Није се борила против непријатеља него се целог живота борила за живот – ето, то сазнајемо о Милунки Савић, највећој српској ратној хероини свих времена и најодликованијој жени на свету, у једном из серије ТВ спотова, које амбасада САД у Београду пласира у идеолошке и пропагандне сврхе. Спот, у ствари „клип“, кратки играни наратив прожет елементима нарочите пропаганде познате из повести медија (далеки претходник била је серија Зашто се боримо 1942–1945), озбиљно припреман негде у Вашингтону, намењен је искључиво српској публици. Управо ова намена нас дубоко узнемирава.
Како је могуће, наиме, да озбиљни људи запослени у актуелној америчкој администрацији – политичари, дипломате, психолози, медијски тимови са највишим универзитетским звањима и уопште свет регрутован за обавештајно-пропагандно-субверзивна дејства која се данас називају хибридним – не читају, не прате, не уважавају, дакле уопште не фермају масовно негодовање српске јавности поводом емитовања ове творевине, коју помпезно и претенциозно називају Ви сте свет, а која почиње са „Један од вас…“, како и пише у приручницима за планетарно испирање мозгова. Требало би, дакле, да их занима рецепција овог медијског предузећа. Све друштвене мреже и овдашњи медији (с изузетком оних којима руководи бивши први човек ЦИА, оних, дакле, који упорно и учестало врте овај клип) пуни су разних реакција, протеста, гневних писама, неретко и неугодних речи упућених на адресу твораца и достављача овог производа, што, наравно, производи ефекат супротан очекиваном, због његове очигледне намере да мења српску свест путем „прекомпозиција“, тј. извртања и кривотворења чињеница из наше прошлости и садашњости.
Посторвеловски универзум у коме живимо дубоко је прожет хибридним ратовањем и сва ресетовања масовне свести одавно су, нажалост, постала легитимна. Узрок оволиког народног беса на сасвим је другој страни: зар је могуће да стварно мислите да смо толики идиоти? Не само што нам продајете рог за свећу него нам вређате и елементарну интелигенцију. Можда је у питању неки нарочит вид провокације: испитати докле може да иде овакав изазов, тј. колико обичан Србин може да истрпи у оволикој медијској агресији? Најрадије бих одмах употребио сочније српске изразе, али не смем, због стила међусобног уважавања и поштовања, који сте нам наметнули у овом термину и све то без обзира на лична разочарања. (Такође, нећу ни помињати шта иза свега стоји, што сви добро знамо, а знамо да и ви знате да знамо; и уопште, знамо се.)
Зло пролеће 1944.
Идеја о српској застави на Белој кући на четворогодишњицу аустроугарског напада на Србију, 28. јула 1918., и улози пријатељства Михајла Пупина са америчким председником Вудроом Вилсоном, којим је почела ова серија, чинила се на почетку занимљивом и обострано корисном, јер је тачна и важна. Она је заиста била симбол искреног пријатељства, које је српски народ гајио према Америци, тамо негде до злог пролећа 1944. године, када је све то изненада почело да се руши, сурвава и нестаје у прашини нове реалности, чији се континуитет одржавао до 1999., у ствари до дана данашњег.
Као неко ко је уобразио да познаје и, после свега, поштује амерички народ, питао сам се: шта ли сад хоће с овим спотовима? Каква је сврха ових сладуњавих балетских медаљона у тренутку кад су нам односи никакви, готово непријатељски, што се чита из само једног геста садашњег председника САД, који је у званичној посети Србији, усред службеног протокола пред Палатом Србија, 16. августа 2016., прошао поред српске заставе као поред турског гробља, као да не постоји, исказујући тиме званичан амерички став према домаћину, с којим се амерички народ заједно борио у оба светска рата. Само се још није чуо његов одлучни наратив из 1993: „Све Србе треба ставити у нацистичке концентрационе логоре. Срби су неписмени дегенерици, убице беба, касапи и силоватељи.“
Тако је о Србима говорио код Ларија Кинга на Си-Ен-Ен-у садашњи председник Америке, што никада није оповргао, и ту не помажу специјалне мисије заменика помоћника државних секретара и удварачки дигитални џинглови са националним величинама попут Пупина, Борислава Пекића и Милунке Савић. Тим пре што се убрзо испоставило да су и сами ти клипови смишљени са задњом намером да хотимично унизе наше елементарно самопоштовање.
Ресетована Милунка
Врхунац је последње достигнуће из ове серије које се тренутно емитује на Н1 и другим Шолаковим (читај: Петреусовим) медијима. Опет је у главној улози Милунка Савић, сублимни знак наше епопеје на Кајмакчалану 1916. и другде. Видимо Милунку у страшној бици на Горничеву, где је живот положила плејада српских хероја. Она гађа пијане Бугаре, које официри пиштољима натерују на српске ровове, смучи јој се, закључи да је грехота убијати те бесловесне јаднике који се тетурају, певају и падају и – престаје да пуца. Хајде што одбија војничку дужност, него виче на своје другове и спушта им оружје. Онда се, разоружана, испне на ров и добацује нешто острвљеним Бугарима. И замислите, не погађа је метак (као девет других, крвавих случајева, од којих је један могао бити леталан!) него за такав „подвиг“ добија Ратни крст са златном палмом, који јој француски генерал ставља на груди поред златне Карађорђеве звезде! А ни прво, ни друго, ни треће, ни четврто – није тачно!
На крају Милунка каже да се, у ствари, није борила против непријатеља него за – живот. За чији живот се борила највећа српска ратна хероина, командир ударне јединице бомбаша, која је четвртастом „Васићевом бомбом“ са четрдесет метара удаљености погађала усред митраљеског гнезда Бугара (иначе, данашњих америчких савезника) престрављених од саме њене појаве (да не описујемо како их је, 25. септембра 1916., сама на буљуке заробљавала и терала мотком у позадину)! Не само што су у питању четири ружне бесмислице, не четири лагарије – него четири јадна фалсификата!
Прво, Милунки Савић никада није падало на памет да обуставља борбу, поготово не на Кајмакчалану, док је њен пук заузимао Горничево, што би се могло сматрати и ултимативном увредом „наше Јованке Орлеанке“. Друго, наравно да никад није викала на своје другове што воде борбу на живот и смрт против непријатеља у наступању. Треће, никада се није – осим пушком и „Васићевом бомбом“ – обраћала непријатељу другачијим неким порукама; њено се знало и остало за поколења. Четврто, златна Карађорђева звезда и француски Ратни крст са златном палмом нису се могли добити ни за какав пацифизам и лажно миротворство, него за непосредну борбу са непријатељем, прса у прса, у самом ватришту боја. То није пропустио да нагласи адмирал Гепрат, који јој је највиши француски ратни орден предао у Бизерти. Ни трећи Mилункин ратни командант Гвозденог пука „Кнез Михаило“ Димитрије Милић, који је пре него што је као и два претходна команданта погинуо, понесен Милункином храброшћу на Колубари, са својих груди скинуо ту исту Карађорђеву звезду и закачио је њој на груди. Обојица су, као и цела њихова војска, знали зашто и крошто одликују Милунку Савић и то је временом урасло у нашу ратну тековину.
Њу хоће да на сваки начин унизе, прекомпонују – ресетују – средствима обмане и преваре, злоћудне патворине којом се труде да нам промене свест. То је трајна стратегија, коју је обелоданио још „Викиликс“ (06 BELGRADE 842) у депеши амбасадора Полта из 2006. године, а која хвали решеност тадашњег начелника српског Генералштаба, генерала Поноша, „да промени стање свести оружаних снага, а нарочито официра“. Али не, ми нисмо тај свет и код нас то не пролази. Као што нисмо свет који почива на уценама, санкцијама и бомбардовањима, на претњама без краја и конца и терору који држи у напетости цело човечанство.
Ми смо неки други свет, сасвим различит од вашег, свет који почива на Законоправилу Светог Саве и Његошевом познанију, а не на гажењу права, на подвали и злоупотреби, на подметању, на лажним заставама и сведоцима, на Рачку и Рамбујеу, на филантропији „тринаест ратова које сте водили и водите по белом свету у последњих тридесет година“, као што рече оскаровац Оливер Стоун, „под фирмом хуманитарне интервенције и заштите демократије“ и које сте спремни да опет поведете већ колико сутра.
Молим вас, престаните бар са оваквим глупостима. Не требају више ни вама ни нама.
