У БЕРАНАМА ЈЕ 25.ЈАНУАРА 2023.ОДРЖАНА ПРВА СКУПШТИНА СРПСКОГ КУЛТУРНОГ КЛУБА БЕРАНЕ И ИЗАБРАН УПРАВНИ ОДБОР У САСТАВУ;
1. ГОРАН КИКОВИЋ,ИСТОРИЧАР,ПРЕДСЈЕДНИК КЛУБА
2. МАРТИН КЉАЈИЋ,ПРОФЕСОР,ПОТПРЕДСЈЕДНИК КЛУБА
3. РАЈКО КНЕЖЕВИЋ,ПРИВАТНИК, ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР КЛУБА
4. БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ, КЊИЖЕВНИК, ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ КЛУБА
5. ДАВИД ЛАЛИЋ, КЊИЖЕВНИК, ПОТПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ КЛУБА
6. МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ, ПУБЛИЦИСТА, ПОТПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ КЛУБА
7. ДР РАДОВАН АСАНОВИЋ, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
8. ВУЛКО ШЋЕКИЋ,ДИПЛ.ПРАВНИК И КЊИЖЕВНИК, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
9. ЉУБИЦА РАЧИЋ,ПРОФЕСОР, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
10. АЛЕКСАНДРА РАКОЧЕВИЋ, СТРУКОВНИ ЕКОНОМИСТА ИЗ ОБЛАСТИ МЕНАЏМЕНТА И БИЗНИСА , ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
11. МАРИНА ГОЈКОВИЋ,СПЕЦИЈАЛИСТА ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
12. ЖАРКО ПАЈОВИЋ,ФАРМЕР И ПОЉОПРИВРЕДНИ ПРОИЗВОЂАЧ, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
13. СИНИША ПЕТРИЋ,ГУСЛАР, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
14. ТОМО ОТАШЕВИЋ, АПСОЛВЕНТ ПОЉОПРИВРЕДНО БИОТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА,ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
15. ДУШАН МАРИЈАНОВИЋ, АПСОЛВЕНТ ПРАВА, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
16. АНДРИЈА ЛАЗОВИЋ, АПСОЛВЕНТ СТОМАТОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА
17. АЛЕКСАНДАР РМУШ, АДВОКАТ, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
18. МИЛУТИН ЂУРКОВИЋ, ЛИКОВНИ УМЈЕТНИК, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
19. ЈЕЛЕНА ШЋЕКИЋ,СЛУЖБЕНИЦА, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
20. ЈЕЛЕНА РАКОВИЋ, АПСОЛВЕНТ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА И МЕНАЏЕР, ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА
21. МИЛУН РМУШ, ДИПЛОМИРАНИ ЕКОНОМИСТА,ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА КЛУБА

На скупштини је усвојена и Светосаваска декларација коју је презентовао Горан Киковић,предсједник Српског културнг клуба, а она гласи:
Ми, овдје данас сабрани представници доносимо и усвајамо Светосавску декларацију и подсјећамо јавност на сљедеће чињенице:
”Широм Црне Горе и свесрпских земаља ових дана се на свечан начин прославља празник посвећен првом српскомариепископу ипросветитељу Светом Сави. И ове као и предходних година у Црној Гори се не слави школска слава – Свети Сава. У Републици Српској и Србији то су празници за памћење.
Не треба ваљда никога подсјећати ко је био свети Сава у српском народу. Слободан Ерић каже: ‘Био је први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве, први просветитељ, јер је започео просветну делатност, просветљујући српски народ у оном што је најважније − у вери у Бога − и први законодавац у српском народу.’
Има данас оних који хоће да потру Савино име у Црној Гори. Они су вјероватно заборавили да је дјело Светог Саве толико грандиозно да му је тешко наћи примјер поређења, не само у нашем, него и у другим народима. Свети Сава је био високо цијењен и уважаван још за вријеме свог овоземаљског живота.
„Несрећни Дукљани којима данас смета Свети Сава па га не прослављају иако је Свети Сава прослављан на Цетињу у вријеме владавине Петровића, желе на силу да га забране. Но, очигледно да су се преварили да могу силом да га потру из нашег памћења, јер како рече умни Васојевић Вук Караџић “Народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати.“
Како пишу сви релевантни историчари. , Свети Сава је наставио оно што је почео његов отац Немања, да сабере српски народ у једну државу, а да том државом руководи божија мудрост. Епископије које је поставио у Стону, у захумској области, на Превлаци, у зетској области, овдје у Будимљи, у рашкој области, у Жичи у области Мораве, у Призрену, на југу своје очевине, у Хвосну говоре видно каквом је духовном жеђу горио да сабере српски народ у једној држави, у једном језику и у једној цркви. Све што је дограђено послије светог Саве опет се ослањало на његову науку и подвиг и његову љубав према роду. О томе говори и Милешева на Херцеговини, и Грачаница на Косову, и Пећка патријаршија и Дечани у Метохији, али исто тако у новом времену многе цркве од Америке до Аустралије, па до оног храма на Врачару, који је слика пламена, којем су плануле његове свете мошти, да га боље виде Срби и сјеверно и јужно од Саве и Дунава. Тим сопственим пламеном свети Сава се сјединио, стварно и за сва времена, са свим Србима који су разумјели Христову науку, као небески пламен на земљи.
Зато тражимо да се Свети Сава у Црној Гори врати као школска слава.
ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ УВИЈЕК БИЛА ДИО СРПСКЕ
Пошто се често може чути неутемељена дрека црногорских сепаратиста и аутокефалиста о некаквој црквеној „самобитности“ у Црној Гори,овдје ћемо навести историјске факте и чињенице да су све владике (митрополите) из куће Петровић Његош завладичили или рукоположили Српски патријарси, или други високи достојанственици Српске цркве. Па идемо редом:
Владику Данила завладичио је Српски патријарх Арсеније Чарнојевић(Црнојевић) у Сечеју (Угарска).1700 године.
Владику Саву је 1719.године,увео у чин митрополита Патријарх Пећки Мојсије Чурула.
Владику Василија је 1750 завладичио Патријарх Атанасије Гавриловић.
Владику Петра И завладичио је у Сремским Карловцима 1875. Митрополит Мојсије Путник
Владику Петра ИИ је рукоположио за архимадрита на граници турско-црногорској, митрополит Призренски Хаџи Захарије.
СВЕТИ САВА ШКОЛСКА СЛАВА
Треба ли подсјећати и овдје данас да се Свети Сава славио у нашем народу у школама на овим ”просторима на светим водама Лима” и ” турско вријеме” , што говоре и документа која су објављена у јединим српским новинама у Турској – Цариградском гласнику.
Ево цитирамо документ који сликовито свједочи о тадашњим приликама у турској царевини око прославе Светог Саве у школама, а који се односи на школу у Доњој Ржаници код Берана, а слична ситуација је била и у другим школама у овом крају. У Цариградском гласнику бр.16 из 1904. године Иван А. Чукић, учитељ из Доње Ржанице, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже:
‘Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св. Саву. (…) Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија…Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић…’ Даље се у чланку каже: ‘Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати „Шта је темељ народности“… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, мјесном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу…’
Ево још једне репортаже у Гласу Црногорца од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: ‘Светосавска прослава у Беранама – Извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце „Гласа Црногорца“ да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини.’
Такође тражимо да се у просвјетни систем у Црној Гори врати већински језик који се у њој говори ‘Српски. Из Устава Црне Горе је избрисан српски језик као службени намећући као службени језик мањине – црногорски. Наметање језика мањине већини грађана у Црној Гори представља преседан и насиље мањине над већином. Насиље над правима већине грађана Црне Горе и језичка дискриминација највише погађа нашу дјецу и
ученике српске језичке заједнице, јер им се намећу уџбеници који нијесу адекватни за ученике српске језичке заједнице, писани су латиницом, а осим специфичности такозваних црногорских слова, има и недостатке у квалитету нових текстова од екстремних писаца који су насилно наметнути, утичу на квалитет образовања и тиме дискриминацију дјеце.
Овим недемократским насиљем који је намаетнут Уставом Црне Горе над грађанима релевантне већине доводи до тихе асимилације српске језичке заједнице.
Зато, ће наше активности бити усмјерене у наредном периоду у заустављању свих облика дискриминације, са посебним освртом на дискриминацију грађана српске језичке заједнице, остваривањем њихових права као конститутивног народа у Црној Гори.
Основни наш циљ биће усмјерен да се коначно заустави насиље
(дискриминација) над грађанима српске националне и језичке
заједнице. Вратити српском језику у Црној Гори статус службеног језика и уврстити га у Устав Црне Горе. Да се заустави насиље мањине над већином и насилно наметање уџбеникâ за црногорски језик. Да наставни програм из матерњег језика и историје обухвата историјске и културне вриједности српског народа, са свим признатим српским писцима, што утиче на квалитет образовања.

И овдје ћемо данас поменути да се у Црној Гори кроз сву њену историју говорило и писало српским језиком.
То се најбоље види из ‘Земљописа Књажевине Црне Горе за трећи разред основне школе’, издатом на Цетињу 1895.године, гдје на страни 35. пише: ‘У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су
православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српског поријекла и српске
народности’.
А какви су били наставни планови и уџбеници у Црној Гори до
1916.године? У основним школама били су обавезни сљедећи предмети: закон Божји, српски језик, словенско читање, рачун, геометрија, земљопис, српска историја, познавање природе, краснопис, пјевање црквено и народно, гимнастика и војничко вјежбање.
Према ‘Закону о устројству гимназија у Књажевини Црној Гори’, од 30. августа 1890. у гимназијама је био обавезан сљедећи наставни план: наука вјере, српски језик и књижевност, латински језик, руски језик, грчки језик, старословенски језик, географија и историја (општа и српска), математика, природопис, физика, филозофска пропедеутика, цртање, краснопис, гимнастика и војничко вјежбање, пјевање и музика. Српски буквар звала се књига намијењена најмлађим црногорским основцима.
У књизи Милорада Медаковића ‘Живот и обичаји Црногораца’, штампаној у Новом Саду, на страници 31. пише: ‘Језик – сви су Црногорци по народности Срби и сви говоре српским језиком. У Црној Гори један је језик, нити се чује други језик осим српског…’
Такође ћемо се залагати за потпуну равноправност ћирилице у Црној Гори.
Историјска је истина да су ћирилицу забрањивали и прогонили само окупатори и непријатељи Црне Горе- Аустроугарска монархија и италијански фашисти.Зато свако од нас треба да дâ допринос очувању ћириличног писма, тако што ће писати ћирилицом и својој дјеци и ближњима стално причати о томе. Да што год знају о ћирилици садашњи властодршци, они би ћирилицу прогласили за бренд Црне Горе, јер је прва ћирилична штампарија на словенском југу “Октоих“ основана у Црној Гори прије скоро 530 година.
Никада Црна Гора није пала овако ниско као последњих 20 година .Ни турски окупатори нијесу забрањивали српски језик, он се чак говорио на турском двору у Цариграду. Многа документа потврђују да се преписка између султана и локалних турских власти вршила на српском језику.
Зато, полазећи од историјске чињенице да су Срби конститутивни народ, а српски језик аутохтони језик и духовна одредница историјско и научно утемељена у Црној Гори и представља један од коријена стабла свих Срба, а самим тим и Црногораца, Брђана, Бокеља, Херцеговаца…
Зато треба овом Светосавском декларацијом подсјетити на то да су Црну Гору створили наши преци, који су били Срби и говорили српским језиком.Све до 1946.године нико се у Црној Гори није ни писао ни осјећао другачије неголи Србином. Зато је велика разлика између старих и ових данашњих новокомпонованих Црногораца. Стари Црногорци изнад себе су имали Бога, испред себе попа и учитеља, а око себе браћу, кумове и пријатеље. Ови данашњи новокомпоновани „Црногорци“ изнад себе имају НАТО и Америку, испред себе буљук дукљанских „академика“, а око себе телохранитеље, каже се у Декларацији уз поруку „Будимо добри потомци, како бисмо били честити преци“.
Како су умни у нашем народу рекли: За Светог Саву се везују ријечи да смо ми Срби Исток на Западу и Запад на Истоку. И знајући за ту духовну располићеност овог простора, учинио је све да нас веже за Цариград, за источно православље.Као да је и тада видио да ће се западно хришћанство охладити и најчешће остати прича без живота, а да ће исток остати не само ријеч него живот и дјело. Зато је рекао и ону ријеч о слободи да се на земљи никоме не клањамо само него само небеском Јерусалиму. Као да је и тада видио колико ће та ријеч коштати српски народ, али је видио и да је ‘Страдање крста добродјетељ’, како је то касније Његош записао.
Зато ћемо прослављати Светог Саву јер је он и нас Србе прославио.”