилицом”…
Неочекивано, заиста тако: неочекивано – јер нико званичан у Држави Србији не обраћа пажњу на оно што му неки тамо безначајан грађанин пише у виду молбе, предлога, приговора, мишљења (море, иш, ко тебе пита шта ти мислиш и ко си ти да уопште мислиш?!), већ наредног дана стигао је студиозан и изузетно мисаон одговор:
“Поштовани Илија,
Жао нам је али тренутно не постоји могућност да се рачуни за телекомуникационе услуге штампају на ћириличном писму.
Чланом 10. Устава Републике Србије, у ставу 1. утврђено је да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.
Наведена одредба Устава односи се на службену употребу српског језика и ћириличног писма у Републици Србији, при чему Устав посебно не прецизира шта се сматра службеном употребом језика и писма.
Појам службене употребе ћириличног писма у Републици Србији, разрађен је Законом о службеној употреби језика и писма (’Службени гласник Републике Србије’, број 45/91).
Наведеним законом у члану 1. став 2., између осталог, је предвиђено да је у Републици Србији у службеној употреби ћирилично писмо, док је у члану 2. став 1. истог закона утврђено да се под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења. Из поменутих одредаба овог закона произилази да се службена употреба ћириличног писма везује за послове у вршењу јавних овлашћења.
Појам јавно овлашћење се односи на поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима. Поверавање наведених послова може се вршити само на основу закона (члан 137. Устава Републике Србије).
Чланом 4. Закона о државној управи као имаоци јавних овлашћења означени су, између осталог аутономне покрајине, општине, градови, Град Београд, јавна предузећа, установе, јавне агенције и друге организације, којима се на основу закона могу поверити поједини послови државне управе.
Сходно члану 2. Закона о општем управном поступку (’Службени лист СРЈ’, број 33/97 и 31/2001.) предузећа и друге организације дужне су да поступају по одредбама Закона о општем управном поступку, који између осталог предвиђа употребу ћириличног писма у поступку кад у вршењу јавних овлашћења која су им поверена законом решавају, односно кад обављају друге послове утврђене овим законом. У смислу овог закона службена употреба ћириличног писма предвиђа се када је надлежни орган законом овлашћен да реши управну ствар, односно приликом вршења законом повереног јавног овлашћења”.
Са “Телекомом” су, као оно кад разговарају глуваћи, размењена још два или три писма, после чега је (19. априла 2016) овај потписник поднео иницијативу Уставном суду да покрене поступак “за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије који се бави наводним правом србског народа у Земљи Србији на употребу србског језика и србског ћириличког писма”.
Зачудо, Уставни суд је одговорио:
“Поводом Вашег поднеска… којим сте тражили од Уставног суда да… покрене поступак за оцену уставности члана 10. став 1 Устава Републике Србије и да сагласно начелу ‘заблуде о праву на употребу српског језика и ћириличког писма, која никоме не користи’, прогласи неуставним овај члан Устава, обавештавамо Вас да Уставни суд није надлежан да поступа по наведеном поднеску.
Наиме, одредбама члана 167. став 1. Устава Републике Србије утврђена је надлежност Уставног суда у погледу оцене саправности општих аката, односно, утврђено је да Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, из чега следи да Уставни суд није надлежан да врши оцену уставности самих уставних одредаба, јер Устав представља меру за оцену уставности закона и других општих правних аката, а не акт чију би ‘уставност’ Суд могао да цени”.
Како “у ‘ситнежи’ поговора нема”, овоме потписнику преостало је само да се чудом чуди како се синтагма “службена употреба” тумачи по потреби и у интересу заинтересоване организације која обавља “јавна овлашћења”.
Све тако док од једног истакнутог ћириличара није сазнао да томе није криво јавно овлашћење, нити је спорна уставна одредба “у службеној употреби” – проблем је, рече, у томе што је Држава Србија прописала правило о “службености”, али је не интересује како ће се оно примењивати. Да брине о томе, о службеној употреби ћириличкога писма, као што то чини Хрватска која за “своју” латиницу има “службено-употребну” одредбу истоветну оној у Уставу Републике Србије – проблема уопште не би било јер је тамо, у Хрватској, сваки национално и верски свестан Хрват овлашћен да чекића сваку ћириличку таблу која му се испречи на антисрбском путу.
Чекићање латиничких табли у Србији, чак и да има Срба расположених да чекићају, био би безизгледан јер је више таквих “табала” но што има Срба.
Зато, једини одговор на антисрбску “службено-употребну” подвалу србском народу – јесте да страначка скупштина Државе Србије ишчекића став први члана десетог свог Устава, тако што ће из њега избацити реч “службеној” и тиме јасно ставити на знање не само да ће у истој тој Држави Србији, свугде и на сваком месту, бити у употреби ћириличко писмо, већ и да ће се србском народу вратити давно одузето право на опстанак сопствене духовности и свога националног бића.
Не учини ли се то – Срби могу “службено” рачунати на убрзани сопствени нестанак.
Данас или сутра – мање је важно.
