ПИШЕ: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПОПЛАВА вести о разгоревању новог пожара на Блиском истоку и потресних извештаја о пакленом страдању напаћених житеља Газе, привремено је у други план потиснула чак и мега тему рата у Украјини.

Није стога чудно то што пажњу јавности готово да и није привукла на први поглед бизарна информација на порталу „Клиx ба“, о томе да је група Албанаца на „Косову“ основала покрет за напуштање ислама. Вест је кратка, а сви су јој делови занимљиви, па је преносим у целини:

„Бити само Албанац“ мото је покрета за одрицање од исламске вере, формираног пре два дана у месту Дечани на Косову.

Овај покрет је формирало око 70 људи из свих албанских земаља који су се окупили у Дечанима да објаве да је „албанска вера Албанија“. Весел Лекај, један од оснивача, изнео је своје мишљење о декларацији овог покрета и да је око 70 људи учествовало у оснивању овог покрета у петак, 20. октобра.

‘На скупу у петак, 21. октобра 2023. године, група грађана Дечана окупила је мислиоце из региона и градова Косова. Они су говорили о екстремизму и штети коју наносе различити сегменти исламске вере и српског православља. Једногласно саопштење је да од данас нисмо муслимани’, рекао је Лекај.

Према Лекају, косовско друштво је угушено исламским екстремизмом и да их, према његовим речима, треба уклонити и борити се против ‘зла’ из ума.

‘За Албанце је вјера албанизам, јер мислимо само албански, јер прије свега смо Албанци, биле су поруке подршке дијаспоре и воље да се подржи иницијатива, да се католицизам пренесе директно у своје ране коријене, тј. европском идентитету и култури.’ додао је Лекај.

Иначе, Лига историчара Косова „Али Хадри” у Дечанима оштро је реаговала на „Покрет за напуштање исламске вере”, оптужујући га за пропаганду против вере и распиривање мржње, истичући да је право на верско уверење лично“.

Није ово први пут да се на бившем југословенском простору и на Балкану, ако то политичке околности или какав други интерес изискују, доноси одлука о одступању од неке димензије свог националног или верског идентитета.

Сећамо се заокрета бошњачке политичке и интелектуалне класе 1993. године, да се усред рата у БиХ прихвати национално име Бошњак, уместо „комунистичког“ Муслиман, јер је онима који су их на Западу подржавали против Срба било тешко објаснити да постоји нација чије су име и одређење верске припадности истоветни. А с обзиром на то да је зазирање од политизованог ислама, радикалног фундаментализма и исламистичког тероризма било тада у успону, западњачку исламофобију ваљало је некако примирити, односно заварати.

Називним бекством од ислама, али у бошњачком случају не и верничким дистанцирањем од њега, док се дружина окупљена у Дечанима (где нађоше баш Дечане!) јавно одриче исламске вере, што је неупоредиво озбиљнији пројекат идетитетског инжењеринга. Јер, кад је о КиМ реч, више од 90 процената тамошњих Албанаца су муслимани, док је постотак поклоника Алахове вере у целокупном албанском националном корпусу негде око 70 одсто. Поред тога, има мишљења да је управо припадност исламу, упркос свим могућим привидима, трајно главни и кључни покретач политичког деловања Албанаца, укључујући њихов сепаратизам и иредентизам.

Тако политиколог Мирољуб Јевтић доследно тврди да је „шиптарски сецесионизам само друга форма исламског фундаментализма на нашим просторима“, као и да је од Призренске лиге код Албанаца хоризонт панисламистичке визије у позадини свих видова политичког окупљања и поступања.

Своје раније радове на ову тему аутор је обједињено објавио у књизи „Шиптари и ислам“ (Прњавор, 1995), а од базичне тезе о пресудној исламској детерминисанисти друштвеног и политичког живота и кретања у Албанаца ни касније није одступио.

У вези са том тезом, у науци не постоји слагање, али је она свакако легитимна, тим више што је током последњих трију деценија код косовскометохијских Албанаца исламске вере дошло до приметне радикализације, у чему је уплив из светских центара експанзивног (пан)исламизма (био) знатан. Но, сада није прилика за расправу о овој вишеструко сложеној и за разумевање балканских прилика значајној теми.

Битно је констатовати да припадност већине Албанаца исламу никако није некаква маргинална или секундарна карактеристика, што јавно саопштену намеру одрицања од њега, поготово у регионалном контексту, чини веома интересантном и индикатовном. Уосталом, од времена „либералног исламисте“ и прагматичног манипулатора Саљија Берише Албанија је и званично чланица Организације исламске конференције/ сарадње.

У кратком прослову своје поменуте књиге, М. Јевтић наводи да њен други део „представља реакцију ондашње муслиманске јавности на ставове писца којима се показује занимљива чињеница да је он ‘пуцајући’ на Приштину изазвао реакције тамо, где их наизглед није требало очекивати – међу босанским муслиманима, што показује да су сви погоци били, војничким језиком речено, у мету“.

Симптоматично је да се вест о оснивању покрета за напуштање ислама на „Косово“ појавила баш на једном босанском порталу, а још је поучније прочитати бројне коментаре које је изазвала међу његовим посетиоцима. Та ипак је то најшири заједнички фронт, па се свако комешање у његовим редовима прима узнемирено и са забринутошћу.

Може ли се оснивање покрета за напуштање исламске вере сматрати некаквом ексцентричном авантуром групе чудака?

Никако! Весел Лекај и његови саборци свакако неће у релевантној мери променити већинску верску и/или традицијску приврженост својих сународника исламу, али њихов искорак није произвољан и импровизован чин без озбиљније позадине и импликација. Поготово данас.

То се непогрешиво може закључити већ и на основу кратке вести о оснивању покрета. Истиче се, наиме, штета коју наносе „различити сегменти исламске вере и српског православља“. Дакле, уз исламски екстремизам иде и „српско православље“, али не и католицизам, иако се, као „вера Албанаца“, прокламује „албанизам“.

Штавише, уз истицање подршке из дијаспоре, наводи се „иницијатива да се католицизам пренесе директно у своје ране коријене, тј. европском идентитету и култури“. Е, ту смо! Ислам се види као препрека евроинтеграцији, приказаној као реинтеграција, док је „српско православље“ диндушманин који се мора поменути у сваком негативном исказу.

„Албанизам“ би био „национална“ домовина, а „католицизам“ духовна постојбина Албанаца. Није то нека оригинална замисао дружине окупљене у Дечанима, већ самоспознајна и самоодређујућа матрица одређене одавно присутне школе мишљења међу албанским интелектуалцима и политичарима, као и неким моћним и веома заинтересованим душебрижницима из иностранства.

Вест из Дечана подсетила ме је на дужи разговор који сам, поводом његове мање познате, али значајне књиге „Неслога“, маја 2016. године у Паризу водио са најугледнијим албанским писцем Исмаилом Кадареом.

Кадаре је, иначе, познат као један од најистакнутијих заговорника става о староевропским и католичким коренима илирских потомака на Балкану. Рекао ми је тада да је потпадање под османску власт било поражавајуће и цивилизацијски уназађујуће за све балканске хришћане, а да је масовно примање ислама за Албанце било највећа трагедија у целокупној њиховој историји. Прекинута им је веза са Европом и пут развоја којим би се као европски народ еволутивно кретали.

У књизи „Неслога“, „књижевном есеју“, како га је дефинисао, а која је заправо социолошко-политиколошка и културолошка анализа албанске прошлости и садашњости у светлу метаморфоза одношења према повесним чињеницама и миту о Скедербегу, Кадаре се критички осврће на студију француске научнице Натали Клејер „На изворима албанског национализма. Рађање једне већински муслиманске нације у Европи“ (2007).

Кадаре, поред осталог, примећује да већ својим поднасловом ауторка показује танденцију да „сматра митом све што је у вези са „албанством“ (албанитуде ) и албанском нацијом, а насупрот томе, историјом све што се односи на ислам и бекташијску секту“. Велики књижевник и жестоки националиста такву склоност назива „авганизацијом“ албанске прошлости.

Не примећује ли се одсјај Кадареовог преисламског „албанства“ у Лекајевом дечанском „албанизму“?

А има ко о свему томе систематски, организовано и дугорочно води рачуна. Идентитет Албанаца, особито верски, занима многе. Уосталом, није ли Аустроугарска ефективно допринела стварању албанске нације, како је то уверљиво у својој студији „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације – 1896 – 1908“ (2016) предочила рано преминула бугарска научница Теодора Толева.

Кад сам 2002., после предаје акредитива папи Јовану Павлу Другом, био примљен на уобичајени протоколарни разговор са поглаваром Римокатоличке цркве, овај је, иако телесно видно оронуо, још увек био ментално свеж, па ми је поставио три питања, од којих се једно односило на Албанце. Занимало га је шта мислим о томе да ли су Албанци пре и више муслимани или Албанци.

Одговорио сам да, колико знам, о томе не постоји пуна сагласност ни у науци ни у широј јавности, али да лично сматрам да су првенствено Албанци, па онда све остало.

Климно је главом и кратко рекао: „Да, и ми тако судимо. Они су прилично духовно опустошени током комунистичке диктатуре, па сматрамо да вреди радити са њима“. Ово „вреди радити са њима“ институционализовано је кроз ватиканску Конгрегацију за јеванђелизацију народа, ранију Конгрегацију за ширење вере („де пропаганда фиде“), којој је управо папа Војтила 1982. променио име.

Овај моћни дикастеријум задужен је за проповедање католицизма у народима за које се процењује да (још увек) има реалних изгледа за привођење папином стаду. Тај простор могућности назива се „земљом мисије“ (терра миссионис) и Албанци му, као национални корпус, у складу са ватиканским мерилима, припадају.

Ту званично спадају, рецимо, и Македонци, али не и Срби, тако да се њима и њиховом државом спољнополитички бави Државни секретаријат Свете Столице, а религијски Папски савет за унапређивање јединства хришћана, што подразумева екуменски дијалог.

Иако је на КиМ увек било мало Албанаца католика, а после 1999. године још мање остало, и премда Света Столица није признала независност „Косова“, Ватикан активно „ради“ са њима и осмишљено, плански настоји да оснажи и материјализује католицизам међу Албанцима.

Сасвим у складу са наративом о њиховој првобитној припадности католичкој конфесији, којој би се ваљало вратити, пројектована је у неороманичком стилу велика Катедрала Мајке Терезе у Приштини, крајње непропорционална заступљености католицизма у становништву КиМ. Напоменимо да је камен темељац ове цркве, свечано отворене 2010, пет година раније положио тадашњи лидер Ибрахим Ругова, усрдни поштовалац Исмаила Кадареа, познат и по томе што му је на зиду кабинета висио портрет папе Јована Павла Другог.

Колале су и гласине да је тајно прешао у католичку веру, о чему се, разумљиво, његов духовни (и политички) светодавац, утицајни ватикански прелат, агилни монсињор Винченцо Паља никада није одређеније изјашњавао. А баш приликом свечаности беатификације Мајке Терезе (2003), о којој се споре Албанци, Македонци и Индуси, тадашњи председник Албаније Алфред Мојсиу, иначе православац, али и бивши партизан антифашиста и совјетски војни питомац, рекао ми је да су Албанци претежно индиферентни према религији, а да им је верска припадност превасходно основа за међусобне свађе, док су према свим суседима на Балкану првенствено Албанци.

Методологија наводне „рекатолизације“ Албанаца подразумева и целисходну разраду концепта тзв. „љараманства“, доносно њиховог криптохришћанства.

Назив овог феномена потиче од албанске речи „љарамане“, што значи „шарен“, „променљив“, па изведено и „превртљив“. Односи се на припаднике албанског народа који су кетмански и само површински примили ислам, а у суштини остали привржени католичкој вери, на коју се сада, у условима слободе вероисповедања, спонтано и са радошћу враћају.

Нема сумње да је примера љараманства било, али ова појава ни издалека није била онолико раширена колико се то у католичкој пропаганди жели представити. Затим, према тој функционалној представи љараманства, као да су сви криптохришћани били католици, док се православци не помињу.

То је сасвим у складу са историјским и цивилизацијским фалсификатом да су православни храмови, импозантне задужбине „освајача“ Немањића, махом грађене на рушевинама католичких цркава.

Да уопште није било тако поодавно је показао, рецимо, познати стручњак за историју Албанаца Петер Бартл у књизи „Криптохришћанство и облици верског синкретизма у Албанији“ (1967), а код нас у новије време и Олга Зиројевић у изврсној студији „Исламизација на јужнословенском простору: Двоверје“ (2003).

Католички свештеник Шан Зефи посветио је љараманству своју докторску дисератцију „Историјско-правна студија исламизације и љараманизације Албанаца (од XВ до XX века), одбрањену 1992. године на папском универзитету Урбанијана.

Превод на хрватски, под насловом „Исламизација Албанаца и феномен љараманства тијеком стољећâ“, објавила је 2003. године „Албанска католичка мисија“ у Загребу.

Треба ли наглашавати да се оцене аутора о размеру и распрострањености љараманства битно разликују од оних Петера Бартла и Олге Зиројевић, а чудити се избору Ватикана да дон Шан Зефи касније буде именован за генералног викара Призренске катедрале? Прво је проучававао, тумачио, а сада изучено примењује…

Тешко је претпоставити да ће систематично деловање на терену у складу са програмом јеванђелизације и по упутствима католичке централе у Ватикану битно изменити релативни однос бројева између муслиманског и католичког елемента у албанском становништву на КиМ, али сигурно ће имати одређеног успеха.

Покрет за одрицање од исламске вере, који се огласио у Дечанима, показатељ је да се са Албанцима и на Албанцима идентитетски срачунато „ради“, и споља и изнутра, а нарочито је индикативно што је тренутак да се, као својеврсна „успавана ћелија“, активира баш у садашњим, многоструко сложеним и неизвесним регионалним и ширим околностима.

Газа није далеко, па је на Западу сваки отклон од ислама потенцијално исплатив, а Срби су у сваком случају на оној другој, својој мрачној светосавској обали.

Лакше је немати истоверничку моралну обавезу солидарности према Палестинцима.

Вероодступништво се у исламу нечелно не прашта, али велико је питање колико су Весел Лекај и његова дечанска екипа уопште муслимани, а за сада на видику и нема некога ко би могао шеријатски да им суди.

Пут великог „повратка“ у Европу је отворен. Све то још само треба објаснити хладно административним чиновницима у Бриселу и код куће настављачима дела Алија Хадрија и оних „научника“ којима је пошло за руком да дођу главе и сјајном оријенталисти Хасану Калешију, хоџином сину, само зато што није пристајао да буде муслиман и Албанац на начин Призренске лиге.

www.свеосрпској.цом