Пише: Миљан Станишић

Свједоци смо да се име Љубомира Љуба Чупића злоупотребљава у скаредне политиканске игре од стране бившег ДПС режима, који користи скорашње непримјерено понашање на његовом споменику, такође га скрнавећи својим бласфемичким сеансама, а управо су они подијелили Црну Гору по свим шавовима и актуелизовали старе омразе и ране, које су у прошлом вијеку оставиле катастрофалне посљедице. И умјесто да су допринијели у својој 30-годишњој владавини да се те злокобне подјеле и ране зацијеле, ДПС је управо на тим диобама и владао , по оној латинској „дивиде ет импера „ (завади па владај). На срећу та тоталитарна, ненародна власт је детронизована, Боже не поновила се, па је дошло вријеме да нова власт за почетак те подјеле ублажи, а потом и анулира, тако што ће се табуи прошлости истражити и о њима би наука и струка изнијела непристрасно  своје вредносне судове и смјестила их у историјски контекст дешавања, како не би више оптерећивали од њих уморну, подијељену и посвађану Црну Гору. У томе је велика одговорност интелектуалне елите, која једино о томе може дати мириторне судове и оцјене, што до сада, част изузецима, није био случај.

У том контексту је и „проблематика“ око Љубомира Љуба Чупића, што је представљало зли усуд братоубилаштва код нас, које је оставило трагичне посљедице, које нас злокобно прате до дана данашњег.

КПЈ је од стријељања Љубомира- Љуба Чупића, од стране Суда за заштиту народа  из Никшића, створила мит, као примјер како су њихови борци пркосили смрти. Наиме, Љубо Чупић је у борби између националиста (зеленаша) и комунистичко-партизанских снага (заробљен или се предао) на Кабленој главици код Никшића, крајем априла или првих дана маја 1942. године. Он је тада био комесар партизанске чете и био је оптужен за извршавање више злочина у околини Никшића. Чупића је због наведеног у Никшићком националистичком затвору чекао судски процес. О томе како су се пред Судом за заштиту народа одвијали судски процеси, свједочио је Љубомир Косовић, који се, као и Чупић, борио на комунистичко-партизанској страни: “О националистичком, односно ‘четничком’ затвору у Никшићу писало се у многим књигама, новинским чланцима и мемоарима. Било је ту махом измишљених ‘чињеница’. Био сам у овом затвору у најкритичнијем периоду када је националистичка репресија била најјача. Према мом сазнању, нико од партизана заробљених од националиста није стријељан без суда, односно пресуде Националног војног суда у Никшићу. Сваки окривљени затвореник саслушаван је од исљедника дипломираних правника, који су прикупљали доказе и тек су онда окривљене изводили на суд. Суђење је било јавно. Сваки окривљени имао је браниоца по службеној дужности. Никшићки војни национални суд донио је двије групне смртне пресуде. У првој групи осуђених на смрт био је и Љубо Чупић, а друга група, са Шпиром Мићуновићем на челу, успјела је да побјегне из затвора. Друге смртне пресуде овог суда нијесу ми познате, а мислим да их није ни било”.

Косовић истиче да је обезбјеђење затвора било врло слабо, што показује и наведени случај да је група на челу са Мићуновићем из њега побјегла, као и износи да се судски процес одвијао професионално: “Стражарили су на смјенама националисти (мобилисани) из околине. Ту су била двојица кључара – Шпадијер, жељезнички чиновник и Јово Мартиновић, столар и спортиста ‘Сокола’ из Никшића. Обојица су били врло коректни. Исљедници, а било их је пуно, обављали су свој посао професионално. Саслушала су ме три исљедника и никада нијесу вршили пресију на мене да потпишем записник без моје пуне сагласности”. Он истиче да је покушаје малтретирања затвореника спријечио пуковник Бајо Станишић (он је тада био командант Народне војске Црне Горе и Херцеговине, прим. М.С.) и најстроже забранио да породице жртава имају било какав контакт са окривљенима. “Затвореници су пуштани у шетњу три пута дневно: ујутру, на подне и навече. Храна је била оскудна, али од породица се свакодневно могло добити довољно хране”.

Љубомир Косовић о познанству са Љубом Чупићем, његовим братом Мартином и о суђењу и пресуди Љубу свједочи да се септембра 1941. године, негдје у околини Никшића упознао са Љубом Чупићем, студентом права: “Када сам га упознао, пао ми је у очи као лијеп, шармантан и продуховљен момак, који је знатно одскакао од осталих комунистичких активиста. Касније, 1942. године био је политички комесар чете једног ударног батаљона који је априла и маја 1942. године извршио више злочина у околини Никшића”. Косовић наводи да није сигуран да ли је Чупић заробљен или се предао, износећи детаље са његовог суђења, које му је испричао Љубов брат Мартин и затвореници који су били са њиме на суђењу: “У затвору сам био са његовим братом Мартином, који је тада имао око осамнаест година. За вријеме блокаде Никшића Мартин је био неустрашиви и врло активни партизански активиста у граду. Чупића је било пет или шест браће и једна сестра и сви су били у партизанима. Са Мартином сам био врло добар пријатељ. Он је и у затвору имао врло одличне везе са преосталом илегалном партизанском организацијом у Никшићу. Њега је нарочито интересовало суђење његовом брату Љубу, кога је безгранично волио”. Косовић преноси Мартиново свједочење о томе како су на суду против његовога брата Љуба свједочили њихови партијски “другови”, а да када је сазнао праву истину о томе из револта је прешао “националистима”: “Према његовом причању, а то су тврдили и затвореници који су са њим били на суђењу, позадинска – илегална организација, по налогу КП, организовала је свједоке који су Љуба теретили и то је било одлучујуће за његову смртну пресуду. Када је то дознао, Мартин је био ван себе. Њега су повели из овог затвора за Цетиње и пошто је вјеровао да ће бити убијен, код мене је оставио двадесетак породичних фотографија да их предам мајци ако изађем из затвора. То сам урадио и предао фотографије његовом брату. Мартин је у Цетињу из револта пришао националистима. Убијен је са женом негдје у Босни или Словенији”. Косовић износи како је процес против окривљених био озбиљан и да су испитивани сви детаљи, при чему је у његовом случају утврђено да он није био тај Љубомир Косовић, одговоран за убиство 13 људи, већ његов имењак и презимењак из Боке. У случају Љуба Чупића, његово храбро држање и жртву искористила је КПЈ, чији чланови су га и жртвовали, а таквих случајева био је велики број.