Пјесник Радоје Мишковић поклонио своју прву књигу пјесама “Риме Поткомовља”, библиотеци Дома ученика и студената Беране која је у формирању и уручио је примјерак своје књиге директору Дома ученика и студената Беране професору Горану Киковићу.
Радоје Мишковић, од оца Миљана и мајке Љубице, дјевојачко Лабовић. Рођен 19.1.1947.године у Коњусима код Андријевице , гдје је завршио основну школу а гимназију похађао у Беранама и Бијелом Пољу.Студирао је економију и право у Подгорици .Радио у Руднику мрког угља у Беранама до пензионисања. Бавио се шахом и био један од најугледних шахиста .Пјесме почео да пише још у гимназиским данима .Ово ми је прва збирка пјесама .Учестовао је на бројним књижевним вечерима. Објавио велики број пјесама и прича у листу ”Пензионер” и часопису за књижевност, историју и културу ”Глас Холмије”. Члан је многих Удружења књижевника, пјесника и умјетника која промовишу културну баштину Васојевићког краја . Познати је грађански активиста и борац за заштиту животне средине. Живи и ствара у Беранселу код Берана.
О његовом првијенцу дјелу које је објавио у позним годинама рецезент књиге Дарко Јововић,књижевник и новинар, је о истој написао следеће: ”Сабирајући резултате свог, седам и по деценија дугог животног трајања, Радоје Мишковић, заогрнут немирним духом и љепотом завичајних висина, подарио је читалачкој публици поетску творевину „Поткомске риме“, у жељи да остви траг који се пјесмама зове. Учинио је то хранећи душу завичајним љековитим травама, које су мазиле његова босонога стопала са којима је, из коњушке бајковите тишине, закорачио у свијет снова. Његови стихови су плод наствојања да лирске ноте изникле из носталгичних крвотичних жила опитоми благим ријечима потребним да се потражи лијек за све ране овога свијета. Мишковићеви стихови су пуни сјете, зебње, али и наде да ће нас и даље бити тамо гдје је првим пут челом на земљу пао и заогњио своје виђење свијета са којим је крчио путеве живота. У том поетском преплитању, свјестан да свака индивидуа има свој рок трајања, Радоје је, слагајући риме, тјерао своје очи да се сјете искри љубави и оправдају смисао човјековог постојања. Чини се да су те риме пјесникова молитва за спас духовне чистоте која се вјековима темељила испод Комова, као гарант за блажени сјај са којим се купало његово дјетињство наслоњено на обале Мојанске ријеке и Перућице. Мишковић је за своје унутрашње авантуре покушао да нађе најбоље ријечи које имају исцелитељску моћ. Од тих ријечи је правио топли дом за све радости и туге које су му биле намијењене, као дарови и инспирација потребна да се огласи стихом. Тако је кроз своје пјеме пропутовао један читави видокруг, свјестан да поезија блажи и снажи, опомиње и очарава. Тако је видао горчину пролазности, знајући да је, како и сам нагласи, за снове и сјећања сваки дан кратак. Мишковић своју интиму засијеца топлим ријечима, свој глас изоштрава меканим исказима, док свако слово храни зорама и звијезама које, капајући са Комова, питоме странице ове књиге. За њега је било важније да саопшти оно што мисли и осјећа онако како га је на то наговарао унутрашњи глас, бјежећи од пукушаја да, преко усложеног излагања, прибјегне некој посебној умјетничкој обради. То овај књижевни опус чини искреним и препорученим за читање, тим прије, јер у њему станује пјесник, онако како је својим стиховима исцртао своју сопствену појаву и лик“.
