Велики и мудри Његош пјевао је у Горском Вијенцу „муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена“ а честити војвода племена Куча, Марко Миљанов Поповић, говорио је: „Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе“. Међутим и чојство и јунаштво су данас у Црној Гори неријетко погажени а поједини свештеници од одбране светиња муњевито су се спустили тамо гдје им никако није мјесто, у блато дневнополитичких препуцавања и агитовања за ову или ону партију. Народ ко народ, једни су за ове други су за оне, и то је сасвим нормално за политички живот модерних демократија, али постојана острашћеност уз мноштво увреда једних против других, не приличе православној Црној Гори. Посебно због тога што су сада посвађана браћа, практично до јуче, била заједно и загрљена на Светим Литијама, бранећи Цркву Христову од напада безбожног режима. Као и увијек у таквим кафанским дневнополитичким тучама у мраку, пуцају тешке увреде и велике ријечи, оснивају се фејсбук странице и фантомски налози, забија се нож у леђа првом до себе, лукаво се тражи слабост код других а не види сопствена голотиња. Наравно ни овдје ничега не бива без директног и веома јаког уплива страних обавјештајних служби којима је циљ на Балкану већ 200 година био и остао „Срби на Србе“ и „сви против Срба“.
На Светим Литијама све је било јасно. Бранила се Српска Православна Црква и светиња слободе вјероисповиједања. Кога и шта сада бране негдашњи литијаши није изгледа јасно ни њима самима. На Светим Литијама су се носиле српске и црногорске тробојке уз по коју црногорску новосклепану државну заставу. Данас се у партијским шетњама носе новосклепане црногорске државне заставе, заставе Европске Уније и тек по која српска или црногорска тробојка, уз по неки муслиманско-бошњачки барјак. На Светим Литијама се пјевало и клицало Косову и Метохији, док је то сада, неким новим политичким и несрпским лидерима, веома страно и непожељно. Данас, какве ли пародије, вође ових најновијих протеста и шетњи по улицама црногорских градова, подмећу народу кукавичије јаје мелодије „Оде радости“ а читава атмосфера подсјећа на усиљено и неискрено братство и јединство из времена Јосипа Броза. Тада је на Светим Литијама сво свештенство поносито и отворено стајало на челу колоне уз иконе, кадионице, тамјан, молитве и духовне пјесме. Данас један дио свештенства из Црне Горе углавном се бави саопштењима за јавност, смс политичким порукама, донкихотовским позивима на спас Црне Горе од браће са којима су до јуче били у Светим Литијама, коментарисањем ко је издао а ко је продао, отвореним навијањем за ове или оне политичке партије (обично за оне које нијесу типично српске), фејсбучењем по интернету, хушкањем православних братстава на међупартијске борбе, организовањем скандалозних трибина у црквеним општинама на којима се доводе антицрквени интелектуалци и нескривени непријатељи Српске Православне Црве и српског народа. Питао би се неупућени човјек: Да ли је то исти онај народ и исто оно свештенство од прије двије године? Шта се то догодило са једним дијелом народа и са једним дијелом свештенства у Црној Гори, за тако кратко вријеме? Ко их је то посвађао и окренуо једне против других? Свакако то није урадио само неко у Црној Гори већ се свуда јасно види и осјећа уплив страног западног фактора који жели подјеле и сукобе у православном народу. Неодговорно је пак да у тим подјелама директно учествују и поједини свештеници и монаси.
Наравно, Црква Христова треба да буде свакодневно присутна у друштву. Хришћани су по ријечима Господњим увијек „со земље и свјетлост свијета“. Црква не смије и не може да буде нека мртва мумија или маргинализована скупина људи који немају право на свој став и пуну афирмацију у друштвеном животу. Али Црква Христова увијек и искључиво треба дјелати само на Њој својствени тј. црквени начин. То прије свега значи да се она увијек пројављује и изражва кроз мудрост и саборност, а изнад свега кроз богољубље и братољубље, јер на те двије Христове врлине почивају сав Закон и сви Пророци. Црква није, нити ће икада и бити, нека политичка организација или институција за давање дневнополитичких савјета, јер и Господ наш Исус Христос апсолутно никада није улазио у дневнополитичка питања, партијско блато и страначке борбе ондашњег Израиља, већ је ходио кроз народ, лијечио и васкрсавао људске душе и људска тијела и проповиједао долазак Царства Небеског. Ако је тако дјелао Богочовјек Исус Христос зар поједини свештеници требају да се баве дневнополитичким препуцавањима и неопрезним проглашавањем великог дијела своје сопствене пастве за издајнике, само зато што нијесу симпатизери неких нових и веома неморалних политичких лидера у Црној Гори? То што су ових дана неки свештеници или монаси из Црне Горе промашили основну хришћанску и јеванђелску усмјереност ка Царству Божијем које долази, а не ка партијама и земљи која пролази, наравно не значи и да је Црква Божија таква, јер Црква Божија није пар политички и национално оптерећених свештеника. Црква Христова је мистични Богочовјечански Организам чија је глава Син Божији Исус Христос. Дијелови или удови тог Организма су и Митрополит и цијело свештенство и сав вјерни народ, без обзира којој партији или нацији припадали. Острашћни политички испади појединих свештеника могу дакле говорити само о њима самима али не и о Цркви Христовој. Међутим, у очима јавности такви свештеници могу нанијети не малу штету Цркви. Не смије се стога никако дозволити да неко, па био то и неки познати и образовани свештеник, постојано и субверзивно дјелује против угледа саме Цркве и њеног унутрашњег јединства. Посебно јасно је то изражено кроз нецрквени, нескривено навијачки, пристрасан, кратковид и врло понижавајући однос једног дијела свештенства у Црној Гори, према пар врло проблематичних и често веома неморалних и новоизниклих политичких лидера. Како су поменути новопојављени лидери као по правилу били дио власти и национални Црногорци, који су се обрукали у последњих годину дана вођења земље и народа, цио антицрквени сценарио добија и један други, национални и користољубиви тон.
Умјесто да цијело свештенство у Црној Гори данас хита у своју хришћанску мисију, да мири и позива на смиривање политичких страсти, мада оно то у највећем дијелу и чини, на терену се понекад збива нешто потпуно супротно. Иако је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије неколико пута веома јасно позвао свештенство, монаштво и вјерни народ да се не баве диобама, свађама и дневном политиком која је пуна вулгарности и прљавштине, један дио свештенства и монаштва га уопште не слуша већ се преко интеренета и фејсбука упорно и директно бацио у каљугу дневнополитичких активности и тако заборавио на свој дијаметрално супротан хришћански и свештенички позив. Што је најчудније управо они свештеници, по правилу национални Црногорци, који су до јуче лијепо и тачно цитирали светог апостола Павла да „нема више ни Јудеја ни Јелина“ сада су изгледа у свом црногорском националистичком заносу томе придодали да нема више ни Срба нити српских застава, нити српских пјесама на протестима, нити српског Косова и Метохије. Има изгледа само Црногораца! И умјесто сада кад СПЦ у Црној Гори нико не гони нити јој озбиљно пријети, кад чак и лидери црногорских грађанских партија иду на ноге Српском Патријарху и дају обећања да ће Темељни уговор са СПЦ убрзо бити потписан, да свештенство почне уједињавати подијељени народ, поједини свештеници, каквог ли промашаја, дирекно позивају православна братства и вјернике да изађу на улицу и на дневнополитичке протесте. На тај начин они и себе и друге убацују у партијски и дневнополитички хаос и свеопшти духовни метеж у које су уплетене многе прљаве игре и многи антицрквени интереси.
Стиче се стога утисак да појединим свештеницима у Црној Гори као да не одговара постојећи мир између Цркве и државе Црне Горе, нити најављено потписивање темељног уговора СПЦ и Владе Црне Горе, него као да желе партијашење, улицу и рат свих против свих, а на првом мјесту – Срба против Срба. Нећемо се лагати, ово дебело смрди на западне амбасаде и њихов утицај међу појединим свештеницима. Присуство у црногорском диригованом хаосу и београдских западних пиона типа Млађе Ћорћевића, као и његових веома неморалних и проблематичних кадрова у окружењу бившег предсједника Владе Црне Горе Здравка Кривокапића, појединих новијих црногорских политичких лидера и неких од свештеника у Црној Гори, јасно говори да се СПЦ жели дестабилизовати и изнутра и споља. На срећу такви свештеници су у Црној Гори у великој мањини што никако не значи да њихово дјеловање не треба сасјећи одмах и у корјену.
Сада је на потезу Митрополит Јоаникије, да такве појаве спријечи и на тај начин смири узаврелу атмосферу, јер се неколико његових свештеника и монаха диреткно заглибило у прљавштини дневне политике, дијељење народа и странчарење. На потезу је и Епископ Методије јер се и пар његових клирика дубоко унијело у улогу неких нових светих Макавеја, мада нити су они свети Макавеји, нити је светиња храма угрожена у Црној Гори. Нити је неки модерни Антиох IV Епиманис поставио поганог идола Зевса у олтару неке цркве, па се сад православна братства требају позивати да је бране. Вјерујемо да ће обојица архијереја бити на висини задатка јер уживају велико повјерење у цијелом српском народу. Свакако пожељна је и братска помоћ Светог Синода СПЦ како би се усијана, дневнополитичка и нецрквена атмосфера у дјеловању једног броја свештеника и монаха у Црној Гори у потпуности смирила. Знамо да Митрополиту Јоаникију и Епископу Методију није лако али свако ко постане архијереј у Црној Гори зна да га на том мјесту неће и не могу чекати само радости већ и велика искушења. Уосталом на муци се познају јунаци. Рецепт је једноставан и јеванђелски – што даље од каљуге дневне политике, свађања народа и партијашења. Господ Исус Христос је јасно истакао праву мјеру односа Цркве и дневне политике: Богу Божије, цару царево. Све што је више од тога, није од Бога.
Гојко Пејовић
Извор; Видовдан
