Разговарамо за часопис ”Глас Холмије” са Браниславом Оташевићем, књижевником, новинарем и писцем 12.књига, предсједником Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору,првим предсједником Савеза удружења “Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине“,сада секретаром поменуте асоцијације коју чине три огранизације организације и то : Удружење српских књижевника у отаџбини и расијањуАндријевицаза Црну Гору, Српако историјско културно друштво ”Никола Васојевић” Беране и Удружење добровољаца ратова до 1918.,њихових потомака и поштовалаца Беране.Разговарали смо са човјеком који је протеклих деценија од успостављања вишестраначја у црној Гори објележио политичку,друштвену и културну сцену не само области Васојевића, него и Црне Горе и српских етничких простора. Он је уједно од оснивања и предсједник Издавачког савјета часописа “Глас Холмије“ из Берана.Радо се одазвао нашем позиву да говори за наш часопис, а повод је јубилеј 60.бројева “Глас Холмије“ и једанаест година од изласка првог броја .
Књижевник и новинар Бранислав Оташевић, рођен 1948-ме године у Горњој Ржаници, код Мурине,већ пуних пет деценија, обједињујући мноштво својих занимања, исписује странице нашег трајања испод горостасних Комова, онако како и доликује врсним познаваоцима српске духовне ризнице Васојевића. Објавио је дванаест књига различите тематике, преко 60 научно-популарних и стручних радова, велики број фељтона, те новинарских, радио и ТВ прилога. Био је дугогодишњи истакнути друштвено- политички радник, обављајући одговорне функције, како у општини Плав,гдје је био предсједник општине. Биран је и за републичког посланика у Скупштини Црне Горе и за савезног посланика у Скупштини СРЈ, гдје је остао упамћен као врстан говорник и човјек који се свим својим бићем залагао за заштиту интереса припадника српског народа. То чини и данас као предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору.
КИКОВИЋ: Господине Оташевићу, можете нам укратко представити Удружење српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору?
ОТАШЕВИЋ: Наравно.Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању, које окупља књижевне ствароце са простора Србије, Републике Српске, Црне Горе и осталиих земаља гдје живе Срби, настоји да преко слова, ријечи и књиге очува српско национално биће и српски идентитет. Његови чланови су то чињели и то уздигнуте главе и овдје у Црној Гори свих ових година, гдје је , захваљујући бившој власти, заиста било тешко бити Србин али поносно. Зато ми са наших књижевних вечери и манифестација које организујемо у оквиру Савеза удружења “Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине“, шаљемо поруку да нас има довољно да одбранимо и српски језик и ћирилично писмо, доказујући Европи да смо исувише духовно јаки да би се неко могао поигравати са нама. Наша снага је у нашим књигама, у којима станује богатство једног народа који „не љуби ланце“. Зато увијек истичемо „говори српски да те читав свијет разумије“, онако како су то чињели твоји преци, јер ћеш тако најбоље одбранити и сачувати своје постојање, историју, традицију и културу” .
”Ми смо формирањем Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору схватили да имамо велику и људску и моралну обавезу да се квалитетом и упорношћу супротставимо оним снагама које желе да нас уклоне са културне позорнице. Зато смо до сада, ношени унутрашњом стваралачком снагом и енергијом, поред издавачке дјелатности, организовали велики број књижевних и гусларских вечери, ликовних изложби, афирмишући тако српску историју и културу. Исто тако, Удружење помаже млађим ствараоцима да објаве своја дјела, обезбјеђује стручне рецензенте, лекторе, коректоре и издаваче. Сарађује са другим удружењима и невладиним организацијама које баштине српски језик и културу српског народа. Зато смо заједно са Српским историјско-културним друштвом”Никола Васојевић”, Беране и Удружењем добровољаца ратова до 1918, њихових потомака и поштовалаца-Беране 2013.године основали Српску народну одбрану Васојевића и Лимске долине. Све ове поменуте активности чинимо практично сопственим средствима и уз помоћ наших пријатеља и добротвора, свјесни тежине задатка којег смо себи поставили. Тако, у нимало лаким околностима, опстаје наше Удружење вјерујући да долазе бољи дани за оне који се нијесу продали у овим смутним временима и за које ријеч представља највишу могућу светињу”.
”У наредном периоду планирамо да објавимо зборник радова, у којем ће се наћи прилози свих чланова Удружења. Поводом значајних датума и догађаја организоваћемо књижевне вечери. Промовисаћемо књиге које током године буду објавили наши чланови. Радићемо интензивно на пријему нових чланова и активно сарађивати са осталим секцијама удружења и Југословенском књижевном заједницом. Поред тога, наставићемо да активно као и до сада сарађујемо са Митрополијом црногорско–приморском и Епископијом будимљанско–никшићком”. Уједно одајем захвалност људима који су, у овим кризним временима, смогли снаге да уђу у ову причу, која са собом носи велико одицање и одређене ризике. Вјерујући у ону народну да “Прегаоцу бог даје махове“.
.
КИКОВИЋ: Господине Оташевићу,аутор сте дванаест књига и имате још неколико рукописа спремних за штампање.Шта су теме Ваших радова?
ОТАШЕВИЋ: Тачно је да сам објавио дванаест књига и то различте тематике и претежно са завичајни мотивима:
1.Школство Полимља и Велике, издање Основне школе “Петар Дедовић“, Мурина, 1986.,
2. Од Ниша до мора подно Чакора, Информативни центар Беране, 1995.,
3. Савине стопе, Издавачка кућа “Ступови“, Андријевица, 1996.,
4. Мурина –историја и вријеме, ИК “Комови“, Андријевица, 2000., заједно са Вуком Марсенићем – коаутором,
5. Проклетијски заљубеник, ИК “Комови“ и “Покрет“, Подгорица, 2001.,
6. Велика и Полимље, књига И, Културно-просвјетна заједница Србије, Београд и ИК “Комови“, Андријевица, 2002., и Одбор за проучавање села САНУ Београд, 2002.
7. Вилин извор – легенде и приче, ИК “Комови“, Андријевица, 2006.,
8. Горки укус времена, (о прози Вељка Мијовића), ИК “Комови“, Андријевица,
2006.,
9. Раскућници – роман, ИК “Комови“, Андријевица, 2007.,
10. Комитски покрет у Полимљу и Велици, “Комови“, Андријевица, 2010.,
11. Руси у Васојевићима, “Пегаз“, Бијело Поље, 2011.
12. Милован Ђилас-скица за портрет,“Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе“,2013.
Имам више рукописа припремљених за штампу и надам се даће у наредном периоду угледати свјетлост дана.
КИКОВИЋ: Господине Оташевићу Ви сте предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању -Андријевица,орагнизација чије је сједиште у Андријевици, срцу Васојевића, највећег српског племена. Шта можете да кажете о српској културно-историјској баштини Васојевића данас ?Шта је то урадило Ваше Удружење у протеклом периоду да се побољша културна понуда?
ОТАШЕВИЋ: Рекао сам то и раније да је игром случаја или историјских околности Андријевица се налазила на странпутици и то последњу деценију када је њоме управљала власт ДПС’а. Напокон народ се вратио се својим исконским коријенима и поново ће срце Васојевића ићи утабаним српским стазама онако како је вјековима ишло,јер другог пута и нема. Ових задњих девет година лутања, иако остављају низ негативности, биће брзо заборављене и срце Васојевића креће новим путевима гдје ће образ, храброст и поштење доминирати, а тајкуни, лопови и уништитељи друштвеног богаства ће заувијек нестати с простора гдје живе Васови потомци. Захваљујући ипак дјеловању Савеза удружења “Српска народна одбрана“ и нашег часописа “Глас Холмије“сачувано је доста тога.Оно што смо ми радили са својим средствима последњих десенија из уз помоћ не малог броја наших пријатеља ширили смо културу свуда гдје смо стиглиод Васојевића до Србије и Републике Српске а и по цијелој Црној Гори гдје смо свуда бртски дочекани.Штампали смо ево 50.бројева Глас Холмије од по 500 примјерка што значи 25.000 примјерака. Признаћете није мало имајући у виду у којим се условима штампао наш часопис.Затим издали смо и неколико десетина налова књига,одржали на стотине ђромоција књига,часописа и организовали велики дио манифестација. У свему овом је учествовало и Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању -Андријевица.
КИКОВИЋ: Ви не добијате новац од влада Црне Горе ни Мила Ђукановића нити ових послије њих, реците нам како у датим околностима опстајете и дјелујете, с обзиром да сте у протеклој деценији једини били активни на пољу српске културе на простору Васојевића,наравно у оквиру Савеза удружења “Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине“ чији сте један од оснивача ?
ОТАШЕВИЋ: Сав рад нашег Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању -Андријевица, као и савеза српских организација “Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине“ заснива се на добровољној основи, а циљ нам је као што је свима познато очување ћириличног писма, српског језика, српских културних и историјских вриједности са којима смо били препознатљиви не само у долини Лима, него и на ширим просторима.
Удружење српских књижевника у отаџбини и расијању, које окупља књижевне ствароце са простора Србије, Републике Српске, Црне Горе и осталиих земаља гдје живе Срби, настоји да преко слова, ријечи и књиге очува српско национално биће и српски идентитет. Наша снага је у нашим књигама, у којима станује богатство једног народа који “не љуби ланце“. Досадашња влада Црне Горе и ресорно министарство нису нам уплатили ни цента за наш рад, али смо ми упркос опструкцијама опстали и нисмо посустали. Наша је парола – све се може кад се хоће. Зато је захваљујући надљудској борби једна група наших стваралаца – и поред бројних потешкоћа и оскудица – успијевала да се издигне изнад општег сивила и да изњедри запажена дјела“.
КИКОВИЋ: Господине Оташевићу,Удружење српских књижевника у отаџбини и расијању-Андријевица се кроз савез српских удружења “Српска народна одбрана“ повезало са много удружења и организација у Црној Гори, Србији и Републици Српској и на тај начин послало поруку да је српски културни простор јединствен и недјељив. Подсјетите нас о активностима које сте имали у предходном периоду?
ОТАШЕВИЋ: У протеклом периоду имали смо велики број књижевних сусрета у Србији, Републици Српској и наравно нашој Црној Гори.Били смо у великом броју градова Црне Горе, Војводине, Рашке области, Шумадије. Објавили смо и рецензирали велики број књига и часописа и организовали велики број сада већ традиционалних кутурно-историјских манифестација. Јер смо до сада, ношени унутрашњом стваралачком снагом, поред издавачке дјелатности, организовали велики број књижевних и гусларских вечери, ликовних изложби, афирмишући тако српску историју и културу. У протеклом периоду добили смо велики број признања и награда међу којима:добитник сам награде “Радомир П. Губеринић“ за 2014.годину, “Златне медаље А.С. Пушкина за вјерност слову и дјелу“, које су у Црној Гори добили још митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Горан Киковић. “Косметску звезду“ за изузетне заслуге за новинарство у 2019. додијелило ми је Друштво полицијских радника Републике Србије у Сталаћу. Од Друштва Црногорско-руског пријатељаства Петар Први из Подгорице добио сам медаљу Светог Петра Цетињског. На Видовдан 2020. године додијељена ми је и медаља “Вук Стефановић Караџић“ за допринос очувању ћириличног писма и српског језика, које му је уручило друштво Црногорско-руског пријатељства “Петар Први“ из Подгорице.Ове 2021.године на кули Тодора од Сталаћа добио сам заједно са Горанм Киковићем,медаљу са његошевим ликом за књижевност. Пуно је приѕнања и одликовања која смо добили за свој рад жто нам даје снаге да наставимо и у наредном прериоду.
КИКОВИЋ: Господине Оташевићу, Ви сте први који је дао интервју за наш часопис “Глас Холмије“ са ево 60. бројева који су се појавили за ево скоро десет година. Шта мислите о нашем часопису “Глас Холмије“, односно јесте ли задовољни радом. Да ли се могло боље и више?
ОТАШЕВИЋ: “Глас Холмије“ је часопис који је право освјежење на црногорској и српској културној сцени. Иако има великих финансијских тешкоћа часопис је са својих 60. бројева одговорио својим планским опредјељењима и својом уређивачком политиком. Зато сви ми као читаоци и сви који на било који начин долазе у додир са “Гласом Холмије“ морају бити задовољни његовом садржином и концепцијом. Поготову када знам у каквим околносима ради редакција часописа “Глас Холмије“, зато од почетка доживљавам “Глас Холмије“ као нешто значајно за културни живот на овим просторима Васојевића и Полимља. Он је својом садржином изазвао пажњу и пронашао пут до читаоца и ван ових поменутих простора. Уједно одајем захвалност главном и одговорном уреднику Горану Киковићу и свим људима који су, у овим кризним временима, смогли снаге да уђу у ову причу, која са собом носи велико одицање и одређене ризике. Од почетка сам вјерујући у ону народну да “Прегаоцу бог даје махове“ пожелио да “Глас Холмије“ доживи бројна издања на задовољство свих оних који су жељни духовне хране и свеукупног благостања“.Сигуран сам да је Глас Холмије успио да се чита и да се о њему говори са поштовањем и уважавањем.
КИКОВИЋ:Шта можете да поручите на крају разговора нашим читаоцима?
ОТАШЕВИЋ: Желим да се обатим младим људима да што више читају књиге и часописе са историјско књижевном тематиком и да се надахњују са својом прошлошћу и културом.Човјек је богат онолико колико зна а познавајући своју националну историју и књижевност ви упознајете себе и трајање свога народа кроз вјекове. Читајте “Глас Холмије“, јер у њему ћете наћи оно што вам је у младости потребно да бих схватили смосао живота и постојања.
