Одлука Светог синода Васељенске патријаршије да призна црквену јерархију Македонске православне цркве (МПЦ) предвођену архиепископом Стефаном за канонску и валидну у цијелом православном свијету је политичке природе, међутим, она не подразумијева и њену аутокефалност, истакао је професор на Богословском факултету у Београду, теолог и некадашњи министар вјера у Влади Србије Богољуб Шијаковић.
Он је у разговору за Борбу истакао да Српска православна црква признаје аутономију Македонске православне цркве, али не и самопроглашену аутокефалност коју такође не признаје ниједна помјесна православна црква, те додаје да су у току разговори како би се вишедеценијски спор између мајке цркве (СПЦ) и њене аутономне јединице (МПЦ) ријешио на обострану корист.
Шијаковић подсјећа да су СПЦ и МПЦ потписале 2002. године Нишки споразум којим је превазиђен раскол између двије стране, међутим, он је прекршен због константног уплитања македонске политичке елите у питање које не потпада под њихову надлежност.
–Када је потписан Нишки споразум Македонска павославна црква је прихватила да направи корак назад и да се врати у стање аутономије, па да се онда унутар мајке цркве СПЦ покрене процес аутокефалије који је дуг. СПЦ може да да препоруку да им се да аутокефалност, али се након тога све друге помјесне цркве изјашњавају. То је један дуги процес. Након Нишког споразума је ВМРО који је тада био на власти и који је ишао након пар мјесеци на изборе приморао је Македонску православну цркву да не поштује тај договор. Нажалост, тамо је црква под утицајем политике, констатује Шијаковић и додаје да СПЦ признаје све свештене радње-крштења, вјенчања и остале обреде МПЦ-а.
–МПЦ није изопштена, већ је неканонски проглашена њена једнострано проглашена аутокефалност и самосталност, напоменуо је Шијаковић.
Последња одлука Васељенске патријаршије има за циљ да отежава или опструише договор између СПЦ-а и МПЦ-а, тврди Шијаковић и додаје да је на мајком Сабору СПЦ-а било предвиђено да се епископи МПЦ-а приме назад под окриље СПЦ-а како би у будућности заједно вршили црквене обреде.
–У току су разговори јавни и тајни Српске и Македонске православне цркве. Управо је најављено да ће на мајском сабору 15. маја у Београду бити примљени епископи МПЦ-а, као и да ће договор са њима такође бити једна од тема на Сабору. Након ове одлуке из Цариграда, сада све зависи од тога како ће се епископи МПЦ-а понашати. Њихов интерес је да дође до договора са СПЦ-ом. Да ли они заиста хоће споразум са СПЦ-ом која им нуди врло коректан и увиђаван споразум, видјећемо веома брзо. Треба да направе корак назад ка аутономију коју смо им дали, како би могли заједно да служимо и учесвујемо у свим обредима и да будемо православна црква у једној заједници и онда је СПЦ спремна да се одмах покрене питање аутокефалности МПЦ-а, а то је процес, јер се то не добија неком потврдом, истиче Шијаковић.
Одлука Васељенске патријаршије је политичка и она треба Македонцима да стави до знања ко се пита о свему у њиховој држави, напомиње Шијаковић.
–Овом одлуком газда, а знамо добро о коме се ради, шаље поруку Македонцима ко се пита о свему у њиховом држави. Ставља им се на знање да не могу ниједно питање које их оптерећује рјешавати билатерално. То је комплетна политика на Балкану у задњих 250 година. Не могу се спорови рјешавати билатерално, јер постоји власник спорова који из спорова остварује профит и утицај и зато на Балкану не постоји милиметар границе која је утврђена билатерално у споразуму између двије стране, него је увијек била уређивана арбитрарно одлукама великих сила, јасан је Шијаковић.
Тзв. ЦПЦ на челу са распопом Мирашем Дедеићем без икаквог покрића актуелизује свој статус, јер се њихов положај не може доводити у исту раван са Македонском првославном црквом чије свештенство никада није било ни изопштено из православља.
–Што се тиче тзв. ЦПЦ то је немогуће, јер њихови свештеници нису признати ни од кога у православљу као особе са свештеним чином. А македонска јерархија, свештеници и монаси су признати као такви. Македонска црква је добила регуларно аутономију од СПЦ-а, али су сами прогласили аутокефалност коју нико признао, па ни Васељенска патријаршија сада. Јерархија, односно епископи Македонске цркве су признати од стране СПЦ-а, и у том погледу нису некаконски. Они су се у једном тренутку захваљујући политици издвојили и прогласили аутокефалност, а иначе сама српска црква им је дала аутономију, истиче Шијаковић и додаје:
-У Црној Гори једино би Митрополија црногорско-приморска као дио СПЦ-а могла затражити неки свој посебни статус, који би могао да се разматра, прихвати или одбије. Међутим, како ствари сада стоје са јерархијом и свештенством у Црној Гори то није за очекивати. Никада у оквиру свештенства СПЦ-а у Црној Гори није било ни помисли о неком издавајању из СПЦ-а, категоричан је Шијаковић.
Дипломатија и политика Васељенске патријаршије се илуструју у томе да они имају према словенским православним црквама једну врсту зазора и не прихватају словенске православне цркве као цркве у својој пуноћи и равноправности, сматра Шијаковић.
–То је традиција која је дуга скоро 1.000 година. Осим тога Васељенска патријаршија ни Грчку православну цркву не назива грчком, већ црквом Хеладе тј. Грчке. Они називају и СПЦ, црквом Србије, иако она не бивствује само у Србији. Зато су они и Македонску православну цркву свели на Охридску архиепископију, што је један огроман степен ниже него што је назив Македонска православна црква. Треба подсјетити и да СПЦ третира МПЦ као Охридску архиепископију. Када је пропао Нишки договор прије десетак година, онда је СПЦ обновила Охридску архиепископију са архиепископом Јованом на челу који је прихватио Нишки споразум и вратио се у јединство са СПЦ-ом, указао је Шијаковић.
