Пише: Иван Милошевић
Дегутантан је овај плач Монтенегрина над Украјином. Плаче старо и младо, од политичара, па до разних НВО. Углас понављају како Русија у Украјини угрожава свијет, да се тресе међународно право, да ко преживи причаће како је било са Русима, да се од њих није могао човјек ни почешати, а да му иза леђа не бљесне нека ракета и остале ратне игре! Ко би рекао да су Монтенегрини такви борци за међународно право, да су се међународних правних норми ухватили данас ко пијани плота и да без тог права ујутру не могу купити кафу попити! Спрдња од Монтенегрина на челу са шефом ДПС-а, па преко смијењеног министра вањских послова, па до разних Аида и Симонида из НВО и осталих организација!
Плаче монтенегринска Црна Гора, очи не суши, од руског сузавца и руске агресије, осјећа руске плотуне и у своме кревету и кукају над црним руским данима и над црном глобалном судбином којом се ових дана игра Русија. Док се Балканом, као ратном видео игрицом играо НАТО, све је било у реду. Кад су амерички томахавци падали по Србији, Косову и Црној Гори, исти ови Монтенегрини ни слова нијесу изустили, него су се потајно надали да ће по Србе бити још горе и горе и да је њихова голгота оправдана!
Откуд наједном вапај за међународним правом у држави која посљедњих 15 година о томе није водила рачуна, него је радила све што може да признањем и клицањем албанском Косову баци то право у прашину! Откуда та навала правног патротизма у овим брдима и осуда Русије због онога што ради данас, а што је ранијих деценија редовно радио НАТО. Изгледа да су бомбе НАТО-а и њихови војници неки милосрдни и остали анђели, са хуманитарним осмијехом и солидарним пакетићима који свуда по свијету проносе славу НАТО бајке!
Није ми јасно што су се Монтенегрини ових дана узбудили због Украјине, док о Косову ни слово да пусте и да кажу да није било овог другог, можда не би било ни оног првог! Плачу Монтенегрини, као сирочад, као да су без иког свог, као да им се у Украјини цијепају породице и срца, као да им у Кијеву живе стричеви, бабе и остала родбина! Плачу, Монтенегрини, не виде од суза ни себе у огледалу, не знају више ни како изгледају и треба ли да се умију или да онако поспани и крмељави од руских ноћних мора, суноврате се у беспуће међународног права, његове одбране и забране!
Плачу Монтенегрини, очи не суше и јадају се шефу кабинету ДПС-а и њеном главном станару и траже од њега да предузме нешто и пошаље своје обезбјеђење у Кијев! Плачу Монтенегрини, као да им је дошао судњи час, као да више неће свитати! А Русија кренула напријед, залетјела се тамо гдје је одавно требало да се буде и тражи оно што јој је одувијек припадало.
Плачу Монтенегрини! И нека плачу!
