ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ
ПОЧЕТАК РАДА СВЈЕТОВНИХ ШКОЛА
Тек су за вријеме Петра II у Црној Гори и Брдима формиране прве културне институције свјетовног карактера. Његош је успио да уз помоћ Русије набави штампарију гдје су се штампале књиге, уџбеници и сл., што је било од изузетног значаја за културно уздизање Црне Горе и Брда. Др Мирчета Ђуровић наводи податак да је Црна Гора почела да добија редовну помоћ од Русије, тако да је она нпр. за 1834. годину износила 15.400 златника, што је за Црну Гору и Брда било од изузетног значаја, па тако и за развитак просветитељске дјелатности. Међутим, са најездом велике турске војне силе предвођеном Омер-пашом Латасом 1852/1853. године и недостатка муниције за одбрану, штампарска слова су била претворена у пушчана зрна. Ова штампарија је поново обновљена захваљујући помоћи Србије 1858. године.
Манастирска школа у Острогу прерасла је четрдесетих година 19. вијека у свјетовну школу, гдје су се углавном школовали ученици из Бјелопавлића, али и из сусједних крајева. Прва свјетовна школа основана је на Цетињу 1833. године, а у том времену ради и школа у Брчелима. Касније је отворена и основна школа у Добрском Селу. Поред ових, наводи се да је радило и неколико приватних школа, као она у Команима и др., у којима се настава изводила под ведрим небом, а за вријеме временских непогода и под црквеним тријемом. У почетку рада ових школа основни задатак је био научити ученике читати и писати, молити се Богу, а потом донекле и учењу рачуна.
Прва свјетовна школа у Бјелопавлићима, послије оне манастирске школе у манастиру Острогу крајем 17. вијека, отворена је 1857. године на Орјој Луци. Била је смјештена у дворцу књаза Данила, а имала је и своју библиотеку. Први учитељ у њој је био Максим Шобајић из бјелопавлићког села Шобајићи, који је и прије почетка рада у овој државној свјетовној школи учио дјецу по селима, у њиховим или у својој кући, о чему пише: “Моје учитељовање траје од 1852. до 1860. године. Најприје сам учио дјецу по селима, негдје једног, а негдје два у селу, кад-кад ишао ја њиховој кући, а кад-кад они к мене долазили. Учио сам и неколико људи од по 35 година писању и рачунима. Има их сад неколико попова које сам почео учити првом и другом разреду”. Из овог свједочења уочава се да није било битније разлике у нивоу наставе између новоотворених основних школа и ове врсте школовања, јер је била у оба случаја заступљена класична настава. О раду у овој школи Шобајић пише: “А школа на Орљој Луци поче 1857. године. Скупи се око 15 главарских синова, који ме хранише редом- по неђељу дана и у новцу по три цванцике мјесечно. Како се види слаба корист. За идућу 1858. годину спремише се око 20 ђака, али не би суђено да напуним школу. Ударе Турци од Херцеговине на Црну Гору и би страшна битка на Грахову”. Због безбједносних разлога школа је краће вријеме премјештена са Орје Луке у селу Врела, под Острогом.
Педесетих година 19. вијека извршена је реформа школства, тако да је умјесто класичне наставе израђен наставни план за сваки појединачни разред. Према наставном плану и програму који је за основне школе израдио Стеван Петрановић, били су заступљени сљедећи предмети: 1. разред- Катихизис, Библија, Историја, Прва знања, Часловец и Црквено појање; за 2. разред- Пространи катихизис, Српска граматика, Црногорска историја, Црквена историја, Математика и Црквено пјеније; 3. разред- Свеопшта историја, Српска историја, Антропологија, Српска граматика, Реторика и Велико црквено пјеније; и за 4. разред- Словенска граматика, Свеопшта историја, Црквена историја, Физика, Велика географија, Психологија, Догматика и Велико црквено пјеније. Како је овај план и програм био исувише преобиман и комплексан за узраст ученика, од 1860-1870. године у основним школама били су заступљени сљедећи предмети: Читање српско и словенско, Хришћанска наука, Свештена историја, Српска граматика, Географија, Мала физика, Писмени састави и Црквено појање.
Од свих манастира у Црној Гори највише прихода доносио је манастир Острог и то 5 хиљада – 5,6 хиљада форинти чиста прихода, а сви остали манастири од 10 хиљада до 14 хиљада форинти, од којих средстава се један дио издвајао и за рад основних школа.
Најозбиљнију реформу школства урадио је Милан Костић, главни школски надзорник (1870. године), а који је у томе користио и искуства других. Он је, уз програмске садржаје, по први пут до тада увео и методска упутства за рад. По новом наставном плану и програму били су заступљени ови предмети: Наука вјере, Српски језик, Црквено-словенски језик, Рачун, Црквено пјевање, а за 3. и 4. разред, поред ових предмета, уведени су и Земљопис, Историја и Газдинство.
(наставиће се)
