Пише: Андреј Фурсов

Прошле године било је много свега, но, мислим, главни догађај, суштински, најважнији догађај, на чијем су се фону сви остали одвијали, било је ширење, на светском нивоу, социјалног рата виших слојева против нижих. Деведесетих година, Кристофер Лаш, амерички социолог, употребио је термин – „устанак елита“. И књигу је под тим насловом написао – „Побуна елита“. Ради се о томе да је од прве деценије ХХ века, и кулминације коју представља Октобарска револуција 1917. – трајала офанзива маса, која је, негде на прелазу шездесетих и седамдесетих година ХХ века, почела да „проклизава“ и отпочела је контраофанзива елита.

Развила се зато што је већ крајем шездесетих година капиталистички систем запао у ћорсокак. То су одлично схватали на Западу. Веома су добро разумели да је потребно мењати уређење, да ће даљи индустријски и политички развој политичког система довести до јачања радничке класе, горњег слоја радничке класе и средњег слоја. И са тиме се нешто мора учинити. Но, док је постојао Совјетски Савез, било је немогуће решити овај проблем. Зато су у почетку Совјетски Савез, совјетску номенклатуру, похлепну, тупу, увукли, линијом Римског клуба, у глобалне игре. А затим, осамдесетих година, пронашавши у самом Совјетском Савезу снаге које су тежиле промени социјално-економског уређења успели да, деловањем овог двојног субјекта изнутра, совјетског и западног, сруше Совјетски Савез.

Рушење Совјетског Савеза омогућило је да Запад, капиталистички систем, добије још 15-20 „масних“ година. То је било време када су пљачкали бивши социјалистички блок и на тај начин се богатили. Ипак, 2008. године дошла је криза која је само била одложена. Очекивана је још 1993-1995. године и по западним и совјетским прогнозама. Ми смо имали веома значајног аналитичара, научника, уопште, изузетну личност – Побиска Кузњецова. Дакле, он је 1982. године написао за Андропова прогнозу према којој је би требало да 1993-1995. избије таква криза после које, капиталистички систем у облику у коме је постојао двеста година, више неће постојати. Не знам да ли је та прогноза дошла до Андропова, али до западних аналитичких центара јесте. Дакле, криза је била одложена до 2008. године, а онда наступила и постало је јасно да се систем распада.

Кризу су „залили“ новцем који је после тога престао да буде новац. Зато што новац – није хартија, он је инструмент. Новац има пет функција. Дакле, ако могу да одштампам трилион долара и пустим их у промет, то више није новац, то нису финансије. То је нешто сасвим друго. И управо 2008. године финансијски капитал се претвара у финансијализам. То јест, у ствар која сада више није повезана са новцем, већ са вољом оних који имају машину за штампање. Тако да је постало савршено јасно да се капитализам мора коначно преобразити у нешто друго. Али за тако нешто је потребна ситуација у којој постоје два конкурентска центра. Совјетског Савеза нема, значи, потребно је створити неку сличну напетост. И током 7-8 година на Западу је разрађен еволуциони план преласка у посткапитализам.

У основу овог плана лежале су САД, њихово очување као кластера транснационалних корпорација, а делимично и као државе. Тако је направљен еволутивни план са роком од 16 година: 8 година Обама, 8 година његова наследница Клинтон. Ова замисао се темељила на стварању два трансокеанска друштва – Трансатлантског и Транстихоокеанског. Ова друштва су требала да конкуришу једно другом и на тај начин створе нову динамику развоја система, који би постепено прерастао из капитализма у посткапитализам. А врхушка би сачувала своје позиције и у посткапиталистичком друштву.

При томе, ова два трансокеанска друштва су замишљена на следећи начин: у њиховим оквирима би се стварале мега-корпорације које би владале државама. На пример, у Транстихоокеанском друштву, систем правила, њихов „устав“ …… узор би имао у односима Источно-индијске компаније са индијским кнежевинама. Само би овде улогу Источно-индијске компаније преузеле корпорације, а улогу индијских кнежевина – државе. То јест, овде је реч о приватизације правне сфере, о приватизацији државе као такве. Но, лако је било то учинити на папиру.

Године 2016. појављује се Трамп. Снаге којима није одговарала варијанта у којој би владале платформе као што је Гугл, Мајкрософт и друге, истакле су свог кандидата. И једна од првих ствари које је учинио Трамп била је потпуно сламање, тако да обнова не буде више могућа – и Транстихоокеанског и Трансатлантског друштва. Оним снагама које су довеле Обаму на власт постало је савршено јасно да САД не могу бити база еволутивног прелаза. Потребно је нешто друго а САД ће бити жртвоване. Тада се поставило питање: како смањити противречности које су се обично, у историји капитализма, смањивале светским ратовима.

Светски рат је немогућ ако имамо у виду постојање нуклеарног оружја. Та варијанта није могућа. Али светски рат је облик социјалне катастрофе. Ко је рекао да је могућ само оружани рат, да је он једини вид социјалне катастрофе? Постоје и други облици. На пример, 2010. године Атали, када су га питали који су то фактори који могу обезбедити прелазак на нови светски поредак, рекао је да су фактори различити и међу њима навео пандемију; оно што је било објављено недавно као пандемија… При томе, обратите пажњу, недавно је СЗО издала саопштење да они нису званично објавили пандемију (Фурсов мисли на изјаву Марије ван Керхове, техничког директора СЗО за ковид и скандал који је изазвала – овде, прим. прев.) То је било неофицијелно мишљење. То јест, они су се одрекли тога… Но, ипак је СЗО објавила пандемију. И владе, са изузетком Шведске и Белорусије, ставила под своју капу.

Оно што се дешава последње две године представља средство социјалног рата виших слојева против нижих. То није само устанак елите. То је прави социјални рат. Један део светске врхушке – пре свега они које зову ексисти (термин се појавио од енглеске речи «аццесс», приступ) – чине корпорације које контролишу социјалне мреже. То јест, Мајкрософт, Епл, Амазон и други. Који су њихови циљеви? Прво, успостављање контроле над неопредмећеним факторима производње: понашањем, потребама, вредностима, представама. То је оно чиме се баве такозване дигиталне друштвене платформе. Други задатак је експропријација оног опредмећеног рада, капитала, који поседује мали и средњи бизнис. Како то учинити? То је врло једноставно уз помоћ… прва верзија – стејхолдерски капитализам Шваба, а друга –инклузивни капитализам, програм Ротшилда. Заправо, под видом капитализма за све капитализам се анулира. Неко ће рећи: „Чудна ствар – капиталисти анулирају капитализам?“ Да, зато што је капитализам као систем своје одрадио и за очување власти и привилегија данашњој капиталистичкој врхушки је потребно да га претвори у нешто друго.

Трећи моменат: подривање економске базе радничког и средњег слоја посредством „зелене“ економије“. Да! И подривање позиција индустријског капитала који се појављује као конкуренција финансијалистима. Можемо се присетити да је Трамп социјални ослонац нашао, пре свега, у индустријском капиталу. Када је говорио да „морамо вратити Америци стару величину“… Велика Америка је индустријска Америка од 1930. до 1980. године. Трамп је желео да врати оне снаге који су победиле, које су дошле на власт на таласу новог Рузвелтовог курса. А „зелена“… Шта је то „зелена“ економија, „зелена агенда“? То је нагло уништење значајног дела индустрије. При томе она руши и целе слојеве становништва и целе државе. На пример, уводе се порези за борбу са антропогеним изменама климе. За земље као што је Мексико, Алжир и Нигерија, то једноставно представља катастрофу. А, на пример, Норвешкој или Шведској, које су ударници прелаза на „зелену агенду“ – свеједно је. Зато што је њихова енергетика заснована на хидроелектранама и атомским електранама, и, ту и тамо, термоелектранама, које не играју значајну улогу. Зато они могу веома лако подржати „зелену агенду“. То јест, „зелена агенда“ треба да баци у далеку прошлост значајан део човечанства и значајан део социјалних слојева, нижих, на самом пост-Западу.

Следеће средство за реализацију циљева овог социјалног рата је – социјална атомизација. Она је врло разнолика. Ствара се „Мета-универзум“. Седимо кући, одвојени једни од других, и путујемо по тим виртуелним световима. И, на крају, последње: смањивање потреба. Оштро смањивање потреба. Код Шваба, у књизи коју је написао са Малером… иако мислим да је писао Малер, а Шваб се само потписао, зато што он оставља утисак, уопштено, старог маразматика који више ништа не може, али је позната фигура, гласноговорник… Дакле, код њега постоји термин «дегроwтх». Гроwтх је раст. Дегроwтх је – не-раст, антираст. Он каже да је потребно да се пређе од раста на не-раст. При томе, сасвим цинично и језуитски говоре да ће се „трошити мање али ће живот бити срећнији“. Какав је то срећан живот? Значи да се развијеним земљама, Западу, обећава јапанификација. То јест, они се морају спустити на ниво на коме се Јапан нашао крајем деведесетих година, када су их Американци, једним „карате“ ударцем, срушили. Осталим земљама, међу којима спада и Русија, обећава патагонизацију. Патагонија је сиромашни део Аргентине. Патагонизација је оно што он обећава. То је тих пет циљева.

Којим средствима? Прво средство је медикализација живота. Друга – борба са антропогеним утицајем на климу. И треће – дигитализација. То јест, све заједно назвао сам то у једном свом чланку – био-еко-техно фашизам. Природно, термин „фашизам“ овде је употребљен не у строго научном значењу те речи. Јер фашизам је, у строгом смислу, постојао у Мусолинијевој Италији. У Трећем рајху је владао нацизам. Он је још гори од фашизма. Ипак, како је рекао друг Стаљин, „два лоша“… Дакле, ова три „јахача“ (апокалипсе) – медикализација, борба са климатским променама и дигитализација – представљају три главна удара у глобалном социјалном рату, који се води уместо светског рата између држава.

Дигитализација… не осиромашење, већ нагло осиромашење. Дигитализација може обезбедити, на пример, виртуелни свет: седиш у свом стану, живиш од базног прихода и рониш по виртуелним световима, мислећи да путујеш. Но, најважније је следеће – дигитализација уништава државу. Зато што ти дигитални екосистеми, као што је наш Сбер, који је, узгред, пројурио огромном брзином, исто као и „Роснано“… Дигитализација анулира државу. Уз дигитализацију држава као таква више није потребна. Она је љуштура, суво дрво на које се могу обесити сви пси. Зато, мислим, дигиталци неће укинути државу него ће на њој вешати све псе. Дакле, држава ће одговарати, она ће бити крива(ц).

Какав год био наш однос према савременој држави, чак и држави у ултракапиталистичким земљама, ипак је она, у савременом свету – теоријски, подвлачим – теоријски једина заштита малог човека од корпорација. При томе, она штити малог човека не због њега самог, већ због својих интереса, јер државна бирократија, простор државне бирократије у свету се, као шагринска кожа, скупља све више јер га освајају корпорације. И због тога Шваб каже да у дигитализованом свету неће бити никакве државе. Зато ме је „умирила“ одлука која је код нас донесена средином октобра, а коју је објавио вице-премијер Черњишенко: „код нас ће бити основан центар за изучавање Четврте индустријске револуције и ми ћемо реализовати глобалне пројекте Светског економског форума“. Један од тих пројеката је – уништење државе. Ми имамо централну власт – и наш главни „начелник“ – објављује: „Ми се боримо за суверенитет у свим областима!“ А овде део чиновника потписује споразум: „Ми ћемо заједно са Светским економским форумом реализовати глобалне пројекте!“ А један од главних глобалних пројеката је – уништење државе.

Осим ове постоји још једна ствар: не треба говорити о дигитализацији већ о – биодигитализацији. Својевремено, када је Шваб тек изашао са својом идејом о Четвртој индустријској револуцији – „разнели“ су га, страховито, и то на Западу. И објаснили му да при темпу раста који демонстрира данашња светска економија, а који је најнижи у последњих 100-120 година постојања светске економије… ни о каквој, ни о индустријској, ни о револуцији не може бити говора. Но, они, како се каже, држе прстом небо (у невољи су, прим. прев.). Ствар је у томе, Шваб објаснио, да када он каже „Четврта индустријска револуција“, има у виду следеће: „Ако су прве три индустријске револуције оно што ми чинимо са светом, што човек чини са светом, што ви чините са светом, онда је Четврта индустријска револуција оно што чине са вама.“ И даље, цитирам готово дословно: „Ако ви примате нешто у себе и постајете гено-модификовани онда се мења ваш идентитет.“ То јест, „Четврта индустријска револуција је измена човековог генома, она је стварање другог типа човека“. То је оно што желе да учине трансхуманисти. Мене све ово веома подсећа на филм Господар прстенова. У другом делу Саруман, а у трећем Орк Азмог вичу: „Завршила се епоха људи! Почиње време Орака!“ Ето, то је оно што желе да учине… Наравно, не Шваб, већ оне снаге које стоје иза њега – да претворе људе у орке.

Потписати се испод програма Четврте индустријске револуције значи потписати сагласност за рушење традиционалних вредности, конзервативних, које су код нас, проглашене неприкосновеним. И друго – то је рушење државе. И још, поред тога, дигитализација у перспективи значи, наравно, укидање готовог новца, то је већ савршено јасно. Но, мислим, ако се у Русији све ово и догоди, догодиће се на крају. Зато што „црни кеш“ у Русији користи половина владајућег слоја, и због тога ту зону неће дати. Према томе, овде је наше спасење у лоповлуку. Узгред, исти случај је и са дигитализацијом. И са Четвртом индустријском револуцијом. Понекад, нашим људима, који критикују, и с правом критикују вичући: „Сатанисти! Све преправљају…“ (кажем): знате, моја једина нада је управо та дружина… они ће све, просто све – покрасти. И зато неће остати средстава за Четврту индустријску револуцију. Нити за било шта друго. Нада у лоповлук ових људи. И, осим тога, нада у муљевитост руског живота. Својевремено је Победоносцев рекао: „Русија је тешка земља. У њој ни револуција, ни контрареволуција до краја не успевају. Зато су резултати и једне и друге приближно исти.“ Тако да нада, опрезна нада постоји!

Нисам стручњак али знам да се у експерименте промене човековог генома улаже, посебно улажу рокфелеровске структуре. При чему улажу још од краја XИX века. Новац за пројекте еугенике су двадесетих и тридесетих година давали Рокфелери. Њихови људи су у Русију дошли тридесетих година, у совјетску Русију. Јако су их занимали експерименти Павлова, експерименти пресађивања… псу су пресадили две главе. Њих је то јако занимало. Затим је еугеника себе искомпромитовала у Трећем рајху. И под другим називом Рокфелери су са овим наставили.. Уопштено, треба рећи да Рокфелери имају практично монопол на финансирање медицинских истраживања везаних за човека у САД. Они су у то врло рано уложили. Узгред, врло је занимљиво, не само Рокфелери, већ и породице које су основале Федералне резерве. Ми не знамо све, али део знамо. Практично све те породице су уложиле већ тада, у првој деценији ХХ века, у проучавање процеса наслеђивања код човека и како је могуће утицати на њега, променити га. Како се може изменити геном, може ли се изменити не геном, већ човекове реакције. Постоји нешто што се зове – филетичка еволуција. Ми смо имали научника – Бељајева. Не знам да ли је још увек жив… Но, пре 10-15 година бавио се у Новосибирску припитомљавањем лисица. И током два-три поколења добијао домаће лисице. Није се мењао геном. Мењале су се реакције лисице систематским утицајем. Два-три поколења и на одређени спољашњи стимулус, без измене генома човек ће реаговати онако како је потребно. То се зове филетичка еволуција. Но, понављам – нисам стручњак. Зато не желим да разматрам ове теме. То треба да чине специјалисти.

Ствар је у томе што држава, у процесу дигитализације, сраста са корпорацијама и настаје принципијелно нова творевина. Године 2006. написао сам чланак који сам насловио „Корпорација-држава“. У Русији нисам успео да га објавим. Пошло ми је за руком у Украјини, „Експерт“, Украјина, под насловом, они су дали наслов: „Корпорација, то је држава“. У раду сам покушао да објасним шта се дешава, пре свега, на Западу, а делимично и код нас када настане принципијелно нови облик државе, који ову државу раствара у себи. Постоји и појам „нација-држава“. Овде нација има, иако је именица, функцију придева. То јест, „национална држава“. А „корпорацију-државу“ ни у ком случају не треба мешати са корпоративном државом! Корпоративна држава је Трећи рајх. То је Мусолинијева Италија. То је Франко, Салазар… То је, по правилу, ауторитарни режим, покушај стварања државе социјалног благостања у ауторитарној варијанти. А корпорација-држава има задатак да одвоји што је већи број људи од заједничке погаче.

Корпорација-држава је као оса-паразит која полаже своја јаја кроз хитински омотач пробадајући тако неког инсекта. Онда га ларва једе, једе и једе. И када га поједе излеже се нова оса. Дакле, оно што се дешава пред нашим очима је сједињење три форме: корпорације, државе и такозване „дубоке државе“ о којој су, не случајно, почели да говоре. То јест, појављује се апсолутно нови феномен. И управо ће он, да тако кажемо, ако све буде по њиховим плановима, поседовати дигиталну власт. Но, овде постоји један проблем. Тај социјални рат који је повео део елите против остатка човечанства ударио је и по одређеном сегменту светске врхушке, којој се то нимало није свидело. Управо та врхушка је истурила Трампа. Она сада спонзорише протесте маса против (ковид)забрана на Западу. И кланови су почели да се сукобљавају. Ово се испољава кроз, рекло би се, чудне појаве. На пример: пре недељу-две часопис Ецономист, који припада породици Ротшилд, објавио је чланак који говори да ће се епидемија завршити 2022. године. И онда, буквално после недељу дана, као по команди, Гејтс говори исто! Гејтс, који је из свег гласа најављивао страшне епидемије! Сви ћемо помрети! И томе слично… Одједном каже: „2022. епидемија ће се завршити.“

Сада не знамо зашто се ово догодило? Потребно је имати инсајдерску информацију, али можемо понешто претпоставити. Као прво, нешто новца је зарађено током последње године и то великог новца. Биг фарма је зарадила, наздравље! Дигиталне компаније, Мајкрософт и сви ти „безоси“, „цукерберзи“… такође су добро зарадили. То је један фактор. Друго: испоставило се да је отпор значајно већи него што се претпостављало да ће бити. Осим тога једни су зарадили а други нису. То јест, ово нарушава светски баланс. И, може бити, један део светске врхушке покушава да овај облик социјалног рата, који се води на фону епидемије, прекине. И покрене нешто друго. Мислим да ће главни правац удара, ако победи ова група, бити клима, климатске промене.

Заправо, када се током 2020. епидемија раширила… тачније, не раширила, већ када је објављена, ово треба добро разумети, дакле, тада сам рекао да ће се СЗО „опрати“ од овога: „Ми ништа нисмо објавили.“ Тако, у мају 2020. године, почетком мајских празника рекао сам да ће после „медицинске агенде“ на реду бити „климатска агенда“. Погрешио сам. У Америци су покренули БЛМ (Блацк Ливес Маттер) зато што је било потребно оборити Трампа. Било је потребно решити проблем Америке. Некада су ултра-глобалисти сматрали да Америку не треба рушити пре него што сруше Кину и Русију. Но, испало је да Трампова Америка и Америка оних снага које иза њега стоје представља опасност за ултра-глобализам. Значи, треба срушити Америку, а после размислити шта да се ради са Кином и Русијом.

Дакле, „климатска агенда“, зашто је она боља од медицинске? Зато што омогућава да се „очисти“ цео свет, све земље; зато што, обратите пажњу, епидемија и све што је са њом повезано, пре свега функционише на Западу, Северној Америци и Западној Европи. Кина је решила проблем, у Русији све то иде некако чудно.

Светска елита није јединствена. Само што је објављено стварање „Мета-универзума“ 29. октобра… друга корпорација, Мајкрософт је 2. новембра – најавила своју верзију. То је био одговор на притисак ексистичких платформи који смо видели током лета 2021. године. Својевремено сам рекао да ће ексисти и финансијалисти, маскирани у Бајдена и Хариса, сада, када су срушили Трампа, започети међусобни рат. То се и десило. Почео је напад на Цукерберга, на Мајкрософт, а они су узвратили стварањем „Мета-универзума“. То јест, ми сада видимо веома интензивну борбу различитих групација у оквиру елите. При томе, ове групације представљају различите „спратове“ светске економије. Највиши спрат су – ексистичке платформе. То је канибализам, контрола над човеком. Није реч о контроли над опредмећеним радом, капиталом, није чак ни реч о контроли новчаних средстава, реч је о контроли човека. Следећи „спрат“ су – финансијалисти. Затим – технотроника и на крају индустрија. Са индустријом, са индустријским капиталом су се обрачунавали. Сада ће рачуне изравнати финансијалисти, ексисти и они које је Бжежински звао технотроничари.

Узгред, сам Бжежински је пред смрт рекао да наступа глобални хаос и да ће се продужити до 2026. године. Но, мислим да је био велики оптимиста. Мислим да ће десетак година бити хаотично, зато што ни једна од поменутих група (ексисти, финансијалисти и технотроничари) неће хтети да напусти своје позиције. И тући ће се до смрти. А онда, у једном тренутку – договорити. На пример, као што су се договориле буржоазија и земљопоседничка аристократија после европских револуција 1848. Али овде је улог већи, јер се тада радило о структурној кризи капиталистичког система, преласку од раног мануфактурног капитализма на индустријски капитализам, а сада је у питању будућност посткапиталистичког друштва – овде ће се борити до смрти. Напоменуо бих да је Шваб написао: уколико једна од великих држава САД, Кина или Русија изађу из пројекта, пројекта стварања „нове нормалности“, пројекат неће моћи да се оствари. И погледајте шта се дешава: покушали су да свргну Си Ђинпинга 2018. године. Нису успели. Чиме се сада бави Си Ђинпинг? Уништава кинеске „дигиталце“. Схватио је да они представљају опасност за кинеску власт, да Кинези треба сами да створе дигиталну државу и униште те платформе. То јест, Кинези могу да учине велику ствар, могу створити дигиталну државу, то јест, држава ће опстати, али ће бити дигитална. Односно, Кина је – 1:0 у корист оних снага који се противе овим процесима. Свргли су Трампа 1:1. И остаје Русија.

Настаје чудна ситуација. Русија је слаба карика, безусловно. Економски слаба карика. То јест, судбину пројекта „нове нормалности“ решава најслабија карика. Исто као и почетком ХХ века. Русија је била слаба карика и кроз њу је грунула будућност, али будућност са лицем које се тада показало. Сада се ситуација понавља, зато, мислим, у наредних 5-6 година Русија ће бити полигон, зона жестоке битке за будућност. И ова битка ће одредити ко ће победити, која групација… Каква ће бити будућност. Да ли ће бити канибалистичка, са ексистичко-финансијалистичким лицем или другачија. Врло је могуће да ће свет кренути у будућност потпуно различитим путевима. Узгред, била су три излаза из феудализма: немачки, француски, енглески. Најзверскији је био енглески. Немачки и француски су били мекши. Дакле, ми улазимо у врло, врло опасно, али и веома занимљиво време. Мислим да ћемо бити у ситуацији такозваног трансфера или транзита до 24. године. Мислим да нас очекује много историјских изненађења.

Са руског посрбио: Александар Мирковић

(преузето: србининфо)