Пише: Огњен Војводић

Царског мјесеца јула је рођен, и јула мјесеца се упокојио, Александар Фјодорович Гиљфердинг (Александер Гильфердингъ, Варшава, 14. јул 1831 – Каргопољ, 2. јул 1872), слависта, филолог, етнограф, историчар, Словенофил, сакупљач словенских народних пјесама, дипломата, члан Императорске Академије наука Санкт-Петербурга (Императорской Санкт-Петербургской Академии наук), конзул Руске царевине у Босанском пашалуку, балканској области Османске царевине. Славистички радови Александра Гиљфердинга представљају драгоцјени допринос развоју руске и свесловенске славистике, а његова дипломатска дјелатност – допринос схватању геополитике Балкана као европског стратешког става према словенском свијету. Гиљфердингови прегледи дијалеката, књижевних језика и језичких политика словенских народа, распрострањености и вјерске раздијељености словенских народа, могу се као научни радови користити и данас. Поред стручности, привлачност његовових научних и путописних текстова је лијепи књижевни стил и јасан израз, непосредан и брз приступ сложеним научним и политичким питањима.

Александар Гиљфердинг је остварио значајно дипломатско достигнуће за Руску царевину и значајно научно дјело у области славистике и за Руску царевину и за словенски свијет, али у стогодишњој владавини Совјетског Савеза, на простору Русије од његових славистичких радова само су објављивани радови из фолклористике, а истраживања о словенским језицима и етнографији словенских народа нису објављивана јер су се совјетска етнографија, историографија и језичка политика заснивале на идеолошком историјском ревизионизму креирања политичких језика и нација, на пројектима идеолошког идентитетског инжењеринга, а разградњи историјских језика и народа. Зато је Гиљфердинг као политички мислилац, етнограф и слависта био у време социјализма непознат совјетском руском друштву, као и српском народу, којем је посветио најзначајније славистичке и етнографске радове. Међутим, после распада Совјетског Савеза јавило се велико интересовање за радове научника и политиколога Руске царевине какав је био Александар Гиљфердинг, и већина његових радова је поново објављена, а данас су доступни и на интернету као фототипска прва издања и нове штампане књиге.

Александар Гиљфердинг је рођен у Варшави, у породици њемачког поријекла, од оца Фјодора И. Гиљфердинга, дипломате, савјетника, а затим директора дипломатске канцеларије при намјесништву Царства Пољскога у Варшави (које је било дио Руске царевине), а потом управника одељења за унутрашње односе Министарства иностраних послова, и архива Министарства иностраних дјела у Санкт Петербургу. Друштвено поријекло фамилије Гиљфердинг потиче од сталежа дворјана, који су прешли у Руску царевину у вријеме владавине царице Елисавете Петровне. У породици је добио одлично образовање, и врло рано је показао изузетну обдареност. Поред словенских језика, течно је говорио старогрчки, латински, француски, немачки и енглески.

Преци Александра Гиљфердинга су дошли у Руску царевину из Горње Саксоније почетком 18. вијека. Горњу Саксонију су некада насељавали Полабски Словени, а у 12. вијеку су германска племена освојила Саксонију силом оружја. Већина Словена Саксоније и данашње Источне Њемачке је током вишевјековне вјерске и језичке асимилације германизована. Међутим, словенско становништво Саксоније је дјелимично опстало до данас, као Лужички Срби у околини града Будишин (Бауцен) културног средишта Горњолужичких Срба (средиште Доњолужичких Срба је град Кочебуз, њемачки Котбус). Претпостављамо да је то један од разлога Гиљфердиновог истраживања историју лужичких Словена, а да је његова конзулска служба била његова жеља за проучавањем свог словенско-српског поријекла.

Према појединим повјесничарима, фамилија Гиљфердинг потиче из породице њемачко-саксонских Јевреја. Седамнаестогодишњи Александар је 1848. године дошао из Варшаве у Москву, уписао се на историјско-филолошки факултет универзитета и свим својим бићем се посветио словенској култури. Као студент је ушао у свијет словенофила и упознао Алексеја Хомјакова и Костантина Аксакова, којима је касније, након њихове смрти, посветио неколико чланака („А.С. Хомјаков“, 1860. и „О филолошким активностима почившег А.С. Хомјакова“ (Руски разговор 1860., том 2, књига 20) и брошура „К.С. Аксаков“ (1861)). Његов отац је био католик, и сахрањен је на католичком гробљу у Санкт Петербургу, а млади Гиљфердинг се крстио у православној Цркви и посветио се православљу до краја свог земног живота.

„Сваки Рус, без имало труда, може сазнати све детаље о Њемцима, Французима, Енглезима, Италијанима, Турцима, Американцима. Чинило би се да у иностранству живе само страна племена, али поред њих на западу и југозападу од границе Руског царства, налазе се народи чија је језик разумљив Русима, чији су преци били једно племе са прецима Руса, и од којих већина исповиједа православље и моле се Богу на црквеном словенском језику као и ми. Ови људи, који Русе воле као браћу, зову се Словени“.  Ове реченице којима Александар Гиљфердинг почиње свој славистичке етнографски рад „Словенски народи у Аустрији и Турској“ говоре о његовој славистичкој мисији у словенском свијету, коју је започео већ на својим студијама и којој је био посвећен до краја свог земаљског живота.

Јула мјесеца 1852. Александар Гиљфердинг је дипломирао на историјско-филолошком факултету Московског универзитета. Даровитост младог научника се показала прве године после завршеног школовања. Као присталица Словенофилства и поштовалац Алексеја Хомјакова и Николаја Аксакова, према препоруци Хомјакова, изучавао је санскрит и објавио чланак „О сродности славенског и санскритског језика“ (1853). Магистрирао је на Московском универзитету на тему „Однос словенског језика према сродним језицима“ (1853). Будући одличног општег образовања и познавања страних језика, брзо је добио државни посао у Министарству иностраних дјела. Године 1854. у часопису «Московские ведомости», а затим у журналу «Русска бесједа» (1859) штампа студију «Писма о историји Срба и Бугара», која је чинила основу „Историје Срба и Бугара“, и уврштена је у његове сабране радове (том 1). Заправо, то је била прва студија о средњовјековној историји Срба и Бугара, која је била цијењена у словенским земљама и преведена на њемачки и српски језик. Имао је 23 године кад је написао Писма о историји Срба и Бугара. Исте године млади Гиљфердинг завршава путовање по Сјеверној Германији, и у журналу Московљанин објављује први дио своје „Историје балтичких Словена“ (1855), у којој даје свој поглед на историју заграничних Словена, а текст „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора“, објављује у Санкт Петербургу, 1862. године.

Поред текстова којима је руску јавност и државну службу упознавао са културом и политиком словенских народа, Гиљфердинг је писао и о питањима савремених Словена и њиховог односа према Руској царевини или чланке само књижевне тематике, као чланак „Народни препород Срба Лужичана у Саксонији”, у којем је дао преглед лужичке књижевности, њених писаца, лужичког језика и примјере српсколужичке народне поезије. Исте тематике је оглед: „Развој народности код западних Словена“, објављен у Паризу под насловом „Les Slaves Occidentaux“ (Западни Словени), а затим на руском језику у часопису „Руске бесједе“ (1858).

Радио је и на уређивању међусловенских односа унутар Руске царевине као у уређивању руске државне политике у Царству пољском (које је било дио Руске царевине). У вријеме пољског устанка 1863. године укључен је у решавање „пољског питања“ у комитету за послове Царства Пољског. Уређивао је званичне листове, објављивао чланке у новинама о пољском питању, разјашњавао га руској јавности: „За шта се Руси боре са Пољацима“ (у „Руском Инвалиду“ априла 1863.), „Гдје тражити решење пољског питања“, „Стање и задатак Русије у Царству Пољском“, исте године за Словене у писму чешком политичару и доктору права, Франтишеку Ригеру („Письмо к Г. Ригеру в Прагу о русско-польских делах„), за Европу у енглеској брошури „Пољско питање” („Polish Question“).

СРПСКО-СЛОВЕНСКА МИСИЈА

После Кримског рата (1855 -1856), који је био својеврсни свјетски рат, Руска царевина је према мировном споразуму Париског конгреса имала право на оснивање конзулата на простору Османске царевине, какав је основала у Сарајеву (турски saray и персијски seray – владарска кућа, двор, у области Османске царевине), средишту администрације Босанског пашалука (турски paşalik – највећа управно-територијална јединица у Османском царству, којом руководи паша). Када је Министарство иностраних дјела Руске царевине почело оснивање конзулата у Сарајеву, Александар Гиљфердинг је изразио жељу да буде конзул у Босни и Херцеговини, и као познаваоца словенских језика Министарство је Гиљфердинга упутило на Балкан. Мјесеца маја 1857. године стигао је у Дубровник гдје је као кандидат за конзула добио одобрење од представништва османске царевине. Јула мјесеца 1857. у Сарајеву је свечано отворен руски конзулат, и у присуству турских власти, страних конзула и многобројног православног народа постављена је руска застава.

У периоду конзулске службе Гиљфердинг је путовао и у Црну Гору, Стару Србију – Македонију, Косово и Метохију. После повратка са Балкана објавио је у Руској царевини, у „Записима Царског географског друштва“, етнографски путопис „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859); књига је поново објављена, са додатком, у трећем тому „Сабраних дјела“, Санкт Петербург, (1873). У књизи су дате живописне скице области и становништва, археолошки и архитектонски описи храмова, књижевне белешке о древним српским рукописима. Обишао је веће манастире и записао битне податаке о историји и култури средишта Старе Сербије – Косова и Метохије. Писао је и о великој сеоби Срба са Косова и Метохије коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић и како су срце Старе Србије заузели Албанци, који су са планина сишли у плодне равнице када је српско становништво протјерано османском одмаздом због српске ослободилачке борбе против османске окупације.

Поред многих значајних података које је записао и које је пронашао, публиковао је и два записа из 1758 г. о Косовској битки, које је пронашао у рукописима библиотеке францисканског манастира у Дубровнику. Његовом заслугом су записани многи историјски подаци и преписи значајних црквених списа, који би били трајно изгубљени јер њихови оригинали нису сачувани. У вријеме његовог конзулског мандата у Сарајеву је основана женска православна школа Свети Сава, чије је оснивање и рад помагао.

22. октобра 1857. године, наредбом министра иностраних послова, био је смијењен са конзулске дужности. Претпоставља се да је разлог смјене било Гиљфердингова посредна умијешаност у српски устанак против османске окупације у Херцеговини. Када се вратио у Русију наставио је службу у Азијском департману руског Министарства иностраних послова. Док се још био у Сарајеву, руски цар му је 1 (13) јануара 1858. године додијелио орден Свете Ане трећег реда, што је био доказ да његово повлачење из конзулске службе није била казна. Трудио се да заштити народ од одмазде османских окупатора, није увијек слао тачне извјештаје о догађајима у српским срединама, као извјештај да Херцеговци не помишљају на ослобођење од османске окупације. Гиљфердинг је прикривао податке о учешћу књаза Данила у подизању устанка, и о учешћу војника Књажевине Црне Горе у устанку. Писао је у Петербург да су оптужбе против књаза изазване намјерама Калифата и Аустрије да униште Црну Гору, „последње уточиште словенске независности“. Ступио је у спор са руским конзулом у Скадру, бранећи став да књаз Данило није имао учешћа у устанку. Већ после одласка из Сарајева, Гиљфердинг је добио депешу Бутенова која је садржала убедљиве чињенице о улози Црне Горе и Данила лично у подизању устанка. Чини се да су конзул и његов секретар били осведочени у томе, али да су се руководили жељом да одврате османску одмазду од Херцеговине и Црне Горе.

Дипломатска дјелатност Александра Гиљфердинга није била дуготрајна, али је била плодотворна. У конзулској служби је провео непуну годину дана, од маја 1857. до фебруара 1858. али његове анализе сложених и супротстављених вјерских и друштвених односа балканских народа под османском окупацијом и православног народа у вазалним православним кнежевинама, а посебно анализа њемачке славистике и католичке колонизације српског народа, представљају прворазредне културно-политичке студије које се могу користити и данас у разматрању узрока и последица балканских сукоба и југословенске језичке политике разградње српског језика и српског народа.

„Захваљујући његовом залагању, руска влада је добила тачне и благовремене информације о друштвено-економским и друштвено-политичким карактеристикама развоја Босне и Херцеговине. Руководећи се службеним дужностима, Гиљфердинг је настојао да што више заштити православно становништво од узнемиравања порезника, турске администрације и појачаног аустријског утицаја. Путем државних и јавних канала допринео је спровођењу разноврсне добротворне помоћи у региону, на пример, организовање образовања младих у руским образовним институцијама.“ („Друштвено-политичка и научна дјелатност А.Ф. Гиљфердинга“ – Черных Александр Викторович)

ХРВАТСКО ПОВЈЕСНО ПРАВО

Резултат Гиљфердиновог конзулског рада у Босни и Херцеговини је и текст „Историјско право хрватског народа“, у којем пише о спорним питањима између Хрвата и Срба, о спорном пројекту хрватског повијесног права, то јест о хрватским претензијама на простор Босне и Херцеговине. Гиљфердингов текст је полемика са ставовима књиге хрватске римокатоличке политичке пропаганде, „LА CROATIE et la confederation italienne“ (Хрватска и италијанска конфедерација), штампане у Француској (1859). У Хрватској енциклопедији као писац књиге је наведен хрватски политичар Еуген Кватерник. Хрватски националисти књигу сматрају „првим хрватским политичким, националним и државноправним програмом, штампаним на једном од великих свјетских језика.“ Писац предговора његове књиге  је француски новинар и писац, Луј Антоан Леузон Ле Дук, који је у својим текстовима подстицао идеје независности балтичких земаља, посебно Естоније, од царске Русије. Гиљфердинг историјским чињеницама и извјештајима из свог непосредног познавања народа Босне и Херцеговине у тексту негира повјесна права хрватског народа према Босни и Херцеговини са историјског, етнографског и језичког становишта, упознајући читаоце са стварношћу ван повјесних пројеката. Текст руског конзула је представљао и политичко упозорење српском народу, српским званичницима и интелектуалцима, какви се у Европи политички пројекти предлажу, публикују и припремају према повјесним просторима православног српског народа, према српском народу и српском језику.

Почетком 19. вијека, од када су православни Срби почели ослободилачке ратове од османске окупације, римокатоличка мисија почиње агресивну колонијалну културну политику према православном српском народу – програм креирања историјског и политичког националног наратива о римокатоличком словенском народу Балкана. У том програму се спроводи колонизација српског језика аустрославистичким југословенским језичким пројектом преименовања српског језика у хрватски, као језик новоформиране римокатоличке словенске нације. Њемачки Илирски покрет је представљао почетак креирања хрватске нације одвајањем појединих словенских племена од православља и словенске саборности њиховом римокатолизацијом, а на националном нивоу романизацијом или германизацијом.

Кватерникова књига представља пропаганду препоручивања Хрвата као савезника римокатоличко-романске коалиције против православних Словена, првенствено против Руске царевине (као у Наполеоновом нападу на Руско царство), па писац француским читаоцима цитира похвалне ријечи Наполеона I о хрватским борцима у нападу на Руско царство. Гиљфердинг је указао и на трговачку рачуницу аутора који тргује хрватском националном независношћу, као и на антисловенски карактер хибридне хрватске политичке нације који иде до самопорицања пред сваком латинском нацијом и културом: „Ако је у прошлости хрватски народ живио готово искључиво ради добробити западне Европе, а не ради сопственог развоја, ако је проливао потоке крви да би одбио муслиманске варваре од Италије и Њемачке, а у овој борби до те мјере заборавио на сопствене интересе да се без отпора предао у руке Аустрији – онда ми можемо само изразити своје жаљење, одајући пуно признање његовој храбрости и некористољубивости. Али чини нам се срамотном помисао о обнављању, у будућности, таквих сервилних односа хрватског народа према Европи, срамно је ласкање Западу којим аутор почиње своју књигу.“

Гиљфердинг запажа да хрватски писац одбацује словенско питање и придружује се хрватско-италијанском питању, као и германско-хрватском, као свом егзистенцијалном европском савезу. Такође, аутор хрватског памфлета на основу политички пројектованих историјских извора закључује да земља Словена у Штајерској, Крањској, Горици и Истри припада хрватској области. „Још лошију позицију аутор поставља према Србима. Однос хрватске народности према Српској спада у најчудније појаве словенског свијета и воде, као што се види у области књижевности, бесконачним расправама, када се разматрају са тачке историјског права и мјестног патриотизма. Наш аутор тврди да скоро сва Босна до планина Румуније и града Вишеграда и половина Херцеговине до ријека Неретве и Уне „по закону и природи чине примарни и неоспорно неодвојиви дио власти Хрватске државе, и земљишну својину која искључиво припада народу Хрватском” (стр. 250). Заједно с тим, он, разуме се, огорчено одбацује претензије Србије на ове земље.“

«Питајте становнике Босне и Херцеговине које су народности? Огромна већина ће одговорити Срби; други ће се, у зависности од вјере, звати Латинима или Турцима, иако су и они потомци Словена и говоре истим језиком као и Срби: нико себи неће приписати име Хрват. Овде је, очигледно, питање нације прешло у верску област. Али чудно је како се могло догодити, чак и под утицајем вјере, да значајан дио некадашњих Хрвата прихвати српско име, и то чак и на таквим местима (нпр. у Војној крајини), која никада није била под влашћу српске државе?“

„Православна вјера се тако сродила у том народу са појмом ​​словенске народности, да је име Срба код њега временом постало синонимом православног словенства, па су се и зато православни становници Босне и Херцеговине (тамо је значајна већина становништва православна) називали српским народом. Напротив, таква заједница није настала између римокатоличке вјере и словенске народности, име Хрват није у народу постало синоним за католика: то се очувало само тамо где је подржавано сталним политичким предањем, тј. у сопственој конституцији Хрватској; а у Босни и Херцеговини Словени католици, окружени већином православних – Срба, и који су скоро изгубили осјећај народности, заборавили су то име и почели се именовати искључиво по својој вјероисповијести, тј. Латинима.“

„Могу ли Хрвати тражити своја повјесна права у Босни и Херцеговини? Не; то је за њих изгубљено зато јер Срби нису освајањем, нити политичким утицајем, већ снагом духовног јединства вјере, без икаквог насиља са своје стране, привукли к себи три четвртине становништва тих области, и то управо онај његов најживљи, најактивнији и најратоборнији дио – једини који је очувао пуну свијест  о народности.“

„Наш аутор, обраћајући пажњу искључиво на историјско право и одвајајући хрватски интерес од интереса општесловенских, вријеђа српски народ јер им одузима њихову браћу, Србе Босанске и Херцеговачке; `а могу ли Хрвати урадити нешто без Срба?` Увредљиво је за Србе и што наш хрватски писац, говорећи о настојањима хрватског народа против Турака, уопште не помиње учешће Срба у овим подухватима; а српско учешће је било велико: врло храбри пукови, са којима су хрватски витезови савладали турску силу, били су регрутовани међу православним Србима, које је настанио Матија Корвин на Лици и Кордуну, у приморској Хрватској.

Претпоставимо, када би могли проширити своју власт на сву некадашњу Хрватску област, да „држава“ Хрватска, како се изражава аутор, добије све просторе до Неретве и Дрине – то би неминовно довело до међусобног крвопролића, јер већина становника ових земаља себе сматра, као што рекох, српским народом, и радије ће прихватити јарам турски, него власт других Словена, поред своје српске власти. Хрватска држава, обновљена у било каквом обиму, још припада  утопијама; али ако је аутор себи дозволио прелаз у област утопија, зашто је онда као свој идеал представио егоистичку утопију, утопију незамисливу без проливања братске крви?“

Видимо из наведеног текста како је романско-германска католичка коалиција пројектом хрватског повјесног права планирала посједање словенских простора Далмације, Босне и Херцеговине, као и  књажевина Србије и Црне Горе, а који је до данас у великој мјери спроведен. Такозвано хрватско повјесно право је римокатоличко-романски-германски пројекат у континуитету католичке мисије на Балкану од времена прогона Светих Ћирила и Методија у латинској католичкој колонизацији словенских народа од Балтика до Балкана. Римокатолизација Словена је спровођена и ревизијом историје словенских народа, као што је римокатолицизам извршио ревизију историје Цркве, у којој је хришћанство првих вјекова Цркве представљено као историја римокатолицизма, а некадашње јединство словенских народа названо јединством неког германизованог словенског племена. Постоје подаци да је Еуген Кватерник и у Царској Русији спроводио хрватску пропаганду у дипломатским круговима и да је упознао Гиљфердинге, оца и сина, и да је покушао успоставити сарадњу за подршку хрватском пројекту, али покушаји нису имали резултата већ је услиједила књига младо Гиљфердинга против хрватске пропаганде у Француској и у Русији.

Шездесет година после објављивања књиге о хрватском политичко-историјском праву окупације повјесног простора српског народа, после спроведених аустроугарских аустрославистичких агенди, југословенски језички програм на који је указивао и упозоравао руски конзул спроведен је на повјесном простору српског народа као државни пројекат заснован на југословенском језичком јединству. После  погрома српског народа у Великом рату формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године (истовремено када и на простору Руске царевине комунистички пројекат Совјетски Савез). Краљевина Југославија је уставно установила југословенски језички програм преименовања српског језика, двоименовањем у „српски или хрватски“, преко троименовања у српско-хрватско-словеначки, до формирања хибридног двочланог назива „српскохрватски језик“. Југословенским уставом је установљено и коришћење хрватске латинице равноправно са новим српским ћириличким писмом на простору Југославије, што су православна црква и српске установе културе под аустроугарском монархијом успјешно одбијале. Двадесет година затим, као кулминација југословенског језичког пројекта (српског уједињења са Словенима римокатолицима на основу јединства у српском двоименованом језику, то јест релативизовања вјерских и етничких граница, као и назива српског језика и народа), спроведен је на српском православном народу други „утопијски“ пројекат на који је упозоравао руски конзул – «хрватско историјско право» окупације Далмације, Славоније, Босне и Херцеговине, спроведено нацистичком окупацијом Краљевине Југославије и формирањем нацистичке Независне државе Хрватске на највећем простору Југославије (Далмације, Босне и Херцеговине, Славоније и Српске Војводине). Спроведена је „утопија“ усташког уништења српског православног народа геноцидом над српским народом на простору Далмације и Славоније (данашње Хрватске), Босне и Херцеговине, и Српске Војводине.

СЛОВЕНСКИ СВИЈЕТ

Гиљфердинг је сматрао да сви Словени имају јединствена обједињујућа начела и карактерне одлике које их одвајају од несловенских народа. Главну општу одлику Словена Гиљфердинг је видио у православљу, које је очувало исконске одлике Словена, као што су поједини словенски народи губили одлике свог исконског лика под утицајем романских и латинских племена и њихове римокатоличке религије. Зато је био за уједињења словенских народа под заштитом словенског православног цара. Сматрао је да уједињење словенских народа у федеративни савез не би било дугорочно без јединственог свесловенског ауторитета власти, какав је био православни Руски цар. У остварењу свесловенског језичког јединства, Гиљфердинг је радио на формирању заједничног међусловенског књижевног језика, својеврсног словенског волапика, и на креирању заједничке међусловенске азбуке. У својој књизи „Општесловенска азбука“ (Санкт Петербург 1871.) Гиљфердинг је објавио своју класификацију словенских језика јединственог словенског писма. Међутим, поред значаја језичког јединства за уједињење Словена и важности језика за националну свијест словенских народа, Гиљфердинг је сматрао да православно предање и православна Црква имају важнији значај за јединство словенских народа.

После конзулске службе на Балкану, Гиљфердинг је у Руској царевини 1859. године именован за предсједника Азијског одјела Министарства иностраних дјела. Укључен је у већину значајних установа научно-друштвене дјелатности: 1858. је постао члан Руског географског друштва; 1870. изабран је за председника етнографског друштва; 31. децембра 1865. (12. јануара 1866) додијељен му је чин државног савјетника. У овом чину, до краја живота, обављао је дужност помоћника државног секретара Државног савјета и млађег цензора поште Санкт Петербурга. Када је после Славистичког конгреса 1867. године у Санкт Петербургу отворена подружница Московског словенског добротворног комитета, Гиљфердинг је постао њен предсједник, који је био добротворна установа и за упућивана помоћ словенским народима.

Поводом прославе миленијума од изображења ћириличких словенских слова, 1862. године, Гиљфердинг је написао неколико чланака: 1. „Када је сачињена словенска азбука?“, 2. „Имао ли је Кирил непосредан утицај на руске Словене?“ 3. „Да ли је Ћирилицу сачинио Ћирило?“ 4. „Како се односе према Ћирилу и Методију савремени Словени?“ У тексту „Да ли је ћирилицу сачиноп Ћирило?“ разматрао је могућност према писаним подацима да су Свети Ћирило и Методије били словенске народности. У свом расуђивању руководио се доказима заснованим на свом тумачењу писаних историјских извора, и на детаљном проучавању тог историјског периода у својим списима посвећеним проучавању историје јужних Словена. [6, стр. 315-341]. У закључку истраживања поријекла солунске браће Ћирила и Методија Гиљфердинг је дао објашњење: „ако је могуће претпоставити да су браћа Ћирило и Методије били словенског поријекла, онда они више нису били национално Словени, већ Византинци“. „Морамо признати као поуздано да су они познавали словенски језик као свој матерњи, чак и када су живели у очевој кући у Солуну, али с друге стране, морамо признати то да се њихов отац сматра Грком“ [6, стр. 317, напомена. 1].

Такође, у тексту „Да ли је Ћирил сачинио Ћирилицу?“ тврди да је словенска ћириличка азбука дјело Светог Ћирила а не његових ученика, супротно мишљењу слависте Шафарика. Заступао је став о години настанка текста „Сказанија о писменах монаха Храбра“ из 855. године као доказ о постојању ћрилских словенских слова прије доласка Ћирилове и Методијеве мисије у Моравску 862. године. Допуштао је могућност да су се у Хазарији Кирило и Методије срели са Словенима, да су као становници у словенском свијету Солуна знали словенски језик, и да су прије мисије у Моравску године имали нацрте словенске азбуке и превода Светих књига на црквени словенски језик. Супротстављао се политички креираном „научном“ наративу о Ћирилу и Методију као пријатељима Рима, а негираање ауторског права Ћирилу као сочинитељу ћириличког писма смарао је латинском папском пропагандом.

ПРОТИВ ЊЕМАЧКЕ РЕФОРМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Будући поријеклом са простора Саксоније, гдје је словенско становништво вјековима било програмски германизовано, Гиљфердинг је препознавао исте процесе у свим словенским народима. Својим славистичким радовима он је, поред приказа словенских дијалеката и књижевних језика, приказао и природу односа европских колонизатора према словенским народима, разоткрио је хуманистички мит о европском „просветитељству“ и римокатоличкој мисији међу словенским народима. Као и руски конзул мислилац и књижевник Константин Лeонтјев, који је службовао у више градова Босфора и Балкана, Гиљфердинг је у националним покретима јужних Словена препознао идеологију револуционарног раскида са православним предањем и разграђивања културног и вјерског јединства словенских народа, а под наративом национализма.

У свом тексту „Развој народности код западних Словена“, објављеном у Паризу под насловом „Les Slaves Occidentaux“ (Западни Словени), у 14. поглављу пише: «Све ове књижевности, све те дивергентне тенденције, међутим, имају заједнички карактер; њима доминира општа идеја. Ова идеја у свакој интелектуалној продукцији свих аустријских Словена, као и код Лужичких Словена, јесте идеја националности. Националност је њихова општа девиза. Том девизом су се борили против освајачких страних стихија. Међутим, тим слоганом су се и одвојили једни од других, да су Словаци прекинули своју књижевну заједницу са Чесима, да је Караџић реформом раскидао са словенским предањем, да се инспирише само из народног живота Срба, да су Хрвати и Словенци тражили да имају своје посебне књижевности.“ „Шта је то народност, како је поимају Западни Словени? То је право сваког племена на своје индивидуално учествовање, право бити само свој, т.ј. говорити и писати својим језиком, сачувати своје предање и бити самосталан, као особено посебно племе. Идеја народности не представља Западним Словенима ништа веће; у њој они не виде никакво друго начело. Али схваћена у том смислу народност јесте нешто спољашње и одрицајуће, форма без позитивног садржаја.“

Александар Гиљфердинг је био противник њемачке (аустрославистичке) колонизације српског језика, која је у српском народу прокламована као реформа српског језика и правописа под патриотском паролом „борба за српски језик и правопис“, а коју су спровели српски сарадници аустрославистичког југословенског језичког програма, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Вук Караџић, Ђура Даничић. Српски сарадници југословенског програма били су чланови или руководици установа и покрета у формирању хрватске нације и преименовању српског језика, као што је Вук Караџић био утемељитељ Матице илирске, тј. Матице хрватске, члан Југословенске академије знаности, почасни грађанин града Загреба.

Гиљфердинг је упозоравао надлежне српске установе да су Илирски покрет, који је предводио њемачки слависта, филолог Ludwig Gay (срп. Људевит Гај, главни креатор хрватске латинице), и Југословенски језички програм, као његов наставак, који је предводио њемачки римокатолички бискуп Јосип Штросмајер, пројекти креирања римокатоличке хрватске нације т.ј. преименовања српског језика и православног српског народа у хибридну хрватску римокатоличку политичку нацију.

У вријеме конзулске службе Гиљфердинг је упознао српски књижевни језик, али је непосредно упознавао народ Босне и Херцеговине, и проучавао српске дијалекте и говоре. У својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ Гиљфердинг пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

У домену славистике, Гиљфердинг је у својим текстовима приказао као позитиван примјер сакупљање српске епске позије, што је био један од задатака Вука Караџића у југословенском језичком програму (по налогу њемачких слависта, а што је било покриће за увођење сурогата српске ћирилице). Међутим, Гиљфердинг је отворено негативно критиковао римокатолички њемачки програм разградње српског ћириличког писма и креирања српске ћирилице према моделу фонетске хрватске латинице, која је, као ћириличко писмо прелаз на латинични еквивалент, имала сврху превођења православног народа на латиничну писменост. У својој студији „Западни Словени“ (1858) Гиљфердинг о њемачкој реформи српског писма пише да је Вук Караџић, сарадник аустрославистичке канцеларије „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму ћириличких слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Караџић разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Кирила, а да их азбука коју је он узео, управо води преласку на латинично писмо, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Гиљфердинг је, као познавалац словенских језика и црквеног словенског језика, негативно критиковао и Краџићев превод Светог писма Новог завјета. Караџић је почео превод Светог писма по налогу аустријског цензора словенске штампе у програму реформе српског језика и писма (иако у почетку није хтио прихватити посао јер није познавао теолошку терминологију и црквени словенски језик). Караџићев превод Светог писма је штампало Библијско британско и инострано друштво у протестантском програму превода Светог писма на народне језике. Протестантски програм превођења Светог писма на «народне језике» је вођен начелом профанације Светог писма и свођења Светог предања на девизу «само писмо», то јест негирања Светог предања благодати Светога духа у Цркви. После више одбијања Караџићевог превода због погрешних превода појмова и простих израза, као и због противљења Српске православне цркве, Британско библијско и инострано друштво је, на захтјев аустрославистичке канцеларије, у српском случају изнимно одобрило Караџићев нестручан погрешан превод и просту профанацију Светог писма. Поред нетачно преведених појмова, простачких израза, уношења турцизама а избацивања словенских и црквенословенских ријечи, значајно је Гиљфердингово запажање о Караџићевом преводу: «Караџић је објавио 1846. године превод Новог завјета на вулгарни српски језик и нађено је, поред других погрешних тумачења, и једно које је директно тежило да се Светом Петру припише примат, врховна власт над апостолима; сазнало се и да је објављено у програму римске пропаганде.“ Према захтјеву Српске православне цркве, Књажевина Србија је забранила уношење из Аустроугарске Караџићевог превода Светог писма. (Године 1984. Српска православна црква је објавила нови превод Светог писма Новог завјета са најстаријег текста грчког оригинала, у преводу српских владика и свештеника, прворазредних познавалаца грчког језика).

„Les Slaves Occidentaux“ (Западни Словени)

(Дио дванаестог и тринаестог поглавља)

„Иста неслога влада Словенима јужне Аустрије. Потпуно одвојени од Чеха, Мораваца и Словака масом туђих народа, Њемцима на западу, Мађарима у средини и Трансилванским Власима на Истоку, они не могу да се сложе међу собом. Њихово умно уједињење у једној заједничкој Српској књижевности остао је само сан. Њихов положај и њихова вјерска начела онемогућавају њихово заједничко деловање. Словенци Штајерске, Крањске и Истре чине мали одвојени народ од 1.200.000 становника. Они се налазе под јаким утицајем католичког свештенства; градови у њиховој земљи су њемачки или италијански; они су  сами затворени у својим горама и долинама, гдје чувају свој језик и своје обичаје, више из навике него из осећања народности. На Истоку поред Словенаца живе Хрвати, још мање бројни (800.000 становника), и чије наречје нема јасно одређен тип, састављено као прелаз између словеначког и српског језика, који се приближава некад словеначком, а некад српском, али које је под јаким осјећањем уставне самосталности коју су изгубили 1850. године. Најзад, најбројнији, али и најразједињенији су Срби. (у Аустрији их има око 2.700.000). Срби Далмације, затворени на уском пољу између Јадранског мора и Турске границе, као енклава потпуно одвојени од својих сународника; Срби – граничари и Срби Славоније раздијељени међу собом вјерским непријатељством: Срби који припадају римској цркви с презиром гледају на своју православну браћу и означавају их погрдним именом Власи (што значи сељаци, пастири); православни Срби сународнике римске вјере сматрају странцима недостојним имена Српскога (које су сами напустили задовољавајући се локалним вјероисповестима према држави у којој живе). Коначно, Срби Аустријске Војводине, заузимају велико пространство у југоистоку Угарске и припадају Источној цркви, сачињавају цјелокупно становништво међу долинама Саве и Дунава.“

„Бартоломеј Копитар (аустријски државни цензор словенске штампе) спријатељио са (службено) са  Србином Вуком Караџићем, који је као избјеглица после османског потискивања српских устаника са дијелом народа прешао у Аустрију. Караџићева ученост се састојала у умијећу читања и писања. Караџић се одликовао српским занимљивим умом и познавањем својстава и предања српског народа. Образовао се скромно дружењем са српским књижевницима у Пешти. Б. Копитар је упутио Караџића у састављање нове српске азбуке, која је потпуно раскидала са Ћирилским предањем, остављајући само површну фолклорну форму (ћириличких) руских слова, а уводећи Латински систем правописа (хрватске фонетске латинце). Помогнут Б. Копитаром, Караџић је том азбуком објавио неколико књига важних за упознавање српског народа са његовим (народним) језиком, обичајима и (народним) вјеровањима. Одбацио је из својих књига сваки однос са Црквено-Словенском и Руском књижевношћу и захтијевао да се српски писци ограниче на стенографију, тако да кажемо, репродукцију народног језика; препоручио је писцима да у позајмљивању туђих ријечи користе турске а не Црквено-Словенске или Руске ријечи.

Бароломеј Копитар му је направио велики углед у Њемачкој. Неупоредива љепота српских народних песама, које је Караџић сакупљао и објављивао, стекла му је признање свих Словена и велики значај међу њима. Похваљивали су га посебно у Русији. Нашао је неколико следбеника међу српским писцима. Међутим, што нису схватали у Русији, било је јасно Србима. Примијетили су да је Караџић раскидао предање које их је повезивало са дјелом Светог Ћирила, и да азбука, направљена за њих, води према прихватању азбуке Латинске (која код Словена служи симболом римокатолицизма). Покренула се жива и бучна полемика око те азбуке. Противници Вука, испрва исмијавани као педантни и противници прогреса, стајали су тако чврсто, да је изгледало да су одржали побједу. Књиге штампане у Аустрији за православне Србе настављене су да се штампају цјеловитим ћириличким писмом: иначе би их свештенство и народ одбацили као писане у духу Латинском. Књаз Милош је одобрио 1833. г. законску забрану штампања књига Вуковом азбуком; забрана је обновљена 1849. године,  Сербскимъ Верховнымъ Советомъ. (Закон забране `хуле против божества и правитељства`, и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз Милош установио су Правила о цензурисању, објављена 1832. г. 22 децембра у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу.) Раздор, који је направио Караџић (у сарадњи са њемачким славистима) у српској књижевности, имао је на српску књижевност погубан утицај. Зауставио је развој српске књижевности (српског књижевног језика). Најбоље снаге српске културе су се бавиле бесплодном полемиком о томе, може ли се користити књижевно предање, или су писци дужни ограничити се, у стилу и правопису, на репродукцију простог народног говора.“

«Међутим, у Аустроугарској, у Загребу је формирана трећа књижевна школа. Основао је  извјесни доктор Лудвиг Гај (њемачки слависта филолог Ludwig Gay, српски Људевит Гај; главни креатор хрватске латинице према моделима латиничних писама римокатоличких словенских народа, највише чешке латинице)  један од искусних инструмената аустријске политике. Ова књижевност је требало да служи Хрватима и Србима католицима у Славонији, Далмацији и Босни. Хрватско наречје, којим је говорио народ Загреба и његове околине, било је сувише сиромашно и неодређено да би се могло употребити за кодификовање књижевног језика (кајкавски дијалекат који Словенци сматрају дијелом словеначког језика). Зато је Лудвиг Гај користио српски језик, али га је почео писати латинским словима. Али, како не би назвао језик српским, који у народу има синоним православне припадности, Лудвиг Гај је смислио назив Илирски језик и Илирска књижевност. Ова литература је прво позитивно прихваћена од аустријске државе која се надала да ће га постепено наметати и православним Србима као и Србима римске вјере. Притом имајући у плану могућност употребе словенства као корисног политичког оружја.“ „Загреб је после Прага (захваљујући употреби српског наречја), постао најзначајније средиште међу аустријским Словенима. Тако су почели поновно штампање историјске Дубровачке књижевности, богате прекрасним примјерима језика и поезије.“