Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

АКТУЕЛНО И ДАНАС, ПРЕДРАГ ВУКИЋ: Цетиње – црногорско Српство замијенило Титово црногорство!

Одломак из интервјуа Пеђе Вукића  за „Дугу“, из новембра 2000, године. Интервју је радио новинар, публицист и издавач Мишо Вујовић, а касније и објавио у својој књизи „Црња и Гора“ 

Цетиње је у деветнаестом веку називано Српском Спартом, олтаром Српства, бастионом српске слободе…У другој половини двадесетог века град под Орловим кршем постаје место високог ризика за потомке оних који чувају аманет предака и вјеру прађедовску.

Посебно гнушање појединих становника Цетиња изазивају „црнорисци“, становници манастира Светог Петра Цетињског. Да ли је теже бити свештеник на Цетињу или Србин у Призрену, запитао се неко, након једног од безбројних насртаја на свештенство Митрополије црногорско-приморске.

То језиво изобличење Цетиња и Црне Горе покушава да одгонетне професор Предраг Вукић, историчар, запослен у Архиву Црне Горе на Цетињу, један од бољих познавалаца црногорске историје. Радио-час, који је држао на таласима „Светигоре“, био је често усамљен али увек гласан и јасан позив сународницима да се врате својој традицији, својим коренима, највишим црногорским духовним вредностима.

Због јетке критике цетињских „времена и обичаја“ јавни наступи нису му донели много популарности међу суграђанима.

Откуда данас толика мржња према свему што има српски знак на Цетињу, граду који су прославили и опевали најумнији Срби деветнаестог и двадесетог века?

Живим на Цетињу скоро од рођења, већ 35 година. Такорећи, од малена обасипан сам култом Цетиња, причама како је Цетиње мјесто са великом и славном историјом и традицијом, како оно представља симбол чојства, морала и етике.

Све приче које сам слушао и читао о Цетињу биле су у суперлативу. Критичких судова о цетињској историји и менталитету нигдје нијесам прочитао.

Улога Цетиња у новијој историји заслужује дубљу анализу. Доласком краља Александра, кличу му и одбацују краља Николу. Кад су Италијани дошли на Цетиње дочекани су као ослободиоци. Како су клицали Италијанима 1941, тако су 1945. клицали комунистима.

Исти народ је то све радио! Након Титовог култа, стварају се нови култови – Славко Перовић, на примјер, који је замијењен Миловим култом! Коме ће Цетињани клицати у 21. вијеку, то је питање. Како се то уклапа у митове о Цетињу, „гнијезду слободе“?!

Још од свог дјетињства – рођен сам 1966. године – примјећивао сам хипокризију цетињских маса, дијаметралну разлику између онога што сам о Цетињу слушао и читао и конкретног понашања суграђана, комшија, пријатеља, рођака… Није било лако живјети на Цетињу прије 1990, али је било сношљиво. Моја генерација васпитана је у духу насиља. Учена је да воли фудбал, спорт и не учи школу. За њу није постојала никаква наука ни умјетност, нити стваралачка дјелатност.

Култ агресије, култ насиља био је иманентан мојој генерацији. То значи да онај ко није знао да игра фудбал, ко није знао да се бије, фактички је сматран као настран, ненормалан, не сасвим чист. Међутим, мора се признати једно; иако је тај култ насиља „терорисао“ људе, иако свима није било пријатно живјети на Цетињу, прије 1990. било је сношљиво. Није било шовинизма.

Прије 1990. није било антисрпске хистерије на Цетињу и градски живот одвијао се нормално, упркос томе што није било културног живота, ни неког нарочитог цивилизованог, урбаног начина живљења. Ипак, 1990, по мени, кључна је прекретница у савременој историји Цетиња.

Inline image
Предраг Вукић

На који догађај конкретно мислите?

Оснивање Либералног савеза Црне Горе, 26. јануара 1990. управо на Цетињу, означава крај мита о Цетињу. Либерални савез својом идеологијом прокламује борбу против „митоманије, митолошких заблуда и предрасуда“.

По њима, мит о Цетињу као Српској Спарти представља велику заблуду које се треба што прије ослободити, како у историји тако и идеологији. И Цетиње ту „либералну“ идеологију са одушевљењем прихвата. За непуних годину дана, на Цетињу је планула мржња, дошло је до ерупције једне врло негативне енергије…

На хиљаде Цетињана примило је идеологију Либералног савеза с одушевљењем. Како су људи који нијесу били србомрсци или их ја барем нијесам знао као такве, преко ноћи прихватили србофобију као своје опредјељење – није ми јасно.

За ових десет година на Цетињу одиграли су се фантомски идеолошки процеси далекосежног значаја, не само за Цетиње већ и за Црну Гору. Народ је и формално раскинуо са српском свијешћу својих предака. Тај раскид драстичнији је на Цетињу него у било којој другој средини у Црној Гори. Ако данас кажете Цетињанима да су, ако не Срби, оно бар поријеклом Срби, огромна већина сматраће то највећом увредом. Можете рећи да сте било шта, да сте Кинез, Јапанац, само не говорите на Цетињу да сте Србин!

Зашто се то десило? Откуд толика антисрпска хистерија на Цетињу? Урањамо ли то у област психопатологије?

Наравно, то јесте у домену психопатологије. Признајем да мој ниво информација није толики да бих то схватио. Има различитих тумачења, али она су неубједљива.

Домете србофобије најбоље одсликавају избори од 22. априла ове године. Од 100% гласача изашлих на изборе, 88% гласало је за антисрпске партије: Либерални савез, који је добио натполовичну већину, ДПС и СДП, а само 12 одсто Цетињана гласало је за српске и југословенске партије.

Цетињани тврде како је њихово становиште крајње рационално: кад би се одвојили од Србије сви њихови проблеми били би ријешени. Потекли би мед и млијеко, из Ватикана и Америке слили би се долари и девизне залихе, све би процвјетало…

Наравно, нико разуман и озбиљан не може то да прихвати, али народ вјерује да су Срби, као народ и српство као идеологија, коријен свих недаћа које Цетиње прате већ шездесет година.

Уместо „четничког“ српства, титоисти форсирају „партизанско“ црногорство?

Још од 1945, сви људи који су се налазили на врховним партијским и државним функцијама на Цетињу и у Црној Гори по националности су били Црногорци а не Срби, а човјек који је национално био Србин, чак и ако је био носилац Партизанске споменице, није могао, само због свог српског опредјељења, да буде ни председник општине, а камоли нешто више.

Одмах након протјеривања њемачких јединица, почела је промјена класне и социјалне структуре становништва града. Већ 13. новембра 1944. комунисти су организовали ликвидацију 28 грађана Цетиња, међу којима је било и угледних лица као што су Илија Зорић, Михаило Зорић, Јоко Грујичић, Томо Милошевић, Мирко Драговић… Укупни број ликвидираних до данас није утврђен.

Они који су остали, а нијесу се могли уклопити у рестриктивне регуле новог режима, расељавали су се, у највећој мјери у Србију, а у мањој мјери у друге крајеве Југославије и иностранства.

Истовремено, с одливом градског становништва, у Цетиње се сјурила сељачка маса из Катунске и Ријечке нахије, која је својом бројношћу фактички преплавила општину, односно град, и темељно промијенила класну и социјалну структуру становништва.

Њеним доласком рушена је и патријахална свијест и, умјесто црногорског српства, прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима. Народ је томе увијек давао масовну и плебисцитарну подршку.

 

 

 

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ГОРАН КИКОВИЋ СА РУСКИМ АМБАСАДОРОМ: Васојевићи вјерни завјету Светог Петра Цетињског!

АНДРИЈА МАНДИЋ: Икона Светог Ђорђа за пуковника Љубинка Ђурковића, команданта битке на Кошарама!

У БЕОГРАДУ О УБИСТВУ СЛАВКА ЋУРУВИЈЕ, ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Нећемо одустати да откријемо убице новинара!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

висеград

СРПСКА: Андрићград жариште културе!

romanovi-naslovna-750x430

У БУДВИ: Филм о Николају Другом Романовом!

медо8

У ЦЕНТАР, НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: Не може се против ДПС мафије борити са њиховим полицајцима, тужиоцима и судијама, нити по законима које су они усвајали да се заштите!

будва

БУДВА: Око Нове окупљена широка коалиција, сигурни у побједу!

скадар

ИЗ СТАРЕ ШТАМПЕ, ЕПИСКОП САВА ДЕЧАНАЦ: Скадар блистава круна српскога југа!