ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ
ПОДВИГ БЈЕЛОПАВЛИЋКИХ УЧИТЕЉА СКОРО ЗАБОРАВЉЕН
Навршава сe 106 година од истакнутог догађаја из 1916. године када су 14 бјелопавлићких учитеља и три правника, који су их подржали, поднијели оставке на службу аустроугарском окупатору, због тога што су њихове власти покушале да затру српски идентитет Црне Горе, па су из наставних процеса избацили ћирилично писмо, школски предмет “Српска историја”, као и учење српских епских и родољубивих пјесама. Бјелопавлићки учитељи утемељени у Српству, поштујући узвишени позив српског учитеља, а тиме и наставни план и програм Министарства просвјете и црквених дјела Црне Горе, који су били обавезујући, одбили су да изводе наставу по диктату окупатора и њиховим наметнутим програмима, у којима је био избрисан српски идентитет Црногораца, а то све са циљем како би се над њима, тако обезглављенима лакше владало. У актима Министарства просвете и црквених дјела Црне Горе у упутствима се препоручује васпитаницима (учитељима) “да васпитаници треба да стекну јасан појам о данашњем положају српскога народа”, а да “ново покољење треба да има свијест о задатку које данашње прилике намећу цијелом раскомаданом српском племену”.
Због тог патриотског и узвишеног чина, којим бјелопавлићки учитељи нијесу хтјели да предају по наметнутим школским плановима и програмима аустроугарских окупационих власти, доживјели су тортуре и казамате, а пријећено им је и смртним казнама ако не повуку одлуку о оставкама на службу. Међутим, то није поколебало одважне бјелопавлићке учитеље да сачувају узвишени позив српског учитеља, свој српски идентитет, као и личну част и понос, без обзира на цијену, тј. одмазду суровог аустроугарског окупатора, па су њиховој надлежној команди послали усаглашени текст оставки на службу, који гласи: “ЋИРИЛИЦА И СРПСКА ИСТОРИЈА СУ АРТЕРИЈА-АОРТА СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА, А МИ СМО СПРЕМНИ ДА БУДЕМО САМО СРПСКИ УЧИТЕЉИ И НЕЋЕМО ДА БУДЕМО АНАЦИОНАЛНИ. ДА БИСМО ОСТАЛИ ДОСЉЕДНИ ПОЗИВУ СРПСКОГ УЧИТЕЉА У ЦРНОЈ ГОРИ, ЧАСТ НАМ ЈЕ ИЗВИЈЕСТИТИ КОМАНДУ ДА СА ОВИМ ПОДНОСИМО ОСТАВКУ НА ДОСАДАШЊУ ДУЖНОСТ”. Куриозитет је и тај да је једини организовани бунт против наведених наметања аустроугарских образовних програма у настави, настао једино у Бјелопавлићима.
Након завршетка Првог свјетског рата, овом подвигу бјелопавлићких учитеља дато је истакнуто мјести и навођен је као свијетли примјер родољубља и како се брани професија и свој српски идентитет. У вишедеценијском процесу расрбљавања српског народа у Црној Гори (у Уставу Књажевине Црне Горе из 1905. године писало је да у њој живи 95% Срба, а тај проценат је био приближан и деценијама касније) након Другог свјетског рата од стране комунистичких власти и њиховом насилном процесу претварања у етничке Црногорце и овај истински подвиг бјелопавлићких учитеља био је потиснут и скоро заборављен, зато што се није уклапао у комунистичке, идеолошке, антисрпске планове. Вриједно свједочанство о подвигу бјелопавлићких учитеља из 1916. године оставили су Јакша Брајовић, Томо Драговић и Саво Јововић, који су били међу предводницима тадашње побуне.
Да овај истински подвиг бјелопавлићких учитеља буде поново актуелизован заслужан је Перо Радоњић, који је био кустос Завичајног музеја у Даниловграду, а који је 90-их година прошлог вијека о томе говорио на сједницама локалног парламента у Даниловграду и затражио да се овај значајни догађај достојно обиљежава. У радио емисијама и у “Даниловградским новинама” подсјећао је на дешавања о побуни бјелопавлићких учитеља из 1916. године, о значају тог догађаја и да се никада не смије заборавити њихово узвишено дјело, које треба да буде путоказ генерацијама како се треба борити за српски идентитет, вјеру, слободу, част и образ и да буде подсјетник и аманет будућим генерацијама. О подвигу бјелопавлићких учитеља из 1916. године писао је и аутор овог фељтона у “Гласу Црногор(а)ца”, 2001. године, као и касније у два сета фељтона у дневном листу “Дан” и др. О томе је писао и Веселин Матовић у књизи “Црногорица и латиногорица”. Радоњић и аутор овог фељтона су предложили, на засједању локалног парламента прије деценију и по, да се овим учитељима подигне достојни споменик на којему би се уклесала њихова имена и текст оставке коју су поднијели аустроугарском окупатору, као и да се назив једне улице у граду посвети њима.
И умјесто да ова иницијатива буде објеручке прихваћена од надлежних, јер је овај догађај био јединствен не само у Црној Гори, него и шире, даниловградски ДПС властодршци су смислили план како би обесмислили ову и сл. иницијативе, па су направили некакав безидејни споменик који је наводно посвећен свим учитељима, а његове тоне корозиране гвожђурије не представљају ни оно што су његови идејни творци хтјели постићи да он представља круг, као симбол непрекидног трагања за знањем. Овај назови споменик представља још један промашени пројекат, као што су и многи други које су њихови идеолошки учитељи, комунисти, градили својим комунистичким “фараонима” како би овјековјечили своју тоталитарну владавину, а свједоци смо до чега су нас све довели. Пошто се вишедеценијска владавина ДПС у нашем граду ближи своме крају, надамо се да ће нове демократске власти имати афинитета за значајне догађаје и личности из историје нашег краја, и да ће подвиг бјелопавлићких учитеља бити вреднован како заслужује, и да барем први школски час, на почетку школске године, буде посвећен њима и да ће им се подићи достојан споменик, како би се макар донекле одужили њиховом узвишеном подвигу.
Наставиће се
