Већина посланика предратне Народне скупштине Краљевине Црне Горе као и сви предсједници влада у Књажевини и Краљевини Црној Гори од доношења Устава 1905. године: Лазар Мијушковић, Марко Радуловић, Андрија Радовић, др Лазар Томановић, бригадир Митар Мартиновић и сердар Јанко Вукотић, су подржали одлуке Велике народне скупштине из 1918.године.
По логици несрећне ДПС дружине и све њих би требало протјерати са страница историјских уџбеника и прогласити персонама нон грата. Када би примјењивали актуелни дипломатски принцип бившег режима тешко да би ишта остало од историје Црне Горе!
И ПРИНЦ МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ СЕ НЕПОКОЛЕБЉИВО ОПРЕДИЈЕЛИО ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ ИЗ 1918.Г.
Принц Михаило Петровић Његош у својим Мемоарима пише о уједињењу 1918.г, сљедеће:
“Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, – и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, – један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога.
Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозиво, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, – која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, – није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа.
Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика.
Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.”
(Принц Михаило Петровић –Његош: ,,Из Мојих мемоара“, Цетиње, 2001,ст. 35-36)
Прво издање књиге објавила је Српска народна одбрана из Винздора у Канади 1961.године.
Извор: Фејсбук Јован Маркуш