Пише: Горан Киковић, професор историје, дипломирао на теми ”Војвода Павле Ђуришић” и аутор књиге ”Војвода Павле Ђуришић”
Лакић Аковић,од оца Крста и мајке Марице, дјевојачко Бабовић је рођен 5.маја 1928.године у Доњим Лугама код Берана, као ”шесто по реду” од укупно деветоро дјеце Крста и Марице. Основну школу и гимназију завршио је у Беранама, а на Философском факултету у Сарајеву, на одсјеку за југословенске књижевности и српско-хрватски језик, дипломирао је у фебруару 1956.године. До почетка 1963.године радио је као професор у гимназијама у Градачцу (БиХ) и Бијелом Пољу и Учитељској школи у Призрену, а потом је, у Приштини у ”Јединству”, био лектор и уредник, па просвјетни савјетник и инспектор, и покрајински самостални стручни савјетник за образовање, науку, културу и информисање, све до пензионисања 1993.године. У Приштини је, као пензионер, живио до 1999. године, када је, са породицом, као и стотине хиљада косметских Срба, морао да напусти Свету српску земљу Косово и Метохију.
Лакић К. Аковић у току неколико деценија, свога рада сарађивао је у бројним листовима и часописима ( мећу којима је и ”Свевиће”, лист епархије будимљаско-никшићке од почетка његовог излажења). Професор, новинар и књижевник Лакић Аковић је објавио преко 300 радова из области науке о књижевности и српског језика, а као посебна издања објавио је: књигу књижевних студија, огледа и критика ”од Вука до Назора” (”Јединство”, Приштина 1979.године, опсежну мемоарску ратну прозу ”Жртвени пук четнички” 1941-1945-Ратна памћења малољетног равногорца ( НИУ ”Премовић, Беране 1998.), као и веома обимну монографију ” Живот Милоша (К) Обилића и косовска битка ( ИШМ ”Октоих”, Универзитет у Приштини, ”Светигора”, 2005.).
Како и сам пише о себи у Другом свјетском рату ( на чијем почетку му је, у Тринаестојулком устанку, у борбама за ослобожење Берана од Италијанског фашистичког окупатора, погинуо отац Крсто, ратник из Балканских и Првог свјетског рата), Лакић Аковић је био ”припадник Равногорског покрета отпора Драже Михајловића фашизму и комунизму-од почетка 1942. године па ”до краја” тог покрета. На жртвеном путу четничком и равногорском допро је до Аустријске вароши Блајбурга, заједно са старијим братом Вуком, гдје су их 15. маја 1945.године Енглези, са другим преосталим четницима-равогорцима припадницима југословенске краљевске војске у отаџбини легедарног комаданта Лимских четничких одреда Војводе Павла Ђуришића изручили Титовим комунистима-партизанима, ”на даљу надлежност” , а овдје су га са братом Вуком пошто је био млад узео у своју војску. Лакић је о овоме писао и у својој аутобиографској биљешци коју је објавио.
Лакић К. Аковић је како се о њему пише у ”Свевиђу”,листу епархије будимљанско-никшићке посвједочавао истинску вјеру као вјерно чедо Српске Православне Цркве. О њему је Преосвећени Владика Јоаникије, над Лакићевим одром, у бесједи на крају опијела који је служио са свештенством, у гробљанској Капели Св. Стефана Дечанског у Доњим Лугама истакао његово укупно дјело (прије свега-књижевно-историјско), поготово оно које је називао својим животним дјелом-монографија о Милошу Обилићу и Косовском боју-сврстава га у ред значајних личности српске културе. Стога, примјерено је ваљда, и треба, рећи коју ријеч о монографији, јер она није само Аковићево животно дјело-него много више од тога. У њој су, ”на једном мјесту”, 920 страница презентовани, рекло би се-сви, нама и нашој науци до сада познати, историјски извори о Косовском боју, од оних насталих истог дана ( 28.јуна 1389.) поподне, до оних каснијих, као и рефлекси Боја, и његовог исхода, на српску судбину, народну свијест и стваралаштво. Књига је писана бриљантним стилом, с научничком одговорношћу, с полемичарских духом ( тамо гдје је полемици мјесто), с коректношћу према коришћеним изворима и другој грађи која је предмет обраде и, уз све то, с изразитим патриотским и националним жаром.
Ауторов двадесетпетогодишњи рад на овој монографији уродио је заиста драгоцјеним плодом:цјеловито је, мултидисциплинарно, а у оквиру једне студије, сагледан један од темељних догађаја, темељних питања, из прошлости српскога народа које, ипак, не припада само прошлости. То и ови дани, и све што се, у њима, збива на Косову и Метохији и са њима у вези, недвосмислено показују. Лакић К. Аковић, био је истински баштиник српске традиције, историје и културе и одличан познавалац историјске српске националне вертикале, српске духовне ризнице једном ријечју интелектуалац и стваралац светосавског духа. Дугогодишњи истаживач историјских истина ( прије свега оних који се тичу српскг народа и његовог индетитета и међу првима је написао књигу икстине о равногорском четничком покрету. Лакић К Аковић је био пожртвовани борац за афирмацију равногорско-четичког покрета, ратни страдалник као малољетни равногорац, својеврсни косовки заточеник (изгнаник), честит, добронамјеран и драг човјек што сам се и могао лично увјерити дружећи се са њиме и често боравећи као гост у његовом дому у Доњим Лугама код Берана.
Зато и пишем ово сјећање на човјека који ми је прије 20 година био поред мог ментора са Филозофског факултета Универзитета у Приштини проф. др Вељка Ђурића Мишине био и рецезент моје прве књиге, односно дипломског рада које сам ”одбранио” на Филозофског факултета Универзитета у Приштини. Потом, сам написао књигу ”Војвода Павле Ђуришић”. Рецезент и говорник на првој промоцији која је одржана у беранском центру за културу био је тада професор, новинар и књижевник и аутор неколико књига Лакић Аковић, који је послије много деценија лажи и подвала које су изговорене овој великој историјској личности комаданту Лимских четничких одреда имао храбрости да као његов млади војник, као је то он често истицао ”малољетни Равногорац” каже истину о своме комаданту да није био никакав ”кољач” и сарадник њемачких фашистичких окупатора”, како су то комунистички фалсификатори измишљали него је сарадник савезничких сила Енглеске ,САД и СССР и истакнути борац против фашизма и комунизма.
Павле Ђуришић како је свједочио његов ”малољетни равногорац” Лакић К. Аковић и припадници равногорског покрета су похапшени у Њемачкој фашистичкој операцији ”Шварц” у Колашину и многи су четнички припадници били од маја 1943. године до 9 маја 1945.године до ослобођења и пада Берлина у Њемачким логорима као заробљеници Трећег рајха а не сарадници Њемачки. По професору Лакићу Аковићу два највећа зла која су задесила човјечанство у Другом светском рату су били комунизам и фашизам. Много сам дружећи се са њим као са искусним књижевником и професором научио а прије свега да се мора говорити и писати само истина. Зато му се овом приликом на овај начин први пут јавно захваљујем на подршци коју ми је пружио да мој ”првијенац” књига и дипломски рад ”Војвода Павле Ђуришић”, угледају свјетлост дана прије пуних 20 година 2003.године када је комунистичко-усташки режим Мила Ђукановића, срушио постоље на приватном имању Добрашиновића у Горњем Заостру код Берана, на ком је требао да буде споменик вођи Тринаестојулског устанка 1941. године и комаданту ослобођења Берана од италијанско – фашистичког окупатора Војводи Павлу Ђуришићу. У тада препуној сали центра за културу Беране на првој промоцији те врсте у Беранама послије Другог свјетског рата.
Лакић Аковић ае упокојио у Господу Богу 30. јуна , а сахрањен 1.јула 2009. године, на гробљу у Доњим Лугама код Берана, а по његов жељи, у присуству великог броја пријатеља и поштовалаца, о његовом животу и раду, говорио је, надахуто и топло, господин Миљан Радојевић, угледни професор из Доњих Луга код Берана. Хвала овом приликом Лакићу Крстовом Аковићу што је оставио вриједну задужбину свом српском роду и његовој култури. Нека му је слава и хвала за све што нам је оставио. Вјечнаја му памјат.
