Пише: Иван Милошевић
Мило не може мирно да спава!? Гризе га савјест што живимо како живими и одлучио је да нам помогне!?
И како након те Милове жалопојке човјек мирно да заспи када зна да се сада, овог трена, под облацима Подгорице, један човјек, наш МИЛО, преврће по постељи, пије залудне бенседине, не може да скине несаницу са очију и брине у ситне и веље сате о нама? Пита се имамо ли што, боли ли нас шта, жуљају ли нас ципеле, имамо ли чукљеве или остале деформитете и имамо ли начина да их залијечимо и живимо као нормални људи? Како човјек да мирно заспи када зна да сада, овога трена, наш МИЛО бди над нама, чита ђутуре јутарњу и вечерњу молитву и пребира по новчанику и пита се да ли има довољно да утјеши и помогне свом народу због којега ока не може да склопи? Како да човјек легне, када над нама 24 сати бди наш МИЛО, жртвује ноћи и дане за нас, пише нам оде и химне и чека повољан тренутак да нам их изрецитује?
Како да мирно спаваш када МИЛО не може ока да склопи, када пати од хроничне несанице која је посљедица наше незрелости, глупости,политичког и осталог лутања, несналажења у овом врлом свијету великих искушења и траума? Који смо ми ћутуци и утуци када смо то дозволили и не маримо што због нас оваквих и свакаквих, МИЛО не може да спава, живи као сваки други човјек, игра се са унуцима, чита новине и пије кафу! Која смо ми незахвална раја када због наших грехова испашта МИЛО и то сваке ноћи и не може ока да склопи!
Леле нама за нама, што нам то Мило раније нијеси рекао! Из истих стопа сви бисмо се наредали испред твоје зграде, виле или вишеспратнице, није важно, и послали код тебе изасланика да ти пред вече ноге опере, испегла пиџаму, скува чај од нане, поспреми постељину, извуче из папуча и утутка под јорган, измјери температуту и одпјева успаванку и на лицу мјеста те увјери да је са нама све у реду, када си нам ти жив и здрав и да нам не треба ништа више у животу осим да ти мирно утонеш у сан! Да утонеш у дубок и миран сан и да сањаш разне виле и равијојле и остале небеске вељесиле и да се коначно опоравиш од дуге несанице и бриге за нама! Која би то наша срећа била када би нам наш емисар са твог прозора рекао да си мирно утонуо у сан и да се у сну симпатично смијешиш и гладиш по стомаку, јер си са својих леђа скинуо једну бригу, али велику и то о нама и нашем здрављу, и да мирно и слатко береш плодове мирног сна!
Поцркали бисмо од среће, искочили би из ципела, попели се на дрвеће и штампали јутарње издање “Побједе” у 10 милиона примјерака и послали вијест читавом свијету да наш Мило коначно мирно спава, да више не броји овце или козе у жељи да заспе и да смо сви пресрећни што наш Мило више не мора да брине о нама и свима јавили да је нама најбоље када Мило мирно спава! Не треба нам тада ни хљеба ни воде, ни кафе, ни сунцокрета, ни бање и плаже, ни мора и ријека, ни брата ни сестре, ни Бога ни Помоз Бога, само када нам Мило мирно спава! Утишали би се као позоришна тишина и свакога ко би је реметио специјалним јединицама би експресно отпремили у Спуж и не би га од тамо пуштали док се ти сит и пресит мирно не наспаваш! Не бисмо играли ни ринге раје, кликера и клиса, заборавили би на баскет и ватерполо, свадбе и сахране, аутомобиле и авионе и све би се утишало и живјело или умирало за тај твој мирни сан и опоравак од нас оваквих и свакаквих! Мирно спавај нано (Мило) и не брини, све је закључано и сређено. Нема нама среће без ТЕБЕ и ТВОГ мирног сна. Са њима и због њих и ми можемо мирно да заспимо!
Која је ово АГОНИЈА, браћо драга и има ли нам помоћи? И јесмо ли је заслужили, па нам од ње нема спаса? Било како било, једно је сигурно- Мило је у праву када је рекао да је Црна Гора у АГОНИЈИ! Па ти онда заспи, мајчин сине!
