Удружење „Сердар“, уз благослов оца Петра Церовића и повјерење предсједника Црквене општине Бечићи Дејана Андрића у Парохијском дому Свети Тома у Бечићима организовало је први интернационални сусрет јужнословенских књижевника (СУЈУК).
На самом почетку присутнима се обратио Радко Гарчевић оснивач НВО “Сердар” и идејни творац овог међунаоодног сусрета истакавши да је “првобитна намјера овог књижевног сусрета је обнова мостова сарадње и превазилажење наметнутих граница међу књижевним ствараоцима и љубитељима књижевности а који припадају јужнословенском подручју. Идеја СУЈУК-а је да се на простору западног Балкана потенцира оно што нас веже а не оно што нас раздваја, нагласио је Гарчевић.
У наставку вечери публици су се представили Ранко Павићевић, Дарко Јешић док је поезију читао Влајко Николић.
Присутни су могли да уживају у представљању књиге Разговори – Знакови времена, новинара, публицисте и писца Ранка Павићевића који о свом раду каже да је највеће богатство то што је освојио слободу.
–Има много разлога да заиста будем задовољан. Изгледа да сам се ипак бавио нечим вриједним у животу. Ја сам искористио неко боље вријеме за разговор са умним и паметним људима и то ме је обогаћивало. Све што сам научио, дугујем књигама и људима због којих сам научио да мислим, а то значи да сам још давно освојио слободу, наводи Павићевић
На 540 страна са великим бројем фотографија објављени су интервјуи са: Десанком Максимовић, Бориславом Пекићем, Данилом Кишом, Милорадом Павићем, Весном Парун, Матијом Бећковићем, Мирославом Антићем, Душаном Ковачевићем, Чедом Вуковићем, Роналдом Харвудом, Мариом Варгас Љосом, Емиром Кустурицом, Љубом Тадићем, Радом Шербеџијом, Дадом Ђурићем, Љубом Поповићем, Ољом Ивањицки, Филом Филиповићем, Војом Станићем, Милошем Шобајићем, Урошем Тошковићем, Петром Омчикусом, Марином Абрамовић, Јованом Колунџијом и многим другима.
У наставку вечери присутнима се обратио књижевник Дарко Јешић који у свом роману под симболичним насловом Виа Долороса, чувену стазу којом је прошао Христ на путу ка Голготи, он узима као метафору мука и искушења једног човека, једне породице, али и народа у целини.
– На овом свијету свако мора проћи својим путем суза. То је судбина чак и појединих народа, што је нама добро познато. Не бисмо ни живот добро разумјели да није страдалништва. Сваки човјек свакодневно креће оваквом стазом, кажао је Јешић на самом почетку.
Нимало случајно, аутор радњу свог првог романа смјешта у временски оквир од 1900. до 1953. године – бурно раздобље динамичних промјена држава, режима и идеологија на овим просторима. Кроз приповјест о животним искушењима банатског сликара Томислава Табачког, Јешић подсјећа на усуд свих умјетника, али нас враћа и враћа у врикеме које је отворило питања на која још увек немамо све одговоре.
– У периоду успона и падова оновремених сила, у два светска рата и изразитог утицаја послератних идеологија, подигла се толика прашина, да се од те магле ни данас јасно не распознаје пут којим се наш свијет креће. Од те прашине у очима и данас се несрећно тумара по споредним путевима – објашњава аутор.
Он подсећа да је судбина малих народа да плаћају превисоке цене:
– Горе од чињења грешке је само проклетство понављања. У том случају улог се сваки пут увећава док се задата лекција у потпуности не савлада. Плашим се да се српски народ кроз историју на овај начин претплатио за долазеће векове.
Јешић је везан за банатску равницу и посебно Старчево у коме живи, па је нашло своје место и међу корицама књиге.
– Наизглед мирна и успавана банатска равница одувјек је била жива средина у којој се непрестано врши трансфер најразличитијих утицаја. Многи освајачки, политички и економски интереси амбициозних, неко би рекао и великих народа, у континуитету су обликовали ове просторе. Наше богатство је у препознавању и вредновању културне различитости.
Вече се завршило рециталом младе наде црногорске поезије Влајка Николића који је рецитовао стихове из своје збирке поезије “Завичају срце пјева” .
