‘-Умјесто да се бавимо својим жртвама, својим Великама и Пивама, неки наши су пожурили да се умијешају у туђе муке и односе који задају велики бол свакој породици која је остала без свога ближњег. Данас је, браћо и сестре, из мрака прошлости изронио сваки наш непријатељ, да зада нови ударац. Али, морамо послати поруку да ово није ни 1941, ни 1942, ни она 1944. када је извршен геноцид у Велици. Данас је јак и виталан српски народ у Црној Гори, данас је Србија најмоћнија и најбогатија држава на Балкану, данас је непоколебљива наша Република Српска настала у величанственој борби управо потомака оних који су страдали у Другом свјетском рату, поручио је један од лидера Демократског фронта и предсједник Нове српске демократије Андрија Мандић, поводом годишњице злочина у Велици.
“И то је то васкрсење – вратила се слога у српски народ, а наметнуте границе које нас дијеле смо успјели да уклонимо у нашим главама. За нас не постоје никакве разлике међу Србима и сви су нам подједнако драги. Подједнако нам је близак наш сународник из Херцег Новог, Никшића и Берана, као и онај из Требиња, Братунца, Приједора и онај из Врбаса, Краљева и Чачка. Та нова чиста и јасна прича је управо довела до наше побједе 30. августа над антисрпским режимом у Подгорици, али борба за ту побједу и доказ да смо побиједили још траје”, нагласио је он.
Мандић је оцијенио да оно што се у овом крају догађало 28. јула 1944. године, не биљежи ни најудаљенија историја читаве Лимске долине.
–Таквих злочина је вјероватно било још негдје, али се о њима говорило, злочинци су тражени и суђени, а о Величком покољу се деценијама ћутало. Налазимо се на мјесту на коме застају ријечи, али овдје се већ извјесно вријеме проговорило и наша је дужност и обавеза да наставимо гласно да говоримо и стално истражујемо причу о страдању нашег народа, дјеце, жена и стараца, додао је он.
Мандић је нагласио да ово окупљање на 77. годишњицу геноцида у Велици и Горњој Ржаници, свједочи болну истину о злочину за који су многи вјеровали да ће бити заборављен.
–Она је истовремено важна осматрачница са које можемо на нови начин посматрати догађаје из Другог свјетског рата у коме смо страшно пострадали и од окупатора и од комшија. Не можемо да ћутимо, јер се превише ћутало, зарад неког лажног братства и јединства, док су други, као и данас, водили само рачуна о властитим интересима, говорили о својим жртвама и упирали прстом у нас Србе, који смо највише страдали у 20 вијеку, истакао је он.
Мандић је навео да је Велика наше велико страдање, али и мјесто нашег васкрснућа, као и свако наше страдално мјесто, јер после свега, ево данас овдје бројних потомака наших величких мученика.
Поручио је да непријатељи нијесу успјели оно што су хтјели – да нас потпуно затру.
–Ни у Јасеновцу, ни у Јадовну, Пиви, Пребиловцима, Братунцу, Олуји, ни у нашој Велици… Смогли смо снаге да опстанемо, да се родимо из крви наших предака. Бранко Пауновић је у својој књизи „ВЕЛИКА – велика по вјековној патњи“, која се бави историјом овог краја, записао да је од Светостефанске хрисовуље краља Милутина из 1314. године, у којој се први пут помиње ово мјесто, овај крај насељавао српски народ. У попису Скадарског санџаката од 1485. године, прецизно је записано да ово село броји 81 српску кућу, а пописом из јануара 1921. године, у Велици је живјело 1833 становника и сви су се изјашњавали као Срби. По подацима из 1940. године, Велика је имала 2000 становника. Историја биљежи да је овај крај страдао 1825, 1835, 1844, 1859, 1866, 1912, 1915, 1941, 1943. и ваљда последњи и најстрашнији пут 28. јула 1944. године, нагласио је он.
Присјетио се и говора Тахира Хоџе који, како додаје, показује колика је била мржња према нашем народу.
–Колика је била мржња према нашем народу у полимском крају, почетком Другог свјетског рата, најбоље се региструје из говора Тахира Хоџе, предводника тропојских балиста, који је позивајући на злочин говорио: Гријех нећете направити ако им домове, колибе и плотове око кућа попалите, ако им стоку плијените и усјеве погазите. Дјевојке и невјесте им поробите, а мушкарце, макар то била и дјеца у колијевкама, убијајте, само да од њих не остане трага. Душа ће вам ући у џенет ако будете немилосрдни, присјетио се он тих ријечи.
Мандић додаје да на таквој поруци и сличним кампањама за припрему геноцида извршен је покољ у Велици какав се не памти.
–У тој операцији су ангажоване 7. СС дивизија „Принц Еуген“ и 21. СС дивизија „Скендербег“ састављена од албанских балиста и локалних муслиманских оружаних формација. Они су за пар сати 28. јула 1941. године побили 428 немоћних лица, од којих су 120 били дјеца. Када се коначно проговорило о Велици, сасвим је јасно да се тај број није зауставио на 428. Све чешће се спомиње да број жртава премашује 600. јер треба придодати и број страдалих избјеглица из Метохије који су услед ратног вихора вјеровали да ће пронаћи заштиту у овом мирном селу, тридесетак километара удаљеном од Пећке Патријаршије, казао је он.
Како је додао, старци, жене и дјеца су звјерски убијани, паљени и клани.
–Дјеца су вјешана на шљиве и ножевима им је са тијела гуљена кожа. Мајкама су убијали нејач у наручју, а трудним женама ножевима из утроба вадили и касапили дјецу. Ту ништа војску, коју су доминантно чинили албански балисти, ни њихови њемачки официри, којима се, према тврдњама појединих преживјелих, није овакво дивљаштво допало, нијесу могли обуздати и крвави пир зауставити. Страдале породице из Велике: Бјелановића, Бошковића, Брковића, Вуковића, Вучетића, Гојковића, Живаљевића, Јанковића, Јокића, Кнежевића, Микића, Новићевића, Огњеновића, Пауновића, Петровића, Поповића, Радевића, Радуловића, Симоновића, Стаматовића, Стешевића и Томовића… Страдале породице из Горње Ржанице: Лалевића, Нововића, Попадића, Раденовића, Вучића, Оташевића, Ивановића, Томовића, Рашовића, Радуновића, Рајковића, Вујошевића… Страдале породице из околних села: Ћулафића, Ђуричана, Ђукића, Цамића, Гарчевића, Зоговића, Јашовића, Јокића, Коматина, Крџића, Лабовића, Раденовића, Савића, Спалевића, Турковића, Шошкића… И ви други страдали чија имена до сада нису пописана.., истакао је он.
Поручио је да “вашом крвљу и вашом жртвом најснажније свједочите о нашој повезаности са Богом.”
–Истовремено ви сте најгласније проговорили о снази нашег народа који не пристаје да нестане са земљиног шара како би на таквом страшном злочину неко вјеровао да може градити срећу за свој народ и своје потомство. И као што крв косовских витезова представља неуништиву тапију на свету српску земљу Косово и Метохију, тако сте и ви вашом жртвом и крвљу ову земљу на којој стојимо посветили, рекао је Мандић.
Како је истакао, није било непријатеља који није кидисао на српски народ у Другом свјетском рату.
-Као ни деценијама касније… Недалеко одавде убијени су наши мученици на мосту у Мурини, у оној агресији која је лицемјерно названа Милосрдни анђео. Као да није било довољно страдања у читавом 20. вијеку него је тај вијек морао да се заврши злочиначким нападом највећих свјетских сила на СРЈ, зато што смо бранили своју свету земљу од тероризма и како нам се управо не би поновила Велика. И те борбе родиле су нове мученике попут вас и нове косовске хероје са Кошара и Паштрика. Дали смо, као народ, себе за побједу правде и слободе и у Првом и у Другом свјетском рату, дали највише што смо имали, нагласио је он.
Мандић је подсјетио да у времену када обиљежавамо 77. годишњицу страшног геноцида у Велици, овдје у Црној Гори води се велика расправа о једном другом страдању у сусједној Босни и Херцеговини.
–Полемика о злочину у Сребреници јасно је показала природу и карактер многих личности које се селективно баве темама људских права. Испоставило се да није мали број оних који највише инсистирају на суочавању друштва са прошлошћу, а истовремено то суочавање ограничавају само на једну жалосну причу из сусједства. Српском народу, који је уз руски и јеврејски народ највећа жртва страдања у двадесетом вијеку, они таквим приступом желе да одузму право на памћење, чак и право на гроб, указао је он.
И данас смо, како истиче, након свега, након милиона жртава, дочекали да се наш народ проглашава геноцидним.
-Замислите ту подлост – да се геноцидним данас прогласи народ за чију су и дјецу отварали чак и посебне логоре смрти. У народном суноврату овог времена остаће упамћено да је наш народ геноцидним прогласила и већина у Скупштини ЦГ. Скупштина оне државе у којој је након Косовског боја очувана завјетна народна идеја слободе и уједињења, а потом стасало, исправило се и прославило – српство, додаје он.
Како је оцијенио, нашим противницима је веома било важно да ново антисрпско коло покрену баш одавде.
–Да ли је то икада ико могао замислити – да Црна Гора уради то што је урадила? Али, када се могло десити да Црна Гора призна лажну државу Косово, за коју су се борили и они који су клали 1944. године нејач по Велици, онда је логично било нашим непријатељима да се настави тим путем. Вечерас је овдје са нама Срђан Ранкић, начелник општине Братунац из Републике Српске, њега је мука натјерала да дође у Подгорицу и преда Скупштини ЦГ захтјев да се поништи несрећна резолуција о геноциду у Сребреници, и да се скине срамота са образа ЦГ. Он је дошао да у име живих Срба из Подриња тражи правду за 3267 поубијаних наших сународника из Сребренице и Братунца који су звјерски уморени 1992. и 1993. године на том подручју, казао је Мандић.
Видите шта се сада дешава у Републици Српској, видите колико смо том Резолуцијом проблема направили нашем страдалном народу западно од Дрине, указао је он.
–Усвајање резолуције о геноциду у Велици, коју смо поднијели још у децембру, биће још један знак да се Црна Гора враћа себи. А ми никоме не пријетимо, поштујемо све жртве, и наше и туђе, али хоћемо да најзад буду уважене и подједнако поштоване жртве које је поднио наш народ, да се сјећамо и да нас то опомиње да будемо будни. Нека је вјечна слава нашим мученицима који невини пострадаше овдје у Велици, нека је вјечна слава свим Србима који пострадаше у прошлом вијеку. У једном тешком времену наш народ је био заборавио своје жртве вјерујући да ћемо се тако више допасти онима који нам нису жељели добро. Али сада када смо се пробудили из тог ружног сна и када смо се поново загрлили са нашим страдалницима, Бог ће нас тешко казнити ако их више икада тако тешко повриједимо нашим поновним заборавом, закључио је он.
