Непресушни извори песничког Мостара вековима су красили и богатили српски књижевни и народни језик. Весници лепе речи, припадници различитих религија, гајили су посебну љубав према родољубивој поезији и прози. Један од њих био је и лучoносац српске поезије краја деветнаестог века, неправедно заборављени геније, Осман Ђикић.
Осман Ђикић је био српски песник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине. Рођен је у Мостару у грађанској породици, где је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао да је Србин, аустроугарске власти су га истерале из петог разреда гимназије, па је школовање наставио у Београду, одатле је отишао у Цариград, па у Беч, где је завршио Трговачку академију. Још док је био гимназијалац почео се дружити са мостарским песницима окупљеним око листа Зора, Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, под чијим је утицајем почео да пише песме. До краја живота у свом књижевном и јавном деловању увек је исказивао своје непоколебљиво српство. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком и Мостару. Оснивач је културног друштва босанскохерцеговачке муслиманске младежи Гајрет, које је просрпски усмеравао, а године 1909. изабран је за секретара овог друштва. Тада се већ преселио у Сарајево, где је уређивао и истоимени лист Гајрет. Поред тога био је један од покретача и уредник часописа Мусават, који је 1909. почео да излази у Мостару. Године 1910. покренуо је Босанско-херцеговачки гласник у Сарајеву а 1912. био је међу покретачима политичког листа Самоуправа и био му је главни уредник. Писао је песме и многе ствари у прози, у Босанској вили, Зори и другим књижевним листовима. Иза себе је оставио три збирке песама: Побратимство коју је 1900. у Београду објавио са Авдом С. Карабеговићем и Омер-бегом Сулејманпашићем-Деспотовићем. Године 1902. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића штампала му је књигу песама Муслиманској младежи. Годину дана касније 1903, у издању Српске штампарије синова С. Мијата Радовића у Мостару изашла му је збирка песама Ашиклије. Умро је од туберкулозе 1912. године.
Сакупљао је народне песме (рукописна збирка Херцеговачки бисер 60 песама) и бележио обичаје (Свадбени обичаји Мухамеданаца у Херцеговини, рукопис). У љубавној лирици се ослањао на севдалинку и угледао на песнике Истока, а побожном лириком се обраћао муслиманској младежи. Написао је драме Златија (1905), Стана (1906) и Мухаџир (1909).
У временима када је колевка старих српских средњовековних земаља била под чврстим мачевима турских и аустријских сила, родио се великан поезије. Не кријући своја патриотска начела, у добу када је строго угњетавано свако национално опредељивање, Осман је, чојским пером, поносито проносио љубав према српству. Надахнут идејама слободе, стварао је стихове који су били наук и звезда водиља не само поробљених Јужних Словена, већ и будућих генерација. Склапајући, за неке, неспојиве ствари – ислам и српство – пробијао је ондашње предрасуде Босне и Херцеговине.
„Не, никад неће, ко се Србом зове,
Пред вама стрепет, нит се молит вама.
Нећете препаст очи соколове,
Овога свјета најжешћим мукама!”
Своју бескрајну посвећеност српској белетристици крунисао је насловима посвећеним горостасима наше поезије – „Змај Јови Јовановићу”, „Вуку Стефановићу Караџићу”, ,,Бранку”. Не заостајући за својим књижевним узорима, Осман Ђикић је, мађионичарским компоновањем стилских фигура и опијајућих речи, допирао и до најнедоступнијих емоционалних кутака читалаца.
Вуку Стефановићу Караџићу
Са свију страна, гдје год Србин живи
Твом помену ловор — вјенци лете,
Па и овај прими, славни Вуче,
Што га моја млада душа сплете!
У том вјенцу узалуд би било,
Тражит златом исплетених грана.
Јер тај вјенац ништа друго није,
Него моја душа раздрагана.
Низ година, штоно се је сплео,
У даљини изнад гроба твога,
Ко да бјеше ланац тешких мука,
Туђе легло — срца леденога.
Ал’ ти гредеш својој земљи сада,
Своја земља лагана је рака,
На твом гробу неумрли Вуче,
Мирисаће српска ружа слатка!
На међи будућих окршаја идентитета, на „вулканском” поднебљу Херцеговине, Осман се неуморно рвао са својим сећањима и устаљеним друштвеним нормама. Истовремено је покушавао да новим нараштајима појасни да је мале разлике међу људима и њиховим друштвеним својствима, могуће и потребно превазићи. Оно што многи нису смели да опишу или искажу, Осман је храбро претакао у нити танано избрушених стихова.
Аманет од ђеда
У долафу мога дједа
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно дјете,
Виђах малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена,
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: „Нека, нека!”
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут,
Што љубљаху наши стари.
Ал’ ти нијеси пољубио,
Само хадер — илијаза,
и пољупце си пољубио
својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, ал’ не оде
Већ одавно с овог свијета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто се држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета,
Да србујем како треба.
Написао је и низ родољубивих пјесама између којих је „Српска вила“ посвећена Ристи Радуловићу:
У румену зору, кад зв’јездице сјајне
На пучини неба плаветног се гасе,
Кад гримизом зоре небеса се красе,
Тихо лебде зраком гласи пјесме вајне.
Одакле се крећу, ко л’ то тужно поје?
У зорицу рујну, кад све миљем гори,
Кога тако туга у грудима мори,
Да с уздахом прати гласе пјесме своје?
– Са врлетних гора, што се к небу дизу,
И кô вјечни стражар непомично стоје,
Гдје ‘но сури орô вије гн’јездо своје,
Они тужни гласи одатле се нижу.
А дјевојче оно распуштених власи,
Што бескрајном тугом по ст’јењу се креће,
Свенулога лица, кô јесење цв’јеће,
А бојне јој груди тргају уздаси.
То је српска вила – вила рода мога,
Она ону пјесму милотужну вије,
Што у рујну зору, сунца јарког прије,
Разљева се дверим Свемира тихога.
Она оно тужи за слободом светом,
И с болнијем срцем гледа грозне муке,
Што под тешким бичем душманове руке
Роб их сноси тужни, спутан узом клетом.
Ох, не плачи вило! Утри горке сузе!
Јер већ сунце мило и нама се рађа,
Брат се с братом мири, престануће свађа,
А Србин ће стрести опет тешке узе!
Своје умеће није успео да усаврши. Имао је само 33 године када је преминуо. Његове ће се родољубиве песме појати у ослободилачким борбама Срба од 1912. до 1918, не дајући времену да избрише његово дело. У аманет нам је оставио заборављене погледе једне генерације и једног напаћеног народа. Његовим стопама ишли су Муса Ћазим Ћатић, Авдо Карабеговић и, касније, Меша Селимовић. Њихове речи се не смеју заборавити, јер оне беху светионик вечито прогањаних људи.
Сахрањен у Великом царинском харему. И његова супруга Зора умрла је од исте болести 14. септембра 1914. године па је њихова љубав и трагична судбина прерасла у романтичну легенду која траје до данас.
После његове смрти многе културне установе носиле су његово име. Године 1936. према пројекту београдског архитекте и историчара уметности Александра Дерока , подигнуто му је спомен – турбе у харему код Карађоз-бегове џамије у које су пренесени и његови посмртни остаци из Великог царинског харема. Усташе су спомен-турбе порушиле 1941. године а обновљено је после Другог светског рата. У последњем рату тј., После повлачења војних и паравојних српских снага, у јуну 1992. године спомен-турбе су минирали припадници ХОС-а. Делимично је обновљено 1998. године.
Ђикићева сабрана дела, у редакцији др. Јосипа Лешића, објавила је сарајевска издавачка кућа “Светлост” у едицији “Културно наслеђе Босне и Херцеговине” 1971. године.
Извор: ПОКС
