Пише: Горан Киковић, професор историје

Један од највећих и најкрвавијих бојева на простору Горњег Полимља – Бој на Шекулару – одиграо се 29. јула 1876. године на превоју Сјекирице између Јанкове главе и Црвене стијене. Тог дана исте године одиграо се и Бој на Вучјем долу када је потучен Осман паша и његова војска. О овом боју су сви чули и уџбеници записали, а о Боју на Шекулару нажалост нису чули ни сви Шекуларци. Зато је много важно што и на овај начин обиљежавамо овај велики догађај који се десио прије сто четрдесет седам година и да овим сјећањем одамо почаст јунацима Боја на Шекулару.

Како пише професор Благоје Шарић, тог дана напад башибозука из Плава, Гусиња, Ругове и Пећи у јачини од око 4 000 хиљаде добро обучених војника уследио је из правца Ругове преко планине Мокре и из Плава и Гусиња преко Приједола и Сјекирице (изнад Спалевића – Стрмењака). Турска војска је успела да потисне Шекуларски батаљон у јачини од око 500 за пушку способних Шекулараца и да попали све што је могло да буде од користи за живот становништва. Становници и стока су на вријеме склоњени. Батаљон је пружио снажан отпор али пред осмоструко јачим непријатељем морао је да узмиче према селу. У међувремену Бучички батаљон на челу са Пантом Цемовим и Полички под командом Мира Дедовића, као и комшије из Требачког и Ријечког батаљона под вођством Радула Симова на глас да су Турци напали Шекулар, усиљеним маршом притекли су у помоћ и успјели да непријатеља одбаце на планинске превоје између Роваца и Калудре на Сјекирицу и Јанкову главу.

У исто вријеме, како пише академик др Миомир Дашић, када је на Шекулар напала турска војска из Берана се, преко Доње Ржанице и Роваца према Шекулару, упутила се и регуларна војска у јачини од око три хиљаде војника и батеријом од шест брдских топова. Ова војска је заузела положаје изнад Доње Ржанице, чекајући команду да у двије колоне преко Роваца и преко Борја и Ћетковића удари у леђа браниоцима села. У међувремену су браниоци успели да сатјерају башибозучке снаге на Црвену стијену, гдје се одиграо завршни, драматични чин овог крвавог и по много чему необичног боја. Бој је био заиста жесток и крвав. Обје војске су се измијешале па је борба вођена “прса у прса“ што турској војсци уопште није одговарало, јер су они били обучени фронталном начину вођења рата. У тој општој гужви и метежу највише је радио ханџар, па и камење.

Да чудо буде веће, на борце се сручила и велика непогода – олуја и киша, а пала је и густа магла што је у том камењару много више одговарало браниоцима Шекулара. Но, и поред тога, бој није прекидан све док Турци коначно нијесу савладани, поражени и приморани да безглаво бјеже према Ругови, остављајући на бојишту мртве и рањене и велику ратну опрему, која ће у будућим ратовима итекако обилато помоћи борцима. Како даље описује професор Благоје Шарић “Шекуларци су наставили да гоне непријатеља утркујући се ко ће више да убије непријатељских војника, а Полички и Бучички батаљон је похитао да помогне Миљану Вукову у борби на Доњој Ржаници односно Побјенику али он је већ био завршио борбу са Турцима, јер су се после великих жртава повукли у Беране“.

Према писању многих аутора који су се бавили овим догађајем, бој на Шекулару не само да има велики историјски значај него је интересантан и са војног становишта. Бој је вођен на релативно уском простору, каналисаног правца, са малом могућношћу за маневар тако бројне непријатељске војске која је гомилом упала у Шекулар, што су шекуларске вође итекако вјешто искористиле. На тај начин, Турци су као на тањиру изложили своје главе храбрим браниоцима свог огњишта и да их на стотине исијеку уз своје минималне губитке. Према за сада доступним званичним подацима у боју на Шекулару погинуло је 640 Турака, док лакше и теже рањених је било далеко више. Према казивањима становника села који су претраживали терен наилазили су на доста умрлих од тешких рана у вртачама и под боровима. Интересантно је поменути да су браниоци први пут применили Женевску конвенцију о забрани одсијецања глава турским војницима, што им је веома тешко пало.

Турци нијесу поштовали ту Конвенцију и успјели су да посијеку и однесу у Пећ 18 српских глава гдје су их набили на коље да застраше српски народ у Метохији. Пећки Срби су те главе откупили и сахранили код Патријаршије. Према казивању старијих Шекулараца, умјесто одсијецања глава устаници су одсијецали Турцима носеве, како би доказали својим старјешинама колико су убили непријатељских војника, и да су са бојног поља донијели више од хиљаду носева“. У боју на Шекулару погинуо је и брат Миљана Вукова па се од тог боја Црвена стијена или Масларски крш као спомен на Дмитра Вукова Вешовића, зове Дмитрова стијена. Побједе на Шекулару и Доњој Ржаници остварене су великим пожртвовањем и храброшћу српских устаника на Лиму уз садејство батаљона црногорских Васојевића. Бој на Шекулару имао је вишеструк значај.