Апсурдно је очекивати да српски порески обвезници учествују у финансирању нечега што се издаје за забаву, а има за циљ да пред целим светом перфидно облати српску државу и народ.
Серија Деца зла – снимљена по истоименом роману судије Миодрага Мајића – потврђује да Срби једину шансу имају да уђу на престижне глобалне стриминг платформе попут ХБО-а и Нетфликса као силоватељи и ратни злочинци. Та улога дежурних кољача и дивљака, изгледа – једина која нам је дозвољена да играмо у индустрији забаве под патронатом Запада – закуцана је још средином 1990-их година минулог века.
У оном кратком предаху отворене западне мржње према Русији и Русима – негде између 1990. и 2014. – Срби су се наметнули као идеална православна замена за улоге негативаца у холивудским филмовима и телевизијским серијама. Од високобуџетних остварења попут Миротворца са Џорџом Клунијем и Никол Кидман, где Србин терориста хоће да дигне у ваздух зграду УН, преко трилера Киллинг Сеасон у коме Џон Траволта игра злог Србина кољача кога јури добри пензионисани амерички војник у тумачењу Роберта Де Нира, до сатиричне антиратне драме Хунтинг Партy са будистом Ричардом Гиром која тематизује лов на Радована Караџића – Срби су готово искључиво приказивани као зликовци и насилници који представљају претњу за западну „демократију” и „цивилизован свет”.
Врхунац напора Холивуда да се усклади са хашком интерпретацијом савремене историје ових простора представља филм Анђелине Џоли У земљи крви и меда, који је историјски прослављеног српског војника представио искључиво као убицу, силоватеља и распојасаног кабадахију. Учешће бројних истакнутих српских глумаца у овом срамном анти-историјском и антисрпском памфлету остаће као трајна мрља на репутацији домаћег глумишта, коју не могу опрати ни Дунав ни Сава.
Истовремено, у домаћим продукцијама – под фирмом нужног уметничког „суочавања са прошлошћу” – настојале су се аутошовинистички потврдити све оне најцрње предрасуде и стереотипи о српском националном карактеру и менталитету па смо добили остварења попут Шишања (Срби као расисти и нацисти), Српског филма (Срби као сексуални манијаци и морбидни перверзњаци), Турнеје (Срби као примитивци и ратни злочинци), Терета (Срби као етнички чистачи и скрнавитељи посмртних остатака) и Четвртог човека (Срби као ратни злочинци и сурови егзекутори цивила) која тенденциозно портретишу наш народ у најгорем могућем светлу.
Док су се Срби из петних жила трудили да мазохистички „чисте своје двориште” и да се, у циљу помирења, изнова ритуално посипају пепелом, кинематографије остатка региона, уз обилату инострану асистенцију, углавном су снимале филмове који су говорили искључиво о сопственим жртвама и туђој (читај: српској) кривици за грађански рат, па смо добили аутовиктимизацијска дела Јасмиле Жбанић (Грбавица, Кво вадис Аида), хрватски високобуџетни филмски панегирик Генерал о Анти Готовини и најављени пројекат о „хероју” Насеру Орићу који припрема бошњачки глумац Емир Хаџихафисбеговић.
Нажалост, медијска пропагандна машинерија из 1990-их која је сатанизовала читав српских народ и фалсификовала његову ближу и даљу историју – а све у циљу остваривања геополитичких интереса Запада на простору бивше СФРЈ и Балкана – још увек даје своје отровне плодове у виду радова савремених српских стваралаца који осећају потребу да готово у свако дело које шаљу за извоз у свет убаце по неки мотив који призива грех великосрпског национализма, мрачне ратне године и незацељене ране и трауме из тог периода. Неки то, сасвим извесно, чине из искреног убеђења у преовлађујућу српску колективну кривицу за ратове на простору бивше СФРЈ, док други делују из конформистичке жеље да задовоље очекивања иностраних наручилаца и тиме обезбеде бољу прођу свом културном производу на међународном тржишту.
Деца зла, чини се, више спада у другу категорију, јер се читав подзаплет о 30 година старом убиству и силовању у Босни не уклапа баш органски у иначе добро исконструисану крими причу о корупцији у домаћем правосуђу и спрези криминала и политике у урбаном миљеу Београда. Освета за ратно силовање као мотив за почињене злочине 30 година касније не пије воду ни на чисто логичком плану – што је далеко већи грех за један кримић од политичарења – јер захтева од гледалаца да прогутају потпуну бесмислицу да би силована муслиманка, којој су Срби претходно убили мужа, отишла да се породи, од свих места на кугли земаљској – баш у Београд.
Обашка што се ради о готово пресликаном заплету из једне од епизода из прве сезоне чувене серије Закон и ред: одељење за специјалне жртве (1999) у коме се силована муслиманка брутално свети њујоршком таксисти Србину који ју је силовао током рата у Босни и Херцеговини.
Штета што је серија, која је сасвим солидно снимљена и има приличан потенцијал да заинтригира и увуче гледаоца у причу, постала жртва политичких и друштвених амбиција аутора књиге на којој је заснована. Као да је аутор романа Миодраг Мајић – иначе редовни гост „Утиска недеље” и интелектуална перјаница грађанистичког Београда – желео да, убацивањем српских ратних злочина из прошлости, обезбеди додатни медијски ветар у леђа и статус ангажованог дела за своје петпарачко крими штиво, које је, путем екранизације, стигло чак до ХБО-а.
Зло можда нема заставу, како тврди судија Мајић, али је немогуће не приметити да се оно, у делима за извоз домаћих аутора, пречесто одева баш у српску тробојку. Сасвим је извесно да се Деца зла никада не би докопала ХБО-а да, на пример, говоре о силованим Српкињама, што је, рецимо, тема романа Мирка Кордића Јелена 93, јер то, напросто, није политички коректно.
Као што није политички опортуно и лукративно на филму говорити о фактографски документованом вађењу органа Србима у Жутој кући на Косову, па смо умало пре неколико година добили и наказну аутошовинистичку инверзију стварности у сценарију за несуђени филм Мезимица у коме српски државни апарат учествује у вађењу и трговини органима, али је финансирање тог пројекта, на сву срећу, обустављено.
Остаје нејасно како су Деца зла добила зелено светло у Телекомовој „Фајерфлај продукцији”, која се налази у државном власништву и која је главни финансијер пројекта, јер је серија тек након што је снимљена продата ХБО-у. Апсурдно је и противприродно очекивати да српски порески обвезници учествују у финансирању нечега што се издаје за забаву, али заправо има за циљ да пред целим светом врло перфидно облати српску државу и српски народ.
Крајње је време да престанемо да мазохистички радимо у корист сопствене штете и да то називамо племенитошћу и ширином. Доста су само Срби опсесивно чистили по свом дворишту, време је и да други мало засуку рукаве, има и код њих у башти прегршт ђубрета, корова и змија отровница.
извор: Марко Танасковић/РТ
