Пише: Туфик Софтић
Када сам ономад прочитао шта о мјешовитим браковима мисли Аднан Муховић, прво сам почео да пребројавам колико таквих бракова има у мојој фамилији и ближем родбинском стаблу. Ја, брат, ујак. Ајде да не идемо даље. Доста је да нас тројица попијемо са Аднаном кафу и да га замолимо да нас поучи у каквом дуњалуку ми то живимо.
Можда смо нешто преспавали, а Аднан, ето, Бог му дао некаквог дара и нафаку, све тумачи, сада и вјерску догму. Мислио сам баш да га питам, не да ли имамо право на живот, него имамо ли ми и наша дјеца из мјештовитих бракова право уопште и да умремо, па да се негдје сахранимо. И гдје? По којим обичајима?
Сјећам се када смо се породично окупили да откријемо споменик мајци, обичан и скроман мезар, мало укошену таблу од бијелог мермера, питао сам брата и ујака, по мало у шали, а ђе ћемо се ми сахрањивати? Смијех, па тишина. Врло незгодно питање. Ујна Славица, која је била луда за мојим ујаком чак и када јој је задавао највише брига због, благо речено, склоности према алкохолу, одговорила је кроз смијех, Гаро и ја ћемо, богами, у Улотину.
А не могу ти ја горе никако Њале, каже ујак. Тако јој је тепао. Зашто, шта би ти фалило, пита ујна. Смијемо се сви као да нисмо на гробљу. Горе је пустиња, нема ђе да се изађе, одговара ујак који је волио кафану више него кућу. Шта има да излазиш када умреш, надовезује се ујна. Како бре Њале, шта има? Кад се повампирим послије поноћи, у Улотину нема ниђе ништа отворено! Остао ми је ујнин смијех у дубоком сјећању. Умрла је прошле године од короне. Сахрањена је на православном гробљу у Беранама и поред ње је остављено мјесто за ујака.
Хтио сам, заправо, да кажем како је ово обично питање, уствари, озбиљна прича за размишљање на тему мјешовитих бракова и малих средина, каква је Беране, које има само два гробља. Православно и муслиманско. Нема градско или заједничко. Можда би Аднан рекао нешто мудро око тога?
Јасно је мени да је Аднан Муховић небитан лик и да је управо желио да испровоцира медије. Да се чује да постоји. А и медијима добро. Ко би иначе отворио портал Радио Петњица и читао шта је он тамо булазнио. Сада када се више не зна да ли је уопште у било којој странци и гдје је, добро му је дошло да злоупотријеби моћ медија и потврди да је жив.
Једном сам му и ја у томе помогао. Онда када се Петњица одвојила од Берана, а њега запало да буде први предсједник Скупштине општине. „Краљ банана“, Изет Растодер, бизнисмен бихорског поријекла из Љубљане, у знак подршке новој општини поклонио је двије „дачие“. Једну је узео предсједник општине, а другу Аднан.
Није прошло дуго, Аднан је његову „дачиу логан“ ладно продао и купио неки половни, али бијесан ауто. Звао сам Љубљану и добио изјаву од Изета. Био је љут и рекао да никада више ништа неће донирати Петњици. Питао сам Аднана зашто је то учинио, и он ми је одговорио да је „дачиа“ некако неудобна, да је истресао бубреге до Тузле, и да, брате, не пристаје једном предсједнику. Да је то „некако више ауто за продавце раинбоw усисивача“. Таман сам тако и написао, а Аднан је био поносан што су сви пренијели његову изјаву.
Једном ми је дотурио тонски снимак са сједнице Општинског одбора ДПС Петњица, на којем се чује како предсједник тог одбора, Мемед Меша Адровић, замјера предсједнику општине Самиру Аговићу што се превише залаже за Заима Личину, јединог одборника СНП у Петњици. Меша, брате, не радим ја то што волим Зајка, него да га придобијем за гласање, да нас Аднан не би уцјењивао, каже Самир. Свиђао ми се Аднан због тога што је, и када је био у колаицији са ДПС, увијек искакао из официјелних ставова своје странке и задавао ДПС-у озбиљне проблеме у Петњици.
Управо ми је Аднан први казао 2014. године како има сигнала да ДПС пада у Беранама. Знао је да је моја супруга на листи коалиције „Здраво Беране“, због чега смо имали озбиљних проблема. Нашли смо се и на минут-два. Сједимо нас двоје у кафићу, музика загушила телевизор. Супруга окренута леђима и не види. Ја на екрану, смјењују се слике. Охо, перу нас, кажем у себи, али не причам ништа. Одемо кући и сачекам сљедеће вијести ружичасте телевизије. Кажу како сам наводно ја учествовао у минирању изложбе „Ријеч, слика, непријатељ“ у Беранама, а да сам то урадио због тога што ми је супруга, па онда пуно име са два презимена, на тој и тој листи.
Било је то мало мучно. Створила се атмосфера – а ђе ћемо то ми из мјешовитог брака са четницима. Носилац листе и будући предсједник општине, Драгослав Шћекић, питао ме требали нам каква подршка. Не рекох, ништа страшно, нека само ударају, ја сам навикао, а и супруга уз мене.
Већ те године слика о „четницима“ се брзо промијенила код локалне јавности, осим код оних најокоерелијих, и у најудобнијим фотељама, који су се понамјештали по дубини за вријеме ДПС власти. За њих смо остали издајници. Дадо је организовао први ифтар и лијепо је било видјети како имам Рахим Муратовић и протојереј Драган Ристић, сједе један поред другог. Таква слика је први пут отишла из Берана.
Имам Муратовић и протојереј Ристић су, уствари, били лични пријатељи одвајкада и знали су често да прошетају улицом или сједну „на кафу“. Вјерујем да је и имам трпио од својих критике због тога, али није много обраћао пажњу. Заједно су били и љетос у првом реду, на свечаној сједници СО поводом Дана општине.
Послије пада ДПС у Беранама 2014. године, који је био први наговјештај краја и у држави, понуђено ми је да преузмем локални радио. Једна од првих ствари које сам урадио је била да попијем кафу са тадашњим епископом Јоаникијем и имамом Рахимом Муратовићем. Разговарали смо о томе како унаприједити извјештавање о вјерским темама значајним за јавност. И један и други су били, наравно, незадовољни како је то рађено до тада.
Ослободили смо локални јавни сервис тих стега, и први пут је епископ са локалног радија послао поруку за Божић, а имам Муратовић из студија изучио молитву и честитао празник, чини ми се почетак мјесеца Рамазана. Остао сам до данас пријатељ и са једним и са другим, и увијек примљен као драг гост у њиховим вјерским одајама.
Ствари у мојој породици стоје овако. Дједа по оцу био је посљедњи берански муфтија. Његов брат, стриц мога оца, имам градске џамије у Беранама, које више нема на том мјесту, на дну главне улице, онамо гдје је кафе „Амбијент“. Моја баба по оцу се врло млада удала за муфтију у озбиљним годинама. Морала је послушати оца, који је, опет, био имам друге џамије у граду, оне у насељу Хареме.
Брат је наслиједио муфтијино име. Ја име стрица који је погинуо у Другом свјетском рату, и по којем се зове једна улица у Беранама. Стара мајка, како смо бабу ословљавали, доживјела је дубоку старост. Звали су је хаџиница, јер је дјед био хаџија. Од када памтим, док није пала на постељу, никада није прескочила ни један од пет дневних намаза.
Брат је већ био ожењен православком. Халалила му је, био јој је омиљени унук. Знала је и да сам ја дуго у вези са садашњом супругом, православком. Само ме једном питала – сине, јеси ли се обећао? Јесам, мајко, одговорих. Немој да превариш! Једино је што је рекла на ту тему. Баш ме занима шта би она данас казала када би чула шта Аднан прича о мјешовитим браковима.
Зна Аднан да ја имам мјешовит брак и неће му бити никакав проблем да и послије ове изјаве заустави ауто, као и обично када прође поред мене, и да се поздрави. И ја ћу му отпоздравити. Јесте опет претјерао, као онда са Његошем, али једноставно је такав. Човјек користи медије, и медији користе њега.
Извор: ртцг.ме
