ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ

НАМЕТАЊЕ ОКУПАЦИОНИХ ПРОГРАМА У ШКОЛАМА

Наставним плановима и програмима из 1908. године за основне школе, по којему су изводили наставу и бјелопавлићки учитељи из 1916. године, методиком наставе ученици су требали боље да се снађу у обради градива, стекну и прошире знање из различитих области. Њиме је не само разрађена настава и задаци из сваког предмета, него и препорука за методско упутство о начину извођења наставе појединачних предмета. Поред тога прописани су и уџбеници по којима се настава морала изводити. Овим наставним плановима Министарство просвјете и црквених дјела, свјесно тешког положаја у коме се српски народ налази, издало је препоруке да се на младе људе треба утицати у јачању патриотске српске свијести, како би они били свјесни и спремни да буду достојни задатку пред којим ће се неминовно наћи. У томе су васпитаници требали да имају нарочиту улогу. У тим упутствима стоји: “Историјска наука мора се удесити тако што ће се посредством идеалнијег углада на наше старије и новије историје најјаче и најбоље дејствовати на развитак патриотских осјећања. Васпитаници треба да стекну јасан појам о данашњем положају српског народа. Ново поколење треба да има свијест о задатку које данашње прилике намећу цијелом раскомаданом српскоме племену”. Ове препоруке биле су мисија и задатак сваког српског учитеља, што ће се и показати да су их бјелопавлићки учитељи најдосљедније и најдостојније извршавали.

Балкански рат је прекинуо позитивне трендове у развитку школства у Црној Гори, тако да је настава прекинута у јесен 1912, а настављена тек у априлу 1913. године. Због тешког стања у друштву, гдје су ратна страдања пореметила нормалне животне и друштвене токове, она су се драстично одразила и на редовно одвијање школског процеса. Међутим, за 1914/1915. школску годину стање се знатно поправило, па је у Црној Гори, рачунајући ту и њој новоприкључене територије, радило 211 школа у којима је предавало 366 учитеља, а наставни процес је похађало преко 18 хиљада ученика, али је почетак 1. свјетског рата то све пореметио.

Капитулација Црне Горе и бјекство краља Николе из земље, Бјелопавлићима је нарочито тешко пало. У балканским и Првом свјетском рату поднијели су велике жртве и били су спремни да са браћом Србијанцима наставе борбу, све до коначне побједе и истјеривања аустроугарског окупатора из земље. Окупацијом Црне Горе од стране аустроугарског окупатора 1916. године, наилазе тешки дани по српски народ. Настају хапшења, тортуре, многи су убијени, повјешани и сл., а све са циљем да се народ више не буни и буде лојалан новим властима. Аустроугари када су окупирали Црну Гору сматрали су да ће дугорочно имати тапију на ове просторе, па су као једну од првих донијетих мјера учинили потезе за промјену идентитета њеног становништва- Црногораца, Брђана, Херцеговаца и др., који су јој били конституенти. Наиме, аустријски гувернер за Црну Гору Виктор Вебер је са својом администрацијом донио наставни програм за школску 1916/1917. годину, из чијих наставних садржаја је била избачена ћирилица, као и предмет Српска историја, али и учење српских епских, народних и родољубивих пјесама. Сви уџбеници који су требали да се користе у настави били су штампани на латиници, умјесто на дотадашњој ћирилици. Ћирилица није била избачена само из наставног процеса, већ и из других установа и поштанског саобраћаја, а уведена је латиница.

Иако су ове мјере од већине становништва невољно прихваћене, против њих није било случајева организованијег бунта, осим у Бјелопавлићима. То је било условљено дотадашњим репресалијама аустроугарског окупатора, који су сваку непослушност сурово кажњавали. Међутим, то није поколебало четрнаест Бјелопавлићких учитеља и три правника да се томе јавно супротставе, иако су били свјесни посљедица тог чина. Бјелопавлићки учитељи, као слободоумне личности дубоко утемељени у светосављу, својој српској нацији, традицији, слободарству, а остајући досљедни позиву српског учитеља, на што су их обавезивали и наставни програми из 1908. године, одбили су да предају по окупационим аустроугарским програмима, па су поднијели оставке на дотадашњу дужност.

Послије бјекства краља Николе и капитулације црногорске војске, 3. марта 1916. године, аустроугарска окупациона власт уводи војну управу у Црној Гори. Поред мјера да сви положе и предају оружје и буду лојални њиховим властима, извели су и наведене промјене, уз образложење да се дјеца не смију задајати великосрпством и панславизмом, и да настава мора да се уподоби “цивилизацијским европским токовима”. У појединим срединама у Црној Гори ове промјене су прошле без отпора. У некима је било појединачних негодовања, али не и бунта учитеља и супротстављању брисања српског идентитета од стране аустроугарског окупатора. Једина организованија побуна учитеља против тих промјена била је у Бјелопавлићима, гдје су 14 учитеља, које су подржали три правника, поднијели оставку на службу, не желећи да предају по окупационим програмима у којима није било мјеста за ћирилицу, Српску историју и народну епику и традицију.

Уочи почетка школске 1916/1917. године учитељима у Бјелопавлићима окружна команда је саопштила да ће наставу изводити по дотадашњем школском програму, а да се учитељи сами договоре у којој ће школи који радити.

Наставиће се