Никола Маловић (Котор, 1970), аутор 15 књига, добитник је 10 књижевних награда, укључујући и награду „Бранко Ћопић“ коју додјељује Српска академија наука и уметности. Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 12 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 6 издања, два превода), Маловић је недавно за београдску Књигу комерц објавио „Боку Которску и Србију“ и „Галеба који се смеје“ (на српском и у преводу на кинески језик), кад и „Догодине на мору“ за Катену мунди – наслове који нам из до сада непознатог угла дочаравају боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана.
У разговору с нашим награђиваним обалним писцем овога пута ставили смо фокус на актуелни тренутак.
Како бисте описали тренутну друштвено-политичку ситуацију у Црној Гори?
Само бих у генералним категоријама човјеку са стране могао да опишем тренутну Црну Гору. Она је сва израсла из референдумске крађе 21. маја 2006, тако да је свака година, и сваки мјесец, и свака седмица од тада погрешна. Како? Црна Гора од 21. маја постоји, али није истинита. Живимо у колонији демократског типа.
Да ли се положај српског народа и српске културе суштински поправио након промјена од 30. августа 2020? Да ли је период културоцида над Србима у Црној Гори остао иза нас или пак наставља само у блажој форми?
Склон сам тумачењу да половичне промјене не можемо називати промјенама.
Или се мијења парадигма, или је све козметика, нема трећег.
Црногорски су политикуни прокоцкали библијску енергију потеклу из литија – тог јединственог историјског устанка хришћана у Европи.
Лов на Србе само је стављен на стендбај, и никад неће престати. Ако падне Русија, орке са Белведера вођене разним шуковићима и усташоидима који их финансирају могу опасно почети да конкуришу јунацима из пјесама Марка Перковића Томпсона.
Недавно истраживање јавног мњења показују да број Срба и грађана који говоре српским језиком расте, упркос 20-годишњим покушајима затирања српског идентитета од стране снага бившег режима и њихових налогодаваца са Запада. У чему је тајна толико отпорности српског идентитета и културе?
То је снага истине.
Да сам јуче с Марса пао у Боку Которску не бих могао да растумачим како 15-ак% острашћених Монтенегрина може да пређе преко чињенице да је једини краљ кога су имали, за себе и за сав свој народ казивао да је Србин, и да су сви Црногорци били, ах, Срби. Но, уроњени у контекст, с искуством Независне државе Хрватске, и савременици украјинских конвертита, не можемо да кажемо: бивши црногорски режим. Црна Гора се изродила у Србима сасвим несклону – сталну констелацију.
Од политичара остављени током Доба од короне (које такође може да постане стална констелација) – научили смо да држава више није оно што је била у доба наших очева или ђедова: бранич жене и дјетета.
Држава је сада предузеће, у страном власништву, а домаћи политичари само су туђи упосленици којима је власник државе дозволио да народу колико желе завлаче руку у шпаг.
У Вашем дјелу „Бока Которска и Србија“ сте констатовали да Црна Гора према Боки гаји колонијалну свијест и да је Бока једина географија на свијету на којој Срби и даље живе уз море, што потврђује актуелно „стање на терену“. Од када датира српство у Боки и колико су чврсте корелације између Боке и Србије, о којима се у Црној Гори недовољно прича или циљано прећуткује?
Мени је на овом мјесту заиста жао што ни ријеч нисмо казали о ономе о чему је можда и једино ваљало причати, а то је о књижевности, као и о начину како да постанемо бољи. Јер, ко не постане бољи, постаће гори. Понекад у роману пронађемо више реалног живота неголи у цијелој Боки Которској и Србији, при чему не мислим само на књигу тог наслова.
Надате ли се да ће доћи тренутак када ће држава Црна Гора вредновати ваше стваралаштво у виду награда, попут Тринаестојулске, или су пак та признања намијењена искључиво идеолошко и политичко прихватљивим културним посленицима у чијим дјелима провејава антисрпски наратив?
Моја се промишљања овдје рачвају.
С једне стране, што би било логичније од примања Тринаестојулске награде у животу онога ко је живот завјештао правој илити лијепој књижевности, пишући све вријеме у Боки Которској?
С друге пак стране, као један од изворних 18 српских писаца који су прије неколико година јавно и заувијек одустали од трке за де факто страном НИН-овом наградом, чему нада да се било када нађем у клубу кога су недостојним учинили црногорски националисти – неки од добитника Тринаестојулске награде?
Каква је година пред нама?
Година пред нама биће идеолошки озрачена ратом у Украјини.
Србија и Црна Гора ће се удаљити још, по диктату из Вашингтона, а с амином наших удружених парламентарних служинчади.
Метаверзум ће до те мјере заокупити пажњу младежи стасале за гласање, да ће јој се коитирати за сваки облик избора. Вјештачка интелигенција постаће дрога свих дрога. Почећемо да гледамо рекламе за бургере од инсеката. Причаће нам о предности надзорних камера и елекртронског новца, о опасностима од нових вируса. И све ће то бити наратив, и наратив ће бити у служби лажи. Ако ко узме књигу у руке биће то доказ да Бог постоји и да за бољи али не и већи дио човјечанства још има наде.
Свједоци смо да се данашња (антисрпска) Црна Гора и Хрватска својатају Боку Которску и да су одређене културне и традиционалне манифестације сврстане у УНЕСЦО-у као дио културне баштине хрватске државе. Какав је Ваш коментар на те вишедеценијске тенденције обије стране и да ли оне имају историјско утемељење, као и утемељење у садашњости ако се узме у обзир да актуелне власти у све три општине у Боки (Котору, Тивту и Херцег Новом) почивају доминантно на гласовима српског националног корпуса?
Ви алудирате на дичну Бокељску морнарицу. Од ње су се заиста поодмакли Срби из више разлога, не само зато што та удруга има историјског масла под пазухом када је заједно са туђином освајала Ловћен, и не само зато што чувеним колом игра пред сваким владаром, већ и зато што невољко у коло прима заливске сраросједилачке Србе. Али, зарад суживота, нека буде тако. Можемо ли кривити птицу што пјева онако како јој је израстао кљун?
Кривимо умјесто тога себе као честицу колективних Срба који имају недостојне представнике у парламенту, а ови, шта ће, београдски узор што само што није предао и последње проценте самосталности и суверености.
Или су пак наши посланици огледало гласачког тијела у земљи у којој је, наводно, коефицијент интелигенције 86, тј. међу најнижим у Европи?
Ако је тако, ето пословичне капи која прелива чашу узалудности бављења политиком у колонији демократског типа. Ко год уђе у коло, а нема амбицију да буде вођа народу, да буде бранич жене и дјетета, што је улазио у политику? Ако је ушао да би зарадио и боље прошао у секти званој странка, онда га срам било. Онда га срам било.
Планета Земља ври. Требају нам нови људи. Који неће стати на страну генератора вируса, на страну колонизатора, на страну окупатора, на страну неонациста. Таквих умова има. Такве умове Србија и Црна Гора препознаје. И убија.
Рјешење?
Сваки свога презримо, не убијмо, политичког субашу. Превазиђени су. Доказано су фејк, систематски увучени у издају свих принципа чином сједања на функцију, било коју, чак и најнижу.
И чекајмо, као народ који памти да је имао два цара.
Или ће доћи боље доба, или ће неке нуклеарне бомбе експлодирати да би се у Јерусалиму зацарио, као миротворац, онај чије се име у хришћанству махом не спомиње.
И будимо људи. И то ће бити доста од нас.
