ПИШЕ:МИЉАН СТАНИШИЋ

КОМИТСКИ ВОЈВОДА ВИДО ЂУРОВИЋ

Својим патриотизмом и херојством до епских висина истакао се у Првом свјетком рату млађани Видо Ђуровић из Бјелопавлића, који је Основну школу завршио у Бјелопавлићима, па ћемо поред судбине бјелопавлићких учитеља из 1916. године истаћи и овог њиховог достојног ученика, који се истакао подвизима у немирењу са неслободом и отпору аустроугарском окупатору. Почетак рата затекао га је као ђака Гимназије у Београду. Ту је већ био члан патриотске организације “Народна одбрана”. Одмах се као добровољац прикључио са групом ђака и студената из Црне Горе одреду Воја Танкосића, учествујући у познатој бици на Мачковом камену 1914. године, гдје је Ђуровић рањен, а повријеђен је и на Обзовици 1917. године. Приликом повлачења србијанске војске кроз Црну Гору, он се ту јавио матичној јединици. Није се мирио са окупацијом Црне Горе, већ је радио на организовању отпора. За њега је речено да није био само четовођа, већ и прави народни војсковођа. Имао је велику подршку у својим Бјелопавлићима, али и шире. Он се у циљу ширења комитског покрета повезао са ђен. Радомиром Вешовићем, одлазећи са Савићем Ђуровићем код њега у Васојевиће. Овдје ћемо навести један од бројних примјера, који свједоче о храбрости и величини овог неустрашљивог бјелопавлићког комите. Када је ђен. Вешовић, послије престанка комитовања и предаје, дошао у Бјелопавлиће и говорио на збору у присуству аустроугарске војске и главара, као и народа који је био приморан да му присуствује и заробљеника који су тим поводом доведени како би он био масовнији, владала је нијема тишина, што је значило да се присутни народ није сагласио са говорником, пише Јован Ћетковић, свједок догађаја, у књизи “Ујединитељи Србије и Црне Горе”. Значајна свједочења о комитском покрету написао је и Вуксан Минић, који је био његов истакнути актер.

Ђен. Вешовић је убјеђивао народ да улудо не губе главе, јер се и он сам заносио да ће се моћи супротставити моћној аустроугарској сили, али и да се преварио, па је тражио да буду уздржани, да се комити предају и да неће одговарати. У сред збора на коњу је дојахао човјек кога је послао комитски војвода Видо Ђуровић и стао је до ђен. Вешовића, преносећи његов ултиматум: “Господине министре, комитски војвода Видо Ђуровић, који се са својим четницима налази у Ћуриоцу, послао ме је и наредио да вам предам ово писмо и да вам кажем: ако не дођете у Ћурилац у року од по уре, он ће, вели, ударити на варош са свим његовим четницима”. Сви присутни потом пођоше у оближњи Ћурилац. Јован Ћетковић описује атмосферу која је ту владала: “На средини бијаше постављен сто, а око њега сједе: с једне стране ђенерал Радомир Вешовић у друштву седам-осам швапских официра, а позади њих стоје неколико војника у ставу борбене готовости; с друге стране стола сједи војвода Ђуровић, лијеп, млад, развијен. Он има неки орловски поглед и отмен изглед. На њему одора српског официра, но без знакова, и док други комити носе капе од вучје и јагњеће коже, он носи капу српског сокола. Два реденика фишека укрштају му се на прсима, а о појасу висе му двије “крагујевчанке”. По лијевој руци је рањен, па је опружио на столу, док је десном пригрчио уза себе карабин. Позади њега су четири комите, стоје четири вука са црним брадама до појаса, и држе танке пушке на став приправности, па наспрам себе стријељају погледом Швабе и чувају свога војводу”.

Ђенерал Вешовић је одржао сличан говор као у Даниловграду, што је иритирало војводу Ђуровића, па му се лично обратио: “Господо, господине ђенерале, Радомире Вешовићу, или како хоћеш!- Двије су године како тирјански хабзбуршки ланац стеже двије до јуче слободне српске краљевине. Издаја краља Николе и његових министара, довела нас је, браћо Црногорци, у овај положај и не слушајте више што вам ови причају! Лажу вас кад кажу да је српски народ пропао! Он ће побиједити помоћу наших славних и великих савезника. Браћо, држите се јуначки, а ми ћемо с вама и уз вас бити све док извојујемо нашу побједу и док долете српски бијели орлови да расчупају гадне црне швапске гавранове”. Потом се обратио аустроугарским официрима, на њихове изнесене услове за предају комита: “Можете ви, господо, обећавати златна брда, можете мамити и лагати, али више нема лудих да вам вјерују. Познајем ја добро вашу швапску политику и ваше часне ријечи. Не вјерујем ја ни вашем цару, не вјерујем од вас ником ништа. И од наших преговора нема ништа, нити може бити говора о каквој предаји док год не видимо интерниране Црногорце повраћене кућама, док год не платите сву штету коју сте починили народу, и тек могли бисмо, можда, разговарати, а до тада мира међу нама нема- до истраге ваше или наше! Но да баталимо наш разговор, па да идемо да не замрчемо- свак на своју страну. Сад ће, мислим, приспјети по која чаша ракије, поручио сам за њу да вас частим- знате српски је обичај не пуштати госта гладна и жедна из куће. Господина Вешовића не водите више да нам бесједи, јер га народ добро познаје”.

Како је комитски војвода Видо Ђуровић био страх и трепет за окупатора, али и за његове домаће сараднике, тако су правили план да му дођу главе. Како то није успјело окупатору, то јесте, како наводе неки аутори, Миловану Радовићу из Ћуриоца, који је, према тим наводима, од сељака узимао намирнице и носио кући, под изговором да је то Видо Ђуровић наредио, па су му сељаци давали, имајући велико повјерење у војводу Ђуровића. Када је војвода Видо Ђуровић за то сазнао био је огорчен, па је Радовића разоружао. Да би му се због тога осветио, убио је Ђуровића изненада, када је код њега долазио да му наводно пренесе важне информације. Комитског војводу Вида Ђуровића су осветили Савић Ђуровић и Вуко Стојовић, који су били са њим, изрешетавши Радовића куршумима из пушака. Поред ове, постоји и друга верзија о томе ко је убио војводу Вида Ђуровића, негирајући да је то учинио Миливоје Радовић. О витешким подвизима комитског војводе Вида Ђуровића пјесме су се пјевале, као ова у којој се очитава његова епска личност: “Од витешког овог друштва/ и јуначког твога маха,/ почо бјеше Шваба дрхтат,/ а шпијуни мрјет од страха./ Док за коб им не послужи/ поткупљени срамним митом/ од нашијех тлачитеља,/ да ти живот сруше хитом./ Ал ти име мријет неће/ док год траје српског рода,/ јер је твоје четовање/ било понос твог народа./ Нова српска историја,/ записаће име твоје,/ а твоја ће часна дјела/ српска пјесма да опоје./ Опојена твом идејом и српчад ће клицат млада:/ Ђуровићу Виду с друштвом/ Вјечна хвала! Вјечна слава!”

(наставиће се)