На планинском превоју Чакору, који се простире изнад српског села Велика, која је страдала кроз вјекове зато што није хтјела да се покори турским агама и беговима из Плава и Гусиња одржан је Осми традиционални меморијал ”Бранка Радева Ђукић”. Скуп је, заједно са породицом Бранке Ђукић, одржан у организацији удружења које су окупљена у ”Српској народној одбрани Васојевића и Лимске долине” -Беране и Удружења књижевника ‘и других стваралаца ”Сјеверац” из Подгорице. Уз подсјећање да је Бранка Радева Ђукић на Чакори прије 47 година на свиреп начин убијена од стране двојице Албанаца, са скупа је поручено да се овакав злочин никада не смије заборавити. Овог пут покрај Бранкиног мрамора одржана је и прва промоција књиге о њеном страдању „Вила са Чакора“, који је недавно објавила књижевница Васојевка Недељка Неда Ђукић Боројевић.
Том приликом у име породице и братства Ђукића говорио је проф. др Славољуб Ђукић, препричавајући детаље о немилом догађају који се 1975. године збио изнад катуна на ком је Бранкина породица боравила љети. Он је износио и детаље који су пратили поступак Бранкиног оца Рада док је у бјелопољској судници убио једног од извршиоца злочина на Чакору. Он је истакао следеће:
„Црни вране, што стојиш на грани, слети болан те ме кљуном брани“
Овај два препознатљива стиха из пјесме МРАМОР НА ЧКОРУ, Радована Бећировића, барда српске народне поезије у Црној Гори – метафорично осликавају тренутак Бранкиног беспомоћног вапаја када је монструозне убице на данашњи дан у предвечерје ’75. прошлога вијека, лишавају живота на уској пјешачкој стази удаљеној око 600 метара од Чакорског превоја између високих смрека и јела, те њено беживотно тијело оста да самује до наредног јутра, праћено тужним фијукањем чакорског вјетра. И за велико чудо, од тог кобног Бранкиног тренутка па до наредног јутра на то мјесто где је сад њен мрамор, никога не нанесе пут да прође истом стазом, ни од чакорске стране, а ни оне из супротног смјера од Јечмишта- ни људе, ни дивљач, ни птица не прелете, ни мрав не приђе. Просто се има утисак – као да те смреке и јеле ником не дозволише да приђе Бранкиној невино проливеној крви, попут Христове крви – прије доласка њеног оца Рада, и то у сами цик зоре, који ће је из њене згрушане крви подићи својим дрхтвим рукама, громогласно залелекати, најболније зајецати и умити њено лице својим сузама, али и обећати – да ће пронаћи њеног убицу и сам му пресудити, па где год да је. Како рече, тако и уради, јавно у судници Окружног суда у Бијелом Пљу, 4. 12. 1975, дакле 93-ћег дана након Бранкиног страдања, тачно у 11,15 сати.
Мој покојни стриц раде ми описа ову ситуацију 2006.гоине овим ријечима: „Славо, сами Бог ми је помогао да смакнем оно пашче што уби Бранку. Пошто се заврши саслушаше пашчади, устадоше судије и одоше да донесу пресуде. И би речено да сви који хоће да сачекају пресуду не могу излазити из сале, јер не могу поново да претресају при уласку, а пучаши могу пушити у сали. И сви пушачи запушише, осим мене. Ја сам већ држао руку за пиштољ који ми је био иапос каиша. Од пушења брзо се напуни сала димом, и почеше многи непушачи да кашљу. Раба Цакина, моја сестра од тетке Мике, викну на милионера који бјеше са десне стране оног пашчета што уби Бранку:Шта си се удрчио ту, поцркасмо од дима – иди отвори прозор, лудаче… Оде милиционер да отвори прозор, а ја, како сам био у трећем реду, направих само два корака, и испалих два метка – један у груди, други у главу пашчета, и оно се прострије на под као свијећа. Оно друго пашче се бачи под ноге другом милионеру, те ја не мого више пуцати, јер би некога другога могао ранити, или убити“.
„Када сам сазнао да ме је Бранка дозивала у помоћ, а ја је нијесам чуо, то ме је сломило …. И морао сам тако да поступим. Нијесам смио да чекам. Питање је да ли би ја жив дочекао да убица изађе из затвора. Мушке ђеце немам, па нема ко да ме одмијени. И тако је све пало на моју главу. А ја сам се своје главе наносио, па чините са њом шта вам је воља…“, образложи Раде иследнику на саслушању, зашто је ликвидирао Бранкиног убицу у судници. ( ИП , 16.12.1975. године.)
У протеклих 47 година много се писало стихом и прозом, а и усмено приповиједало о Бранкином страдању, која је поменутог стравичног дана изабрала смрт зарад очувања дјевојачке части, и упоредо о Радевој витешкој освети своје кћерке на самом крају суђења. Та и таква писања и приповиједања – промовисала су Бранку у чакорску хероину, а њеног оца Рада у честитог осветника, и обоје заједно уздигла на ниво (заједничке) легенде која траје и стално се надограђује. Ова кратка фабула о жртвовању младалачког живота зарад части и поноса, и Бранкино васкресење у незаборавну вјечност – је најкраћи сиже драмских епизода у овој Нединој књизи, „Вила са Чакора“. Ја за ову прилику имам за циљ да такође сажето читаоцу ове књиге привучем пажњу и појасним неколико момената, почев од симболике илустрација на корицама.
На првој корици ове драме је фотографија велике панораме Чакора покревеног капом небеског плаветнила испод којег су фигуре немирних облака којима је придодат Бранкин лик веселог израза лица, што надолази са југозападне стране, дакле, из Бранкиног родног Метеха, те својом љепотом засјењује шетајуће праменове облака, и надгледава чакорски простор. На дијелу тог простора који се налази са источне стране од Чакорског превоја, званом Метешке рупице, или Ђукућа рупице, јер су ту, углавном катунили Ђукићи – Бранка је у љетњем периоду много пута боравила са својим родитељима и сестрама. На задњој корици је такође Бранкин лик, али са ауром око главе која карактерише светост невино страдалих мученика, у овом случају то је лик светице Бранке, попут оног њеног лика на почетку групне фреске са 12 страдалника на Косову последњег рата, која се налази у Храму „Усјековања главе Светог Јована Крститеља“ у Каони, Моравички округ.
Драмским призорима ове Недине књиге обухваћени су све личности ове драме: на Чакору, прије Чакора и послије Чакора (у Бијелом Пољу), па тако и драмски дијалог Бранкиних убица од тренутка када су Бранку први пут запазиле на Чакору, па до њихових признања о учињеном злочину, без трунке кајања за почињени злочин. Скоро сваком драмском призору ауторка је испред уденула по неколико стихова, или читаву строфу попут пјесничког рефрена који у овим случајевима снагом стилске фигуре просто поткрепљује дешавање у датом призору. У уводним штивима драмских чинова приказани су и илустовани фотографијама неки од догађаја који се нијесу до сада појављивали у јавности. Тако, на примјер, текстуални опис епилога, када Раде ликвидира Бранкиног убицу – прати фотографија оштећења у виду рупе које и сада стоји на дијелу стола судског вијећа у Бијелом Пољу, и то са чеоне стране кроз који је прошао хитац из Радевог пиштоља, након што је прије тога усмртио убицу. Ту су и нова сазнања ауторке о томе како су откривене убице, ко их је открио и пријавио надлежним органима у Дечанима на чијој територији су убице имале стално мјесто боравка. У књизи је читав један одјељак о Бранкиним меморијалима на Чакору који је иницирао историчар и публициста, господин Горан Киковић, а организују сваке године на дан Бранкиног страдања Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине, и УК “Сјеверац“ и дугих стваралаца, те се председницима ових асоцијација , господину Горану Киковићу и господину Мишу Кубуровићу, и са њима Брану Оташевићи и Давиду Лалицу, као и осталим њховим сарадницима и свим учесницима меморијала – у име Ђукића искрено захваљујем и овом приликом. С разлогом је 8. Бранкин меморијал данас на Чакору обележен промоцијом ове књиге, јер су свих седам заредом реализованих меморијала већ произвели обиље публикованог материјала којег је ауторка Неда селективно и рационално такође уткала у ову своју књигу. У цјелини гледано, читалац има пред собом књигу која ће га и те како заинтересовати да не затвара њене корице док не прочита задњу страницу књиге.
Чим је из штампе изашла ова књига, ауторка Неда објави на свом фб-профилу фотографију изгледа прве корице, и најави промоције у Црној Гори од којих је ова вечерашња друга по реду. Од близу 250 коментара о овој објави, за ову прилику цитираћу коментар уваженог новинара и публицисте, овдје присутног господина Гојка Кнежевића: „ВИЛА СА ЧАКОРА је најбољи споменик Бранки Ђукић.“ Нема сумње да је, господин Гојко овом својом оцјеном изрекао велику истину, јер писана ријеч је била и остала најбољи свједок догађаја у времену и простору, али и веома поуздана брана против заборава, што је циљ и значај сваког споменика, па тако и овако укориченог папируса о Бранки, фигуративно речено. А ова Нединакњига је први и најобухватнији до сада писани траг Бранкиног непребола и незаборава који ће, како то рече господин Давид Лалић у својој рецензији о овој књизи – вјековати, чувајући и носећи страшну и злу судбину чакорске виле и Радеве хероине.
Због садржине и значаја ове Недине књиге, надам се да ће се за њене драмске чинове и призоре заинтересовати филмски режисери, и да ћемо у блиској будућности бити у прилици да видео продукцију ове драме пратимо на тв екранима.
И за крај овог мог скромног излагања о књизи: Порука књиге „Вил са чакора“ и свих нас који је вечерас промовишемо, а вјерујем да ће се нама придружити и сваки читалац ове књиге, била би – да се насиље и злочинстраве и ужаса који се догодио Бранки Радевој на Чакору на данашњи дан прије 47 године НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ, али И ДА СЕ НИКАД И НИГДЕ ВИШЕ НИКОМ НЕ ДОГОДИ без обзира на боју коже, националну припадност и вјерско опредељење. Живот је дар од Бога, и нико нема право да га угрожава и одузима невиним особама какава је била Бранка Радева, која није ни мрава згазила. Надамо се да ће ова књига имати И ТАКВУ МИСИЈУ, те вам је срдачно препоручујем за читање и држање на полицама ваше кућне библиотеке. Не је вјечна слава и хвала Бранки и Раду!
Хвала вам на пажњи! Драга наша, Недо – неизмјерно ти хвала за овај писани споменик Бранки и њеном оцу Раду.
О поменутој књизи говориио је књижевник мр Слободан Чуровић, рекавши да Бранкин крик прерано прекинуте младости и данас одлијеже Цром Гором и свим српским земљама..
У свом обраћању Павле Милић је у име племена Куча нагласио да је несрећа породице Ђукић претвотена у колективни бол свих добромислећих људи, док је историчар Горан Киковић ,предсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине казао да меморијал на Чакору представља чин који обавезује на достојанство и вјечито сјећање. У својству тада предсједника Скупштине општине Беране и једног од оснивача, а тада потпредсједника Савеза Удружења ”Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине” 2015. године, покренуо сам иницијативу за оснивање ”Чакорског меморијала”, под називом „Бранка Радева Ђукић“, што је подржао и проф. др Славољуб Ђукић Томов, ближи Радев братственик, учествујући у организацији меморијала од зачетка идеје. Морам истаћи да сам такође био подржан од моје браће и добрих сарадника Бранислава-Брана Оташевића, Давида Лалића, Миличка Трифуновића, Јола Цикића, Живка Бјелановића и многих других. Циљ нам је био да се овај догађај истакне баш на 40. годишњицу њеног трагичног убиства. Покровитељ меморијала је иницијатор и организатор – Савез, који чине неколико удружења: Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица, Удружење добровољаца ратова до 1918, њихових потомака и поштовалаца-Беране, Српско историјско- културно друштво „Никола Васојевић“ Беране и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица нама се придружило и Удружење књижевника и других стваралаца „Сјеверац“ из Подгорице. Овим путем поздрављам идеју Неде Ђукић да објави ову веома вриједну књигу под називом „Вила са Чакора“, која ће за сва времена овјековјечити Бранку Радеву Ђукић, хероину и вилу са Чакора. Циљ ове вриједне књиге као и Чакорског меморијала је исти да се сачува од заборава једна часна Српкиња која је својим начином одбране части и поноса задивила читаву Црну Гору, ондашњу Југославију и свијет. Слава Бранки Радевој Ђукић, а њеном оцу Раду се позлатила рука са којом је убио крвника. Нама на понос, а сјећање вјечно на њих. Меморијал ће трајати док је нас и сјећање на њихова дјела. Част и брука живе довијека!
Поштоваоци Бранкина лика, уважени посјетиоци. Није ово помен само Бранки него свакој нашој невино погинулој жртви које су гинуле на овим планинама и горама од оних злотвора који су од далеке Азије долазили да нас покоре, не успјевши у потпуности. Већина је издржала као што је и Бранка издржала и зато њој овај помен чинимо као хероини нашој, с поносом сјећајући се ње, а о њој су и пјесме испјеване, а кога пјесме опјевају тај вјечито живи. А зликовци наши вјечити, и Бранкини, који уз помоћ великих свјетских сила, окупираше и наше свето Косово са чим се никад помирити нећемо, као што се нијесу помирили ни наши преци него су 500 година у овим врлетима и шумама одолијевали турској најезди, а остали чиста чела и образа. А имало је и тада осветника, као наш Раде, велики осветник и рука му се позлатила и њему и сваком ко освети невину жртву. „Бранка је остала оличење женске части и поноса што нас обавезује на овакав чин и да сваке године на овај дан дођемо овдје и одамо јој почаст и захвалност што је била таква, што је тога дана била Косовка дјевојка. Овдје на Чакору и наш велики краљ 1925. године је дошао и пут направио, али ето тим путем је тог дана, за њу нажалост злим путем, Бранка дошла из центра духовности – Пећке патријаршије и главом платила. Страдала је само зато што је била Српкиња, тако су ти зликовци тада казали, као што су казали и да се нијесу покајали“. ,,Бранку је осветио њен часни отац Раде, који је убио зликовца што се није нити покајао а покушао је да обешчасти младу невину дјевојку.“ ,,За хероином Бранком су годинама плакале бројне породице, као да је свима била најрођенија. Бранка је остала оличење женске части и поноса, што нас обавезује да сваке године на овај дан дођемо овдје и одамо јој почаст и захвалност што је тог кобног дана била Косовка дјевојка. Никад српски народ није убијао, само се бранио и није тежио да окупира туђе територије, а неки данас траже Чакор. Па није њихово ни Косово и Метохија, а камоли Чакор! истакао је историчар Горан Киковић.
Поред пјесника Борислава Голубовића, Давида Лалића и Слободана Чуровића, који су казивали своје стихове посвећене поменутом догађају, дирљивим ријечима обратила се Неда Ђукић Боројевић наводећи да је својом књигом настојала да овјеловјечи Бранку хероину и њеног оца Рада, који су, како је казала, у тешкој несрећи успјели да одбране част и достојанство рода свог.

Припремио: Горан Киковић