Пише: Иван Милошевић
Таман када одлучиш да Ивана Вуковића, градоначелника Подгорице, отпишеш са листе пратилаца захвалних за новинарске коментаре, он тако извали неку глупост да човјек не може да то не види. Овај његов задњи гаф са новим именом Подгорице, новим словом и неким локалним тепањем, је толико смијешан да није за коментарисање. Више је за неки виц, локалну шалу или афоризам. Могу да претпосатвим како се то тепање изговара, али у Подгорици живим пола вијека и никада нијесам чуо нешто слично. Углавном, глупостима Ивана Вуковића нема краја и ваљало би снимити неки цртани филм о њему и његовим анегдотама.
За нијансу озбиљнији био је његов коментар прије два дана о предлогу за именовање једне улице у Беранама по Ратку Младићу. Тада је први скојевац Подгорице рекао да је гледао филм “Кво вадис, Аида” и да након тога није могао да спава. Па и не треба да Вуковић спава или да то сведе на најмању могућу мјеру, јер треба добро да поразмисли шта прича, па не би требало да губи вријеме на дремање.
А када смо већ код Аиде ( ради се о филму о догађајима у Сребреници) ваљало би да Вуковић погледа и филм о Дари из Јасеновца. Нијесам сигуран да ли би се након задњега филма Вуковић жалио да не може да спава, јер су њему очигледно много ближе жртве страдале од Срба, него што су то Срби који су страдали од хрватског и муслиманског ножа. Поред Даре, Вуковић би могао да прочита и књигу домаћег историчара о злочинима муслимана у Плаву и Гусињу, али нијесам ни ту сигуран да би се Вуковић нешто узбудио и да би пао у бесаницу, јер и тамо се наводе имена Срба страдалих од муслиманске каме!
Вјероватно несвјесно и насумице овај несрећни Вуковић је погодио суштину националног проблема у Црној Гори. А то је једнострано сагледавање масовних злочина и истицање само својих, али не и туђих, жртава. Вуковић и њему слични, односно истомишљеници подојени Брозовим млијеком, виде само српске злочине и подижу их на н-ти степен и проглашавају највећим злом на планети. Наравно, они почињени над Србима, у њиховој верзији, скоро и да не постоје, а уколико их и има то су само појединачне (“лијеве”) грешке које нијесу много битне. Због таквог брозистичког тумачења наше несрећне историје братских зала и омразе и догађа нам се ово што се догађа, односно добар дио јавности реагује само на откривање детаља о српским злочинима, док су на друге толико огуглали да их уопште не примјећују!
И ту се налази срж проблема националних злочина. Да би се они сви схватили, ставили на једно мјесто и указали да нам је помирење насушна потреба, типови попут Вуковића требало би да одгледају и Аиду и Дару, али и да прочитају поменутог историчара, а могли би да мало и прелистају “Црни вјетар” Вељка Мијовића. За њих овога пута издвајамо један одломак из те књиге.
Опколивши Велику, војници у бијелим капама и црним кошуљама насртали су на домове, подметали огањ из врисак и поклич, хватали дјецу и клали, пуцали у старце и жене, а оне онако рашчерупане бјежале и биле обаране мецима из аутомата и пушака.
Све се претворило у пламен, у дим, и врисак. Пред кућу Алексе Пауновића као привиђење никоше тројица балиста. Прије него су стигли, баба Тода је прије свих примијетила како су на двојицу дјечака пуцали. Убили су једног – то је добро видјела, а другог да ли су убили или ранили, то она није знала. Сјетила се тада Михаила Гојковића, сељанина, који је наишао поред њихове куће и тада јој рекао да нико не бјежи, да буду мирни да изнесу хљеба и соли, а свака војска кад јој се хљеб и со понуди, неће подићи руку, смиловаће се. Тада је Тода кренула ситним кораком према првом војнику носећи на послужавнику хљеб и со. Није стигла ни ријеч да проговори кад је Таир Сулејмани, онако висок, са зулуфима, дрекнуо запјенушено:
– Сиктер, стара крмачо! Сиктер!…
– Богме , ништа нијесмо криви, – рекла је Тода бојажљиво и са страхом и скоро не примијетивши како јој је човјек из руку избио послужавник, а хљеб и со су се расули по земљи. Онако испружених руку и дрхтећи Тода је још један корак направила према војнику.
– Сиктер!
– Немојте ми ђецу дират – мрмљала је молећиво. – Она ништа нијесу крива.
Пристигла су и она двојица. Били су знатно нижи од Тахира Сулејманија. Дјеца Радоје и Деса су престрашено посматрала приспјеле војнике, Дрхтала су. Омале и малко риђ војник по имену Бари Јусуф са сјајем у очима рече:
– Хасане, прво ђецу да закољемо! Тахир Сулејмани је без журбе из футроле извадио пиштољ чија цијев нагло засвјетлуца на сунцу.
– Ђеца никоме ништа нијесу учињела, – опет ће Тода.
– Хасане, прво ћецу – опет ће Бари Јусуфи.
– Могу одма’ – Ево! – рече Хасан Кабаши и хитро иза појаса истрже нож. – Могу!…
– Ђецу ми недирајте, ако бога знате, – рече Тодаширећи руке. – Не дирајте ако сте љуђи.
Бришући сијев свог пиштоља марамицом, Тахир Сулејмани испод ока је посматрао дјевојчицу, а затим бабу Тоду у чијим је очима лако и једва видљиво заискрила суза, ситна као ђинђува. Тода је примијетила чипкасту мараму, пиштољ, мрко и од сунца и вјетра опаљено војниково лице, а онда као да сања да се отвор цијеви пиштоља шири, увећава, постаје огроман до невиђених размјера да би могли и небо и земњу у њега да стану. – Ђецооо, бјежте! Бјежте! – викнула је одједном и неочекивано.
Тодин глас је прасак пиштоља прекинуо. Пред њеним очима читаву вјечност се расцвјетавао пламен. Ширећи руке и тетурајући се Тода је прво посрнула, а онда лицем ударила о земљу. Дјеца су потрчала према потоку.
Углавном права слика о нашем злу и омрази може се добити само када се одгледају Аиде, Даре, муслимански злочини у Плаву и Гусињу и прочита “Црни вјетар”. Нарвно, сличне литаратуре има на претек и ваљало би да се неко нормалан и њом позабави. Нећемо се спасити од тога зла уколико га стално приписујемо другима. Прво мора да га признамо у себи и тек онда препознамо у другима. Колико то важи за муслимане и Албанце, толико и важи за Србе. Ваљда ће то овај несрећни подгорички скојевац једном већ схватити! Уколико не он, ваљда има у његовом окружењу и партији некога ко то разумије. Надам се да ће том стазом кренути и Срби, муслимани и Албанци!
ПС. Умјесто што се хвали панорама и точковима боље би било Вуковићу да узме мало дужи одмор и ослободи нас глупости које свакодневно ваља и умјесто тога прочита поменуту литературу и одгледа поред Аиде и Дару. Можда тек тада мирно заспи!
