Пише: Иван Милошевић
Нађох се данас у чуду. Са митрополитом Порфиријем који је данас изабран за српског патријарха током 82. и 83. године живио сам заједно у интернату Богословског факултета у Беогрду у тадашњој Улици 7. јула, поред патријаршије и испод конака књегиње Љубице и култне кафане “?”. Под кровом богословског дома у то вријеме био је и данашњи епископ Јоаникије, као и добар дио данашњих свештеника Црногорско приморске митрополије. У то вријеме декан Богословског факултета био је митрополит Амфилохије.
Ко је могао тада и претпоставити какви су све духовни позиви пред њима и како ће они обиљежити и осмислити живот српске цркве наредних деценија, па све до данас. Какав ли је то духовни узлет најављивао састав Богословског факултета из тога времена? Да нам је тада неко рекао да ће декан Амфилохије бити црногорски митрополит и један од најцењенијих првославних богослова у свијету, а да ће Јоаникије бити администратор митрополије након смрти Амфилохија и вјероватно његов насљедник, а да ће Порфирије постати српски патријарх, вјероватно би таквога пророка послали на јаку јутарњу кафу или нешто жешће у “?” како би се ослободио свих тих халуцинација. Али, ето све се то по некој Божјој правди тако удесило и стало на своје мјесто и учврстило српску вјеру и цркву. Питам се чиме сам то заслужио да сам у то вријеме на Богословском факултету живио са свима њима и трагао за смислом живота и вјере. Ни данас вјера и смисао нијесу ми јаснији него прије 37 година, али ми је драго око срца што сам био са људима који данас о свему томе много више знају од мене. Надам се да нешто од тога живи и у мени, али скривено и не у таквој форми као код Порфирија и Јоаникија! Вјетрови живота одвукли су ме на другу страну, а данас се питам да ли је она страна на којој сам био прије 37 година била баш она права, али коју тада нијесам препознао. Срећом препознали су је и својим животима свједоче је нови патријарх и у Бога се надам нови црногорски митрополит!
Нијесам са Порфиријем прије 37 година био толико близак као са Јоаникијем, али стално смо се поздрављали у мензи богословског дома, али и сретали на Философском факултету, гдје је Порфирије студирао археологију, а ја философију. Порфирије је био у групи студената који су долазили из Чуруга, банатског мистичног села, гдје је скоро свака породица имала барем по једног свештеника. Сјећам се да су сви они били ведрог духа, спремни на шалу и ништа им није било тешко.
И тек данас ми је јасна или је барем слутим и улога митрополита Амфилохија у обнављању српске цркве. Све које сам поменуо у овом кратком осврту на вријеме прије 37 година били су његови ђаци. Сада знам да без њега ни они данас не би били оно што су данас. Ја сам изгледа мало омануо и отишао гдје не треба, али чудни су путеви Господњи и ко зна шта и мене чека у будућности. У глави ми још одјекују ријечи које ми је митрополит Амфилохије као младом и залуђеном студенту философије и интелектуалном трагачу за истином на Богословском факултету, шапатом слао. Чудни су путеви Господњи и нашег митрополита Амфилохија и сигуран сам да се и он данас радује новом патријарху и црногорском митрополиту. Чини ми се да их је он за све ово припремао и још прије 37 година! Само да сконтам још каква је моја улога у свему томе, па да онда мирно наставим да крцкам овај живот залудни!
И без тога сигуран сам да су и нови српски патријарх и нови црногорски митрополит плод учења и љубави митрополита Амфилохија. Сигуран сам да и они знају да поред Господа Оца имају и свога духовно-земаљског оца – митрополита Амфилохија! Њихов пут је и његов пут и Србе због тога не треба да је страх од будућности. У рукама таквих очева не преостаје им ништа друго него да све побиједе и то не мачем и огњем, него љубављу и правом вјером!
