Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ПОСЛЕ општих избора у Црној Гори, личност Дритана Абазовића, младог црногорског политичара албанске националности, лидера Грађанског покрета УРА и одскора потпредседника нове Владе у Подгорици, у средишту је опште јавне пажње, противречних очекивања, разних спекулација, похвала и критика.
Није му лако, али се за сада углавном успешно носи са новостеченом опасном популарношћу и наставља да се залаже за оно зашта се борио и током претходног запаженог и успешног опозиционог деловања које му је, поред осталог, донело и љутиту квалификацију Мила Ђукановића да је „албански четник“.
Кад је његов покрет успео да освоји четири мандата у Скупштини Црне Горе, што га је учинило пресудно битним учесником у политичком артикулисању процесса коалиционог договарања о програму и саставу прве владе после трију деценија доминације ДПС и неприкосновеног господара Мила Ђукановића, многи су се понадали да би овај доскора непознати вишеидентитески јуноша могао бар делимично заиграти на њихову музику.
Неко се у Подгорици нашалио да од Дритана Абазовића, као „албанског четника“, сматрају да нешто легитимно могу очекивати и Албанци и „четници“. И не само они, емисари бивше власти, тајкуни, поједине амбасаде, мондијалисти и „грађанисти“ разних боја, укључујући и дугине … Па и Бошњаци.
Недавно је подгоричким политичким кулоарима прострујала вест, која је свој одјек нашла и у неким медијима, да политички представници црногорских Бошњака, штедро привилеговани у структури досадашње власти и њених институција, очекују да их управо „њихов“ Дритан заштити од дискриминације за коју на сав глас кукају да је већ почела.
За почетак, нема их у експертској влади, а навикли су да буду у пређашњим неекспертским.
Зашто „њихов“? Па, као муслиман, болан, а и као сарајевски дипломац и доктор наука. Наше горе лист.
Што се сарајевских притајених, и наивних, очекивања тиче, она су у међувремену уминула, поготово након Абазовићеве честитке на твитеру, упућене грађанима БиХ после недавних избора и промена у односу снага које су ови донели, првенствено баш у Сарајеву и још у неким градовима: „Талас промјена се из ЦГ проширио у БиХ. Регион заслужује више. Сви желимо нову вриједност и нову наду“, написао је Дритан, на шта је део бошњачке политичке елите жучно реаговао.
Слободоумни адвокат и публициста Сенад Пећанин је ишао дотле да је млађаном аутору студије „Космополитска култура и глобална правда“ објаснио да се Сарајево од „таласа промјена“, који он најављује и призива, „одбранило животима својих најбољих синова и кћери од 1992. до 1995. године“.
Као да је Абазовић војском кренуо на Босну!
Елмедин Конаковић, лидер политичког покрета „Народ и правда“, прекорно је поручио да се не може подржати подгоричка конструкција извршне власти „без Бошњака, без заштите мањина“.
Дакле, мрка капа кад је реч о идили између сарајевског доктора и шехерске „пробосанске“ муслиманске чаршије. Али, изгледа да црногорски Бошњаци, упркос свему, од њега још увек нису дигли руке.
Иако су одбили пружену руку победничке коалиције, па и самог Абазовића, да буду део власти, а нису ни подигли руке у гласању за нову владу. Какве ту има логике?
Зашто политички представници црногорских Бошњака нису исказали добру вољу и конструктивно искористили прилику да се укључе у процес образовања институција прве истински демократске и плуралистичке власти у Црној Гори после тридесет година?
Зато што су, на свој начин, доследни, без обзира на општи интерес и на објективни интерес бирача који су им поклонили поверење, а тих бирача није мало. Поједностављено речено, за ове политичаре нема општег интереса ако га као свој интерес доживљавају и они држављани Црне Горе који се национално изјашњавају као Срби.
Да ово није произвољна тврдња доказује континуитет њиховог држања од референдума о назависности Црне Горе (2006) до данас. Да не идемо даље у прошлост…
А још пет година пре судбоносног референдума, Муслимане (Бошњаке) је на њихову одговорност за будућност заједничке републике, али и за односе са православним комшијама и за сопствену добробит поштено и добронамерно упозорио један од осведочено најчеститијих српских политичара у Црној Гори др Божидар Бојовић.
Обраћајући се, на народном митингу у Бијелом Пољу (7. априла 2001), „господи Муслиманима“, рекао је, поред осталог:
„Пред вама је историјска шанса да успоставите чврсту везу повјерења са Вашим комшијама православне вјероисповијести. Ви добро знате да је ово ‘бити или не бити’ за српски народ, знате добро да су нам угрожени држава, Црква и народ. Знате добро да је огромна већина православног народа у Црној Гори за заједничку државу Србије и Црне Горе. Знате добро да ако се раздвоје Србија и Црна Гора, цијепа се живо ткиво српског народа. Остајемо без државе, остајемо без Цркве, као народ постајемо Хазари. Народ који то постане носи рану, носи негативну енергију против онога кога је фиксирао као кривца. Морате, господо Муслимани, нажалост прихватити чињеницу да ћете ви бити фиксирани као тај кривац (курзив – Д.Т). Нема ниједног разлога који би Вама, Муслиманима ишао у прилог да се раздваја Србија и Црна Гора. Граница сијече и Ваше живо ткиво, народно ткиво, као и наше. И Ви ћете ићи са пасошем код својих у Пријепоље, као и ми. И за Вас ће на Коловрату бити царина као и за нас, а рампе међу својима никада не носе добро“.
Наравно, суверенистички медији спремно су оптужили Бојовића за ширење националне мржње и за нетолеранцију.
А сад ево шта је, под насловом „Референдум у Црној Гори зависи од Бошњака“, угледна немачка медијска кућа Деутцхе Wелле објавила 10. јануара 2006. године, из пера свог дописника Мустафе Цанке, случајно Абазовићевог суграђанина из Улциња:
„Бошњачке странке из Новог Пазара позвале су своје сународнике у Црној Гори да бојкотују предстојећи референдум о независности ове Републике. Ови апели из Новог Пазара услиједили су након недавног споразума лидера ‘Листе за Санџак’ Сулејмана Угљанина и српског премијера Војислава Коштунице о заједничким акцијама за опструкцију црногорског референдума, а индикативно је да исти став о независности Црне Горе има и партија Расима Љајића, тврде званичници у Подгорици».
Констатујући да је агументација Угљанина и Коштунице за опстанак Државне заједнице Србија и Црна Гора идентична доктрини бившег југословенског предсједника Слободана Милошевића, потпредсједник црногорског Парламента и Социјалдемократске партије Црне Горе (СДП ЦГ) Рифат Растодер у изјави за РДW каже: ‘Њихови позиви и до сада су били контрадикторни и нису се далеко чули, а ни сада немају никаквог одјека у Црној Гори. Бошњаци у Црној Гори ће знати сами да се одреде према том историјски важном питању какав је државно-правни статус Црне Горе’. Исти је став политичког аналитичара Сеада Садиковића, који истиче да Бошњаци у Црној Гори осјећају да је Црна Гора и њихова држава. ‘Мислим да утицај одређених лидера бошњачких партија из Новог Пазара на гласаче у Црној Гори и одређени позив да се на референдуму изјасне како они мисле да треба, односно против суверене Црне Горе, неће наићи ни на какав одјек међу Бошњацима у Црној Гори’. И лидер Интернационалне демократске уније (ИДУ) из Рожаја Харун Хаџић је за наш радио казао да ће Бошњаци у огромној већини гласати за црногорску независност, иако то, како сматра, није у њиховом националном интересу. ‘То је сигурно лоше у економском смислу, у образовном смислу, у комуникацијама, за међунационалне односе, за очување културе, традиције и, уопште, опстанка бошњачког народа на овим посторима. Мислим да је то страшно штетно“.
Надам се да ми неће бити замерено због дужине овог вишеструко индикативног навода који данас изгледа као научна фантастика. Не треба се, међутим, заваравати да памћење народа досеже искључиво, како једном, са доста разлога, рече Емир Кустурица, „као код кокошке, између два храњења“.
И доиста, у оно време је део југословенског/српског политичког врха, ослањајући се и на извештаје „људи са терена“, озбиљно рачунао с тим да ће Бошњаци/муслимани у Црној Гори дати предност (свакако не просрпској) идеји о очувању „великог Санџака“, који би државним разграничењем између Србије и Црне Горе био подељен.
Иако је и у Црној Гори, углавном на северу републике, организовано деловао Бошњачки блок, који се залагао за државну заједницу, на референдуму је надмоћно превладало становиште сеператистичке Бошњачке странке, чији је председник Рафет Хусовић 23. марта 2006. са лидером ДПС Милом Ђукановићем потписао тзв. „Подгорички споразум“ (који се данас, за разлику од „Подгоричке скупштине“, уопште не помиње).
И… црногорски Бошњаци су већински гласали за независност, уздајући се у потписима оверено обећање да ће им у будућем Уставу самосталне Црне Горе бити гарантована конститутивност. Тако су, заједно са Албанцима, били језичак на вешто набаждареној референдумској ваги и одлучујуће допринели остваривању плана разбијања српско-црногорског државног заједништва.
Од њихове уставне конститутивности није, наравно, било ништа, али је заузврат представницима бошњачке политичке елите била трајно загарантована несразмерно велика заступљеност у органима власти и у државним институцијама Монтенегра.
Кад су се у Београду ишчуђавали над оваквим исходом и логиком која је до њега довела, познаваоци прилика су имали једноставно објашњење: Бошњаци ће увек гласати за оно што је у датом тренутку супротно српском интересу, па било то (или изгледало да је) супротно њиховом интересу.
Делује као политички наопака логика, и једначина, али се много пута показала као непогрешиво тачна. Ето, и сада.
Ево како је одбијање позива да се Бошњаци придруже уобличавању ослобођеног друштвеног и политичког простора своје државе образложио функционер Бошњачке странке Фуад Шахман, назвавши понуђену сарадњу са трочланом победничком коалицијом „трулим компромисом“:
«Ми остајемо привржени вредностима НАТО и Европске уније. Црна Гора је чланица НАТО-а. То је грађанима уливало сигурност, имамо и пораст инвестиција услед тога. Уколико одређене политичке структуре, које су тренутно опозиција, дођу на власт, сигуран сам да се такав курс не би задржао. Они пропагирају анти-НАТО Црну Гору, блиску сарадњу са српским властима, Руском Федерацијом“.
Не треба много маште да се схвати на које је „одређене политичке структуре“ Шахман мислио, тим пре што је у истој изјави, као негативан, изричито апострофирао „просрпски део опозиције… који се залагао за сарадњу са српским властима и Србијом“. Није му, наравно, ништа значило то што су се будући носиоци власти јавно обавезали да неће доводити у питање чланство Црне Горе у НАТО-у, што би тешко могли и да хоће, као и да евроинтеграција за њих остаје њен државни приоритет.
Али, додуше, нису најавили настављање изразите антируске оријентације и даље кварење односа са Србијом.
Шахман и његови истомишљеници све што се тиче НАТО-а и ЕУ, и много тога другог, добро знају, али на делу је, по ко зна који пут, задата императивна доследност супротстављања свему што црногорски држављани српске националности виде као свој интерес.
Пререферендумска, референдумска и постреферендумска доследност, уписана је у ДНК матичног тока бошњачке/муслиманске политике на (бившем) југословенском простору. Све остало је успешнија или мање успешна, ситуационо и временски ограничена тактика…
Али, та неодољива дубинска мотивација неретко спонтано избија и кад тактички баш није пожељно.
Оглашавајући се поводом напада на муслиманске светиње у Пљевљима непосредно по завршеним изборима, што победничкој коалицији никако није могло одговарати и по свој прилици је било дело служби поражене власти, Кенана Струјић, председница градског одбора Бошњачке странке, патриотски је завапила:
„Бошњаци у Црној Гори немају резервну државу. Црна Гора је наша држава, ми смо је правили са осталим народима: Црногорцима, Хрватима, Албанцима…“.
Тачно! Последњих тридесет година заиста су је „правили“, односно преправљали са Црногорцима, Хрватима и Албанцима, па је разумљиво што им се не допада демократски саопштена опомена да у „њиховој“ држави има и Срба. Не мари, важно је бити доследан.
Иако је прерано за било какво основано предвиђање, а поготово закључивање о путу којим ће се, између домаће Сциле и иностране Харбиде, кретати нова црногорска власт, а и Дритан Абазовић лично, сигурно је да у њиховом вредносном видокругу таква негативистичка доследност код монтенегринских Бошњака неће бити на позитивној страни политичког спектра.
