Пише: др Петар Милатовић Острошки
Бацам рукавицу у лице свим српским правницима, адвокатима, судијама, полиитчарима. Бацам рукаву лице свима из два разлога.
Први је што нису поштовали принцип конситуитивних народа приликом разграђивања државе 1991. године.
Други је Гордијев чвор на Косову и Метохији чије рјешавању сви приступају као онај љекар који здравља својих пацијената прати на тај начин што редовно ишчитава посмртне плакате на бандерама.
Кренимо редом.
Дакле, отворено замијерам свима који су разграђивање државе посматрали мирно без примјене принципа конституитивних народа, а то су били само иускључиво Срби, Хрвати и Словенци, већ су дозволили да о судбини државе одлучују комунистичке нације, створене 1945 (црногорска и македонска) и 1974. године – муслиманска.
Да овдје направим дигресију. Кад чобанин на Дурмитору, Шар планини, Златибору, Романији и широм српских планина, Богу иза ногу, разводи свој брак са женом чобаницом, они дијеле само ону имовину коју су стекли у току брака, а никако оно што је чобанин наслиједио од оца, дједа, прадједа, чукундједа и тако даље.
Срби су 1918. године ушли у државно-правну заједницу која је позната као Краљевина Срба Хрвата и Словенаца. Дакле констиуитивни народи су Срби, Хрвати и Словенци. Како је могло доћи до тога да се погази међународно право да о судбини државе одлучују нације које нису постојале у вријеме стварања те државе? Од овог намјерног незнања, под патронатом свјетске масонерије, нико не моће бити амнестиран у будућности кад се буду испостављали рачуни потомству које ће имати све разлоге да нас презире!
Други разлог што свима бацам рзукавицу у лице је Гордијев чвор на Косову и Метохији, најсветијој српској тапији, на којој се налази 1300 цркава и манастира, а од тих 1300 у Средњем вијеку постојало је 70 одсто кад Арнаута уопште није било на Косову и Метохији, а подсјећања ради, држава Аланија створена је тек 1912. године под патронатом Беча и Ватикана са јасним антисрпским намјерама.
Кажу да Шиптара на Косову и Метохији сада има два милиона. То није тачно. Има милион и пет стотина хиљада. Е сада кренимо редом.
Најприје једно поређење.
Био сам политички емигрант од 29. новембра 1983. године, послије три политичке робије због мојих критика Устава из 1974. године, до 15. јуна 2020. године, дакле пуних 37 година. За то вријеме организовао сам и предводио 200 масовних српских демонстрација у Бечу испред аустријског парламента, америчке, њемачке и енглеске амбасаде, као и у најстрожем центру Беча испред Штефансдома који је за Аустријанце исто што и Пећка Патријаршија за Србе, затварајући главне бечке саобраћајнице које је полиција морала да затвара због масовности.
У емиграцији у Бечу имао сам своју издавачку кућу, штампао новине и књиге, разумије се све на бранику српских националних интереса, бавио се научно-истраживачким радом у Државном архиву Аустрије, Аустријској националној библиотеци и бечком Универзитету до мог пензионисања.
У емиграцији предводио Српску народну одбрану (СНО) у Европи , која је наставак оне СНО основане 1908. Године, дана послије Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, СветогСаве дедовине, а коуи су тада основали: војводе Степановић, Путник, Мишић, Михаило Пупин, ђенерал Јанковић, ондашњи престиолонаследник Ђорђе Карађорђевић (касније абдицирао у корист млађег брата Александра који га је касније смјестио у лудницу) и тако даље. Као предводник СНО у Европи чврсто сам био наслоњен на свете завјете предака и бранио сам српске виталне интересе свуда.
Ја сам у Бечу имао статус политичког емигранта живио на основу Конвенције Уједињених нација о заштити људских права од 28. јула 1951. године.
Да сам се у Бечу бавио терористичком дјелатношћу и да сам подривао уставни поредак Аустрије са својим бројним истомишљеницима, читаоцима и симпатизерима и да сам с њима затражио аутономију Срба и државу Срба у Аустрији, вјерујте ми да би ме аустријске власти одмах ухапсиле, осудиле на вишегодишњу робију и послије робије Аустрија би ме вратила у матичну државу, дакле у Црну Грну Гору, управо по Конвенцији УН на основу које сам добио политички азил. И не само то. Аустрија би протјералаи комплетну моју породицу из Аустрије.
Сад долазимо до круцијалног решења. Наиме, на Косову и Метохији србогалдни србождер Јосип Броз, звани Тито, довео је 400 хиљада лажних политичких емиграната, а истовремено Брозов Закон о забрани повратка Срба на Косово и Метохији (ТАЈ ЗАКОН ЈОШ НИЈЕ ПОНИШТЕН У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ!), а потписао је распоп Владо Зечевић, Титов министар унутрашњих послова иако је тај црвени конвертит најприје био у четницима. Да појасним. Након окупације Југославије, маја 1941. поп Владо Зечевић био је затворен од стране Њемаца, а након пуштања на слободу напустио је Крупањ и отишао у манастир Троношу и учествовао у формирању Војно-четничког одреда. Заједно са поручником Ратком Мартиновићем успоставио је сарадњу са Ваљевским партизанским одредом и са њим током устанка у Србији учествовао у ослобођењу Крупња и нападу на Шабац. У јесен 1941., тачније речено 2. новембра 1941. године кад су партизани, по наређењу Георги Димитрова, генералног секретара Коминтерне, напали партизане код Ужица, распоп Владо Зечевић је, заједно са поручником Мартиновићем, напустио четнике и са својим одредом од 500 бораца прешао у партизане.
Сад се вратимо теми.
Дакле, 400 хиљада лажних политичких емиграната послије Другог свјетског рата стално су подривали уставни поредак државе и изводили терористичке акције које су кулминирале са стварањем УЧК.
Да је било правне државе имала би потпуно легално право да примијени санкционе одредбе Конвенције Уједињених нација о заштити људских права и да све албанске емигранте који руше уставни поредак државе и изводе терористичке акције ВРАТИ У МАТИЧНУ ДРЖАВУ ЗАЈЕДНО СА ЊИХОВОМ ПОРОДИЦАМА и у том случају не би остао ниједан Шиптар на Косову и Метохији, понављам, најсветијој српској тапији!
Да је ово чињеница потврују нам правни системи САД, Енглеске, Њемаче, Француске, Белгије, Холандије, Астрије, Италије и осталих западноевропских и прекоокенских земаља. У свим тим земљама сви политички емиграти који руше уставни поредак азилантсе државе и који се баве терористичком дјелатношћу прво се хапсе и послије одлежане казне протјерују у матичне државе, управо по Конвенцији Уједињених нација о заштити људских права.
Зашто то Србија није урадила?
Зашто Србија није кривично санкционисала све Албанце који подривају уставни поредак и који се баве терористичком дјелатношћу? Зашто? Зашто Србија није протјерала све азиланте из Албаније у матичну джаву послије подривања уставног поретка државе и бављења терористичком дјелатношћу?
Зашто Србија није све лажне политичке емигранте, који руше уставни поредак усељеничке државе и који се баве терористичком дјелатношћу, испоручила Уједињеним нацијама и ставила их њима на располагање, па нека их Уједињене нације населе у неку другу чланицу Уједињених нација?
Изволите, одговорите ми господо правници, адвокати, судије, лидери политичких партија, предсједници Србије, Црне Горе, Републике Српске. Не морате мени да одговорите. Одговорите својим савјестима, ако је уопште имате кад сте направили оваква два груба превида због којих сваки студент пада на испиту на првој година студија на Правном факултету! Па кога ви сви уопште замајавате?
Умјесто да зналачки браните виталне српске интересе, ви све нас замајавате бавећи се последицама на српску штету које нам намеће инструментализовани дио међународне заједнице.
Докле, господо ћутолози, да нас заводите за Голеш планину?
