Пише: Иван Милошевић
Изашао је Мило пред младе и обећао им оно што није испунио три деценије. Боље сјутра, боље образовање, бригу за оне који долазе, радна мјеста, мед и млијеко, модне писте и проевропске залиске! Да нема новинских извјештаја и слика рекао би човјек да сања! Имао је преко 360 мјесеци барем да од тога нешто испуни, па да млади не бјеже преко границе или да по ваздан сједе по кафићима и дописују се преко вибера и не раде ништа! Имао је преко 10.000 дана да унаприједи образовање, среди школе и факултете и наше академце сврста у ред најобразованијих јунака знања и науке! Нажалост, наше или Милове дипломе вриједе колико мачки мачак, са њима је мало шансе да се млад човјек запосли негдје вани, а и код нас је тешко до плате!
И када није урадио што је могао и за шта је имао на располагању три деценије, односно 360 мјесеци и преко 10.000 дана, Мило је јуче изашао пред младе и чврсто обећао да ће све то неиспуњено испунити након 2. априла! Само нека га млади подрже, дају му шансу да се тек у овим годинама покаже ко је и шта је и да није продавац магле, него творац среће и бољег сјутра за младе! Па, онда неко каже да Мило није у АГОНИЈИ!
Интересантни су ови млади, лијепи, који су јуче слушали Мила. И када су се родили Мило је био на власти и пратио их је од малих ногу. Са њим на билбордима или на неким од државних функција ишли су као са оцем на прво јутрење, уписивали се у вртић, потом у основну, средњу и на факултет. Шта год да су радили и како живјели одрастали су у сјенци великог вође и за другу политику на власти, осим за Милову, нијесу ни знали. А не треба бити нешто превише паметан, па знати да су успомене из дјетињства можда и пресудне за стасавање личности и да те слике дјетињства прате кроз читав живот. И наши млади, лијепи, имају, нажалост, тај морални и духовни хендикеп да другог вођу и доминантног политичара до Мила током одрастања нијесу ни знали нити видјели!
Хтјели, не хтјели, дио њих је повјеровао да је Мило на власти као нека природна појава, као темељ куће у чијој соби су се родили, одрасли и стасали и коју треба чувати и поправљати. Дио њих је сигурно негдје у дубини душе сачувао стих неке пјесмице о Милу или су им родитељи и остали укућани о њему нешто лијепо причали. Можда су им баке пред спавање причали бајке како не треба ништа да брину, јер над њима и свима нама лебди добри Касперов, пардон Милов дух и да ће све бити добро, само нека ОН поживи!
Жао ми је тих младих или барем оних који су јуче слушали Мила и аплаудирали посљедњем балканском диктатору и рибару људских душа, пецарошу искре слободе и тамничару истине и правде! Жао ми је њихове свијести за коју они нијесу криви, него је то посљедица њиховог развоја у једнопартијском тридесетогодишњем ДПС систему, гдје за другог и различитог није било мјеста,осим у фијокама издајника и страних плаћеника. Одрасли су такорећи са Милом, будили се и ишли у кревет са вијестима са ТВ екрана са којих се Мило није скидао и све позлаћивао и добар дио младих данас и не зна за избор и за позив слободе да се живот радикално мијења и да се са њиме не може управљати са једног мјеста! Може се и то, али то више није живот и такво мрцварење није за људе, посебно младе!
Стога, јучарашњи аплаузи младих упућених Милу, заправо су аплаузи дјетињству, њиховом сновима, баки и деки, бајкама о Ивици и Марици, првим љубавима, побједама и поразима. Млади који читавог живота нијесу знали за другог предсједника или премијера осим за Мила, гледају на њега као на неког члана породице, стрица или ујака, доброг комшију из иностранства или комшилука, који им је једном или више пута, негдје иза ћошка, у руку тутнуо “кики”, “оџачара”, “лакше се дише”, па се тога радо сјећају и памте! И аплаудирају и скачу од среће када га виде, као што су га видјели јуче!
И дио младих који када виде Мила кажу себи- ето и ја видјех Тита, негдје у сјећању морају пронаћи слике и својих родитеља или ближњих у редовима за млијеко и хљеб, очајању због изгубљеног посла или мршаве пензије и страха од сјутра и стријепње хоће ли синови и кћери имати шта да једу, да се школују и студирају! Када и те слике суоче са импресијама да су видјели Тита, ваљда и њима сину праве лампице, врате руке заморене од аплауза у џепове, узму свој живот у своје шаке и прекину ову АГОНИЈУ која траје од када су се родили!
Тада ће показати да за њих има наде, али да има наде и за нас који смо за 30 година владавине Мила изгубили сваку наду! Када се то догоди надам се да ће Пинки (млади) коначно заборавити Тита!
