Пише: Иван Милошевић
ДПС медији се разгоропадили са донацијама јавних функционера, државних службеника и владајућих партија. Те овај издовојио оволико, те онај онолико, те се ова служба организовала па сакупила толико, те онај познати активиста владајуће странке или владајући бизнисмен купио ово, те други оно, итд… Некако ми је опоро звучало саопштење ДПС-а из Даниловграда да су њихови одборници скупили неки износ, да ће скупити још и да ће уплатити медицинским тимовима за борбу против епидемије. Све те донације почеле су након јавне сугестије премијера да би јавни функционери требало да одвоје од плата и уплате на рачун обрачуна са вирусом.
Има ли смисла и да ли је укусно у оваквим пандемичним временима јавно објављивати донације намијењене за здравствене потребе? У сличним ситуацијама солидарност се подразумијева, а посебно оних који су најодговорнији за стање у некој држави. Да ли о нечему што је саморазумљиво и што се подразумијева треба причати јавну причу, биљежити јавно њихову хуманост и некако прикривено за нека будућа времена чувати те податке? И колико је разумљиво да се оно што је саморазумљиво и подразумијевајуће квалификује као патриотски чин?
До сада су ми се увијек чинили највећим хуманистима они људи или организације који су нешто даривали, али нијесу жељели да се о томе прича нити да се зна да су то они урадили. Тајни дар је вјероватно најдубљи човјеков дар, јер се даје из срца и за њега не треба нико да зна. Ваљда ту негдје дише људска хуманост, врлина солидарности и људска жеља да се помогне људима у невољи. Када се све то јавно саопшти, све се преокрене и постане своја супростност, односно дио глобалне и локалне манипулативне игре за нека будућа времена. Има ли солидарност смисла уколико није своја сопствена сврха?
И некако је осталима непријатно што и они немају шта да дају за општу ствар. Лако је овим министрима, посланицима, а посебно ДПС бизнисменима, да одвајају пола зараде за хумане задатке. Ови први и други редовно примају око 2000 евра и више, па и није нека мука одвојити 1000, јер се и са оном другом половином може солидно живјети, а да не говоримо о ДПС бизнисменима. Како ће обичан мученик од својих прескромних примања између 250 и 350 евра одвојити за било шта мимо онога што мора имати. Па, он нема ни за жваку, а камоли да одваја за солидарне потребе. Овим јавним рекламирањем донација државних службеника, обичан смртник се поставља у неравноправан положај и као да се и у овој ситуацији на тако бруталан начин јасно приказују дубине социјалних домаћих разлика. Треба ли у оваквим временима обичном смртнику још наметати и неку подсвјесну фрустрацију и свијест о себи као некоме који нема и кога је стид што нема?
Да закључим. И треба да онај који има да одвоји за оне који немају, посебно у оваквим пандемичним временима, али то треба да ради тајно и о томе не треба да се објављују серијали на ТВ-у. Када је другачије онда се некако чини да су јавни џепови партијском мобилизацијом на неком тајном страначком задатку за нека будућа времена!
