Пише: Иван Милошевић

“Можда сте љути на мене, али гласајте за мене”! Симпатични Мило, постао је пун разумијевања за самога себе, јесте гријешио је понекад, признаје, али није то ништа страшно, деси се, па се опрости, имао је добру намјеру, мислио је о свима, па му се понека грешла омакла, хтио је да изабере најбољу могућу варијанту, али му се није дало, био је оран за нове радне побједе, али се негдје загубио у лавиринтима политике и самозаљубљености, претјеране самохвале,преварили су га аплаузи улизица из његовог кабинета и странке, па је погрешно процијенио шта се дешава у држави, понегдје одрезао гдје није требало, а одузео тамо гдје је фалило, али све је то било због мира у кући и одбране од Велике Србије, која на Добракову чека да јој се овјери виза за инвазију на Подгорицу и организовање нове Подгоричке скупштине! 

Сироти Мило зна да се неко љути на њега, али се он због тога не љути! Као да је тинејџер, полазник кумровачко-цетињског идеолошког курса о тековинама револуције и њене заштите, усамљени и трагични витез црногорске самосталности који је сам самцит ставио на себе оклоп славне црногорске прошлости и мачем кренуо да посјече у корјену ту вељесрпску аждају, која му не да мира, од ње не може мирно да заспи, па онако неиспаван и измучен пробдевеним ноћима, уморан од ноћних мора и психоаналитичких стања, привиђења и халуцинација, уради нешто како не треба, али то се може разумјети, ваља му дати још једну шансу, отворити врата поновљеног разреда, посудити књигу политичких подука и нових задатака, погладити по коси, рећи да се пуно трудио, али да је мало тога урадио, али за то није он крив, криви су они који су јачи од њега, па га држе распетог као на крсту и не дају му да сиђе међу народ и објасни шта намјерава, како се жртвује за све нас и да то ваља имати на уму када је Мило у питању и да његову жртву треба цијенити док је жив и док дише свима нама за врат и плаши нас својим самобманама и методама преживљавања и иживљавања!

Прихвата да се неко наљути на њега, јер је прекрдашио, јер је узео више него што му треба, али му се тај вишак нешто не враћа, осладио му и некако му лијепо пристаје, иде му уз тен и машну, пристаје уз чарапе и залиске, а савршено се уклапа у његов сан о сопственом бољитку и земљи дембелији у којој он и његови жаре и пале, путују и кукају како до њих нема других бранитеља, јер сви други руше што они сваки дан граде, као Скадар на Бојани, а то иде много теже у јави него у епској пјесми, превише се зноје, рукави су им се поцјепали од брисања зноја са чела због бриге за боље сјутра и спас ове малене Црне Горе од те незасите Велике Србије и њених домаћих слугу и конзумената! 

Зна Мило да се неко на њега наљути, опсује онако све у шеснаест, прокуне за све јаде и биједу коју нам је 30 година товарио на врат, продају свега и свачега и затварање свега што се могло затворити, одузимање људског и сваког другог достојанства и провлачења кроз тунеле криминала и свеопште пљачке, али каже Мило да то није радио ради себе, него је хтио нама да угоди и да нас спасе иако спас нијесмо тражили! Боље Мило од нас зна шта нам треба, па нас је засипао обећањима и обећањима, брдима и долинама, сликама берићета и слика са онога свијета, али све је то било за наше добро, за наш спас и стас, за наше усправно сјутра и прекосјутра! 

И узимајући све то у обзир тражи Мило да иако смо љути на њега опростимо ако смо људи, у недјељу изађемо на биралишта, понесемо са собом сав онај јад и муку које нам је даровао 30 година, схватимо да је морало тако и да није било другог пута и да је Мило предузео све што се могло да нас заштити, али није могао, превише је непријатеља око нас, а оно што смо спасили и у чему Мило ужива и глади се по стомаку као да је шеик, треба да остане тамо гдје је, у предворју Миловог кабинета и кућног подрума. Каже Мило да јесмо оправдано љути на њега, али да за то није он крив и да ће нам заборавити и опростити што смо љути на њега само када га заокружимо и дамо му још једну прилику, али сада ону доживотну, да нас циједи као суву дреновину и да се препричава док је свијета и вијека да на Балкану није било таквог народа који се толико љутио на свога вођу, али му сваки пут и опраштао и давао нову шансу! Има да се прича о једном народу на Балкану који се несебично жртвовао за свога вођу и пред његове ноге изнио све што се могло изнијети, па чак и свој бијес и љутњу што вођа понекад није био добар и што је понекад и то често узимао оно што му не припада, што је отео, али неће да врати!

Колико ли степена има ова Милова и наша АГОНИЈА? Има ли скале за њене налете и привиђења?  Чуј, Мило зна да смо љути на њега, али нам све опрашта уколико му дарујемо још један мандат! Ко је овдје луд, збуњен и (не)нормалан?