Пише: Иван Милошевић
Одавно нијесам чуо радоснију вијест, праву благовијест – ПЗП је напустио ДФ! Не улазим у разлоге зашто је ПЗП отишао, лијепо је што су се Андрија, Милан и Небојша, разишли без свађа, оптужби и осталога што је карактеристично за политичке домаће разлазе, али ПЗП, уз сво уважавање његове борбе против ДПС-а, био је камен о врату српског националног програма у Црној Гори! Не заборавимо да је Устав Црне Горе и избацивање српског језика био један од тешких шамара Србима, а Устав је донешен подршком и ПЗП-а! Не заборавимо и гласање Бранке Бошњак за декларацију о геноциду у Сребреници, што је била кап која је прелила чашу српског стрпљења! Мало дубља анализа политичког дјеловања ПЗП-а указује да је та странка на граници цензуса и да није заслуживала пет посланика, колико је имала у ДФ-у! Једноставније речено, ПЗП је годинама политички опстајао на српским гласовима, посебно Нове српске демократије и узимао од Срба посланичка мјеста која им нијесу припадала! Ипак Небојши Медојевићу и осталима из ПЗП-а треба захвалити на упорној борби против ДПС-а и њеног вође, а ваља се надати да ће са осталима и ПЗП убудуће бити брана повратка тоталитарног и неокомунистичког бившег режима!
Пред Новом је након архивирања ПЗП-а задатак да отворено дефинише српски национални програм. И то од предсједника управа зграда, па до шефа државе! Мора се осмислити српски културни и образовни образац који мора постати дио домаћег политичког, културног и духовног система и који ће бити гарант опстанку Срба у Црној Гори. Пред Новом и осталима који је подржавају је задатак да се врате рјешавању српских националних питања и коначном успостављању равноправности Срба са осталима. Пред онима који су остали заједно након што је ПЗП отишао је мисија сабирања Срба око једног националног и политичког програма и борба за његово системско спровођење и обавезу државе и било које власти да ради на њиховом рјешавању. Срби морају на сваком мјесту да траже скидање комунистичких окова са домаће јавне сцене, повратак стријељање војске из Словеније и тек на томе утемељено истинско и духовно помирење! И то је један од задатака оних који су остали скупа након што је отишао ПЗП!
Углавном, Срби и њихови политички представници не треба да жале за ПЗП-ом. Можда ће се из ПЗП-а љутити, али Срби слободније и пуније дишу од када не морају да размишљају шта ће рећи ПЗП, а мислим да су тако нешто наговијестили и некадашњи лидери ДФ-а у јучерашњем саопштењу. До истог циља, односно нормалне Црне Горе, у којој су сви народи, па и српски, равноправни са осталима и скидање ДПС анатеме са Срба као реметилачког фактора, може се преко више путића! На онима који су остали након одласка ПЗП-а је да јасно дефинишу свој српски пут и да на њему поставе знакове које свако мора поштовати!
Читам да Европа сад медитира о разлазу ДФ-а и каже да они који су радили на томе да се “Европа сад” распадне, сами распали и иронично се смјешка. Европа сад је за Србе заправо “Европа никад” и нека им је срећан пут и нека само раде што раде! Уколико они који су остали након одласка ПЗП ваљано осмисле српски национални програм и раде на њему, претпостављам да “Европа сад” неће имати чему да се смјешка, јер ће они Срби који масовно гласају за њих, имати алтернативу и да ће се вратити природном политичком избору. Има и оних који су остали скупа након одласка ПЗП који пуштају сузу за некадашњим коалиционим савезником и навлаче тешке, тамне облаке над Србима у Црној Гори. И они би требало умјесто кукњаве да засуку рукаве, не траже више од онога што им припада и дају свој допринос сабирању Срба и њиховој националној афирмацији и ослобађању од комунизма, југословенства и осталих трица и кучина које су Србе скупо коштале!
Уколико је одлазак ПЗП-а знак сабирања и окупљања Срба у свим сегментима, онда благовијест са почетка текста постаје права национална српска политичка посластица и треба је афирмисати што прије. Па и 11. јуна!
Простије речено – креће се лађа српска са јасном националном заставом, програмом и отклоном од комунизма и сваког облика тоталитаризма!
