ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ

М. Хејстингс: Наоружавање партизана је далеко више утицало на послератне догађаје, него на пораз Осовине

Упркос великом материјалном улагању (и политичком залагању) у партизане, британске команде су морале да известе да су партизани скоро неприметни онда када се од њих највише очекивало – током повлачења Армијске групе Е из Грчке – „нема битних активности партизана у Србији, иако они хитро заузимају градове које напусте Немци“.
Сер Макс Хејстингс истиче да је политика слања материјалне спреме необученим герилцима широм Европе имало за последицу једино то што је Немцима дата прилика да наносе устаницима велике губитке. Што је више оружја слато, губици су били већи. Војни ефекти те политике били су минорни. Највећа последица активног помагања устаника, нарочито на Балкану, је далеко више утицала на послератне догађаје у тим земљама него на наношење пораза Осовини.
Ултра сигнали током јесени 1943. су редовно јављали о страховитим губицима устаника у немачким операцијама. На пример, извештај команданта Југоистока прави ретроспективу антигерилских операција у периоду од 1. септембра до 15. децембра 1943. Последице су биле катастрофалне: 30.000 мртвих, 44.000 заробљених устаника и 4.084 савезничких војника.
Доступни су и извештаји који се односе само на губитке устаника у Југославији. На пример: обавештајно одељење групе армија Југозапад, је известило о губицима устаника у Словенији – од 25. септембра до 5. октобра 1943, устаници су имали 3.260 мртвих и 4.660 заробљених. Извор непознат Блечли парку је известио о губицима „комуниста“ од 16. до 20. септембра: 2.410 погинулих; Друга оклопна армија је известила о губицима устаника „на територији Хрватске“ за период 9–16. јануар 1944: 1.152 погинулих и 408 заробљених и дезертера; а за период 24-30. јануар 1944: 1.370 погинулих, 560 заробљених и 90 дезертера. Поређења ради, у истом периоду грчким устаницима су нанети губици: 150 мртвих и 120 заробљених.

ОСНОВНИ ЧЛАНАК:
Британске обавештајне службе су 1943. године почеле да затрпавају Лондон ин­фо­р­ма­ци­­јама о четничкој „сарадњи“ са окупаторима. Чак је и умеренији MI3b – обавештајна служба мини­старства рата – почетком септембра 1943. пренео очигледну бесмислицу да четници сарађују са Немцима против партизана код Дубровника (у ствари, нападали су Немце, у жељи да спреме мостобран за очекивано савезничко искрцавање – прим. ред).
Уз то, стална понављања да се Михаиловић суздржава од опера­ција до „правог тренутка“ су очи­гледно оставили дубок траг, више нико није веровао да су национа­листи способни за операције већих ра­змера (мада су управо изводили нај­већу антиосовинску акцију на Балкану, од почетка рата – прим. ред). Ултра је потпуно занемарена, о Михаиловићевим акцијама током септембра и октобра је извештено мало, и увек на основу информа­ција „BLO“. Јављено је само да су „чет­ници окупирали Пријепоље“ (мада је чак и пуковник Бејли, оче­видац, извештавао о великој Бици за Пријепоље против Немаца – прим. ред). Са доста неповерљи­во­сти је примљен из­вештај „BLO“ o четничком рушењу железничког моста код Вишеграда.
Једно заплењено наређење Михаиловића је, према објашњењу MI3b, сугерисало Михаиловићево „наређење за сарадњу са Недићевом владом…“ У приложеном транскрипту у којем се налази цео текст те наредбе стоји да је Михаиловић заправо захтевао тајно убацивање („бушење“) у Недићеве редове, како би се онемогућила Недићева мобилизација и како би се обезбедила муниција, храна и одећа
Из све више центара долазили су захтеви да се Михаиловић напусти. Најкасније до краја октобра, MI3b се придружио препорукама са образложењем да је „за разлику од Михаиловића, Тито успео да придобије Хрвате“. Не без одобравања, јављено је и да партизани успешно потискују четнике и да су од њих освојили целу Црну Гору и Санџак.
Форин офис и ЈIC су почетком новембра 1943, још увек били неодлучни по питању одбацивања Михаиловића. Форин офис је инсистирао да се за „осуду“ мора доказати да је Михаиловић директно умешан у колаборацију, па је блискоисточна команда (ген. Вилсон је потписан као пошиљалац) дипломатама послала сигнал, декриптован у Каиру, у коме је чак стајало да је „Михаиловић наредио свим својим јединицама да сарађују са Немцима. Наређење је стигло од југословенске владе. Покушали смо да пратимо тајну везу Михаиловића и Путника (ђенералштабни пуковник Димитрије Путник, син војводе Путника, један од најважнијих Михаиловићевих људи у емиграцији – прим. ред), али су пресретнути сигнали били превише корумпирани да би шифра могла да се пробије. Неколико других немачких извештаја и ухваћени документи које су видели британски официри код партизана говоре да Михаиловићеви представници нуде сарадњу Немцима за борбу против партизана и да су потписали споразуме у Црној Гори, Санџаку и Далмацији. Обавестите Стивенсона. Ово захтева промену садашње политике.“
Форин офис је сматрао да је мало вероватно да је Михаиловић могао да изда наређења свим сво­јим јединицама, а да то не примете британски официри за везу у његовом штабу. Одбачена је сугестија да је наређење стигло од југословенске владе. Сугерисано је да је за „осуду Михаиловића“ потребан чврст доказ о сарадњи у Србији, у ко­јој Михаиловић остварује директну контролу.
Постојале су назнаке о преговорима Михаиловића и Недића добијене од британског официра за везу код Михаиловића. Форин оф­ис је сугерисао да би то могло у кратком времену да се претвори у конкретан доказ и повод за „промену садашње политике“.
Уследили су нови, бесмислени „докази“ о Михаиловићевим контактима са Недићем. Једно заплењено наређење Михаиловића је, према објашњењу MI3b, сугерисало Михаиловићево „наређење за сарадњу са Недићевом владом. Командантима је наређено да се добровољно пријаве на Недићеву мобилизацију…“ У приложеном транскрипту у којем се налази цео текст те наредбе стоји да је Михаиловић заправо захтевао тајно убацивање („бушење“) у Недићеве редове, како би се онемогућила Недићева мобилизација и како би се обезбедила муниција, храна и одећа. Тражио је да могу да иду само људи који се добровољно при­јаве и који ће дати заклетву да ће побећи „у шуму“ када им се то буде тражило.
У међувремену је Блечли парк декриптовао размену порука између Абвер станица у Београду и Загребу (трансмисија је пресретнута у Каиру), у којој се наводи да је Михаиловићев командант Лукачевић потписао споразум са командантом Југоистока.
Споразум је подразумевао прекид непријатељстава на терену под Лука­чевићевом командом (део за­­падне Србије, Санџак и делови Црне Горе), самосталне операције против комуниста осим у случају евентуалних крупних операција када ће се Лукачевићеве јединице ставити под команду Вермахта. Вермахт се обавезује да неће бити напада муслиманске милиције на четничке јединице и српске цивиле и да ће по потреби достављати ратни материјал.
О овом споразуму британске службе су известиле у време одржавања Секстант конференције у Каиру – порука је декриптована 22.11, послата 24.11 1943. Специфичност тренутка у којем је уговор потписан је очигледно повећавао хитност деловања. Дата је ознака највеће оперативне хитности ( У Блечлију је ознака за хитност била: ZZZZ; поруке од највеће важности, али не и хитности су означаване: ZZZ, a поруке од највеће важности и хитности: ZZZZZ) а акценат је био на слању дипломатским секцијама. Документ је послат Кадогану, јужном одељењу Форин Офи­са и југословенском амбасадору Стивенсону, али и Черчиловом саветнику Исмеју. Блечли је нагласио да нема доказа о личној умешаности Михаиловића, али је SIS пожурио да дода „да је он вероватно одобрио споразум“.
Ултра није дала никакву потврду о постојању овог споразума, нити је било додатних сигнала који би сугерисали да је тај споразум заиста и материјализован. Занимљиво, појединци у Форин oфису и JIC су приметили да је то први сигнал који је сугерисао да је до колаборације четника икада заиста и дошло.
Нажалост, у релевантним фондовима, нема никаквих трагова да ли је заиста и расправљано о овом случају када су се разматрали докази Михаиловићеве личне умешаности у колаборацију, па се не може са сигурношћу рећи какве ефекте међу доносиоцима одлука је изазвало сазнање за овај споразум. Черчил га није видео барем до 2. јануара 1944. Оно што је сигурно је то да, у грађи која је недавно отворена за јавност, а која се пре свега тиче доказа на којима је грађен „случај против Михаиловића“, о овом споразуму није изговорено ни једно слово. Разлог можда лежи у чињеници да су немачки извештаји са политичком конотацијом узима­ни са резервом. Сматрани су непо­у­з­даним (”политичком ко­но­тацијом” – јер су немачке службе са Балкана измишљањем споразума са Лукачевићем притискале Берлин да промени политику према Србима – прим. ред).
Сам Черчил изгледа није био окупиран проблемом четничке колаборације до завршетка Техеранске конференције. Тада је почео да захтева да се Михаиловић хитно отпусти. Централна тачка је била његова идеја да тим чином „спасе краљ“ и можда наведу четнички команданти да приђу Титу. Тада је први пут говорио и о Михаиловићевој колаборацији. Доказни материјал против Михаиловића који је сакупио чинили су заплењени документи и друга грађа коју је припремила углавном SOE. Стивенсон га је уверавао да се крунски докази налазе у (непотврђеним) контактима Михаиловића са Недићем. Tврдио је да је то само мали корак од директне сарадње са Немцима.
Черчил је тада инсистирао на томе да су га Дикин и извештаји официра код Михаиловића уверили у његову сарадњу са непријатељем. Највише се забављао фотографијама четника са Италијанима, a затим наложио да се Форин Офису пошаље фотографија четника (добијену од Дикина) „који наздравља Италијанима уместо да се са њима бори“. Интимно му није било јасно у чему је поента са тим фотографијама па је тражио објашњење од Мортона: „Ове ознаке на фотографијама ме нису много просветлиле. Све што видим је да неки четници наздрављају Италијанима. Да ли ови докази треба да ме упуте у још нешто што ја не схватам?“
Интерни документ британске владе из јула 1944, је направио ретроспективу британских односа са Михаиловићем. У закључку се наводи: „Његов војни допринос је био незнатан, али то није био довољан фактор да британска влада повуче своју подршку, чак и онда када је одлучила да подржи Тита. Одлучујући фактор је то што је његова политика укључивала одређене контакте и колаборацију са окупационим снагама, и пошто су докази такве политике потврђени, британска влада би дошла у незавидну позицију у односима са Совјетским Савезом да је одлучила да настави да га подржава“.
Лична „умешаност“ Михаиловића ипак никада није потврђена. „Случај Михаиловић“ се свео на оптужбу да се Михаиловић сагласио са споразумима појединих четничких команданата или их је накнадно прихватао. Ултра то никада није потврдила.
И новооткривена британска документа потврђују: Ни Ултра, ни ма која британска обавештајна служба, нису успеле да пронађу ма какав доказ да генерал Дража Михаиловић сарађује са окупаторима
Анти-михаиловићевско расположење и пропартизанска еуфорија је на крају захватила и увек одмерени JIC. Захваљујући MI3b, прецењени су ефекти британског подстицања гериле на Балкану. Немци су са 16 дивизија успешно и у кратком року овладали свим позицијама које су држали Италијани, док је JIC „проценио“ да ће им за то требати 24 дивизије. Немци су за сузбијање устанка и разоружавање Италијана у Југославији употребили 6 дивизија мање него што је процењено као минимум само за овладавање приобаљем. Због тога је тражено да се хитно увећају испоруке герилцима, како би се спречило да и онако танке снаге напусте Балкан.
Грешке су исправљане тако што је давана претерана тежина партизанским операцијама. Разлика између суморне стварности на Италијанском фронту, где су савезници напредовали више него споро, и преоптимистичне слике о несавладивим мукама Немаца на Балкану, је очигледно била по­­д­­­стицајна.
Када је постало јасно да су Немци ипак успоставили контролу у земљи, JIC je хитно захтевао нове и нове пошиљке партизанима, да би се онемогућило да Немци ослабе присуство на Балкану. Партизани су представљени „стратешки ва­ж­ни за Италијански фронт“ али, није вредело. Брз успех Немаца је накнадно објашњен тиме што није послата довољна материјална помоћ. То је било доста чудно, јер су партизани у задња три месеца 1943. примили преко 3.500 тона материјала, а до краја рата ће примити преко 70.000 тона материјала само из британских извора. Поређења ради, Михаиловић је у последњем кварталу примио 23 тоне залиха.
Упркос читавом труду, Немци су успели да потпуно поврате своје позиције које су изгледале у једном тренутку као „неодрживе“, што је JIC морао да призна крајем децембра.
Поврх свега тога и супротно уверавањима , Немци су почели да велики део снага шаљу ван Балкана. Уместо да преиспитају своју политику, са којом очигледно нешто озбиљно није било у реду, ређали су се све екстравагантнији предлози. Своју (и партизанску) ситуацију покушавају да поправе применом стратешког бомбардовања како би се Немци одвратили од „партизанских зона“. То је сада требало да има и политички ефекат – у демонстрацији да партизани имају активну савезничку помоћ. Тада је већ постало јасно да ни политика отпуштања Михаиловића и „уједињавања четника са партизанима“ није давала очекиване резултате.
Черчил је био хировито заинтересован за Балкан. Покушао је да подстицањем гериле надокнади слаб морал и неодлучност сопствене копнене војске. Ту своју политику је касније умео да правда речима „крв мученика је темељ цркве“.
„Шварц“ је, онако како је њему презентован, показао да су партизани борбенији од четника и то је за Черчила било једино што је било важно. Његов ентузијазам за партизане је порастао у толикој мери да се више није ни трудио да га прикрије. На пример, средином октобра 1943. добио је Ултра извештај армијске групе Б у којој је писало: „Без значајнијих борби у Хрватској. Број устаника на подручју између Сплита и Дубровника порастао на 160.000-200.000. Енглези остварују утицај на устанике који су стављени под команду главнокомандујућег на Блиском истоку. Главна лука за испоруку помоћи се налази 60 км југо-источно од Сплита.“ Подвучени текст Черчил је заокружио црвеном оловком. Нагласио је да је „од највеће важности да се ‘патриоти’ у том региону снабдеју до максимума“. Текст извештаја је био очигледно апсурдан, али је Черчил наставио да га користи током октобра како би опомињао и притискао своје оперативце да уложе максималан труд и повећају снабдевање устаницима. Тражио је да буде редовно извештаван о напретку. Немачке апроксимације бројног стања партизана постале су званична процена британске ратне команде (180.000), иако су само 15 дана раније, иста тела, на основу Меклинових извештаја процењивалa снагу партизана на 75.000.
Након Техеранске конференције, нико се више није усуђивао да пред Черчилом помене Михаиловића, нити се он узнемиравао због тога што никоме није била јасна контрадикторна политика према Грчкој и Југославији. „То је моја политика, а ја још увек одлучујем!“
(Српске новине, гласило Организације српских четника ”Равна Гора”, Чикаго, децембар 2018)