Тужно јече звона
С високих Дечана
И у Пећаршији
Сад влада тишина
Надвио се облак
Гарав и суморан
Ђе бијаше некад
Свјетлост и ведрина
И Љевишка црква
Сред старог Призрена
Са некаквом сјетом
Дочекује зору
У Храму се њишу
Стољетна кандила
Још одолијевају
Муци и терору
На Косову пољу
Ђе божур цвијеће
Изникло из љутих
Непреболних рана
Још увијек горе
Воштанице свијеће
И тако ће бити
До судњега дана
У Архангелима
На царевом гробу
Свјетлост поиграва
И Бога прославља
Свануће и тужној
Напаћеној земљи
Која пројављује
Силу Светосавља
О Косово срце
Које у грудима
Сваког Хришћанина
Непрестано куца
И тебе ће морат
Озарит ведрина
Топлих бистрих зрака
Најљепшега сунца
Не дамо те земљо
Од Бога купљена
Проливеном крвљу
Из боја јунака
Тебе штити Господ
Творац васионе
И молитве смјерне
Часнијех монаха.
Блажо Љ. Даниловић, Никшић, 28. фебруар 2023. године
(Аутор је чтец у древном храму Светих првоврховних апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве и српски народни пјесник)