Аутор: Иван Милошевић
Ових дана у владајућој странци општински одбори предлажу кандидате за предсједника и његовог замјеника и према очекивању у тој партији актуелни лидер нема никакву конкуренцију. Сви су за Мила, па да хљеба неће јест! Јуче су и млади ДПС-а ставили потпис на листу подршке и придружили се својим старијим партијским колегама у продубљивању идолопоклонства и снисходљивости. И млади ДПС-а рекоше да је за њих Мило бог и батина, да на кугли земаљској нема таквог визионара као што је он и да је посљедњи балкански диктатор „гаранција за бољу будућност младих, али и свих грађана“.
Од младих нормални човјек увијек очекује неку побуну, другачије мишљење, неку нову енергију и сан о бољем животу, али код младих владајуће странке ништа нема од тога и сва њихова визија и сан о животу може стати у четири слова – Мило! Гарант да се они једино буне када им неко напада вођу и гарант да је то једина побуна, односно одбрана, за коју су они спремни да уложе нешто труда. Претпостављам да им на мегдан око тога не могу изаћи ни родитељи. И они, уколико већ нијесу, морају да буду зз Мила и ту више нема расправе, јер млади се, као будућност ове државе, морају слушати.
Поред свих полтрона из владајуће странке највише здраворазумског човјека нервирају њихове младе снаге. Зар међу њима нема ни једног татиног и маминог сина који ће стиснути петљу и рећи да је доста владавине једног човјека и да је превише бити на власти три деценије! Па да је све своје поданике усрећио, обезбједио за наредних сто година, од државе направио земљу Дембелију, било би доста 30 година! Па и синови се бар једном побуне против очева, п уколико је он и идеалан родитељ, како би рекли да су слободни људи и да морају свој живот да граде својим рукама. Али, шипак! У ДПС-у нема побуне против партијског оца. Штавише, њихово пузање пред партијским вођом је некако најљигавије и баца у сјенку све остале снисходљивце који чекају у реду да се поклоне шефу и пољубе му руку!
Не сумњам да и међу младима ДПС-а има оних који имају очи и уши, који дакле добро виде и чују, и гледају шта ради њихов вођа и ссистем који је он направио. Сигуран сам да и они виде да то нема везе са никаквим визијама, надама, слободи, него да је то само испољавање једне примитивне воље за моћ једног човјека. Сигуран сам да је и њима јасно да је он створио један систем у којем сви његови дјелови раде за њега, сигуран сам да и они виде да од својих партијских чланова и обичних грађана, жели да направи роботизоване политичке гласаче и сигуран сам да је и њима јасно да у таквом окружењу слободе нама ни на видику. А та слобода некако је природна дефеиниција младих, без њих ње нема, заправо је умрла и прије него што је неко на њу помислио, ако је млади не подрже.
Колективна хипноза младих у ДПС-у је застрашујућа и не бих био у кожи оних поданика са којима ће они владати. Навикли на оданост вођи, слијепу послушност, убијање слободе и сваког другачијег мишљења, можемо само замислити какви би они били као предсједници државе или владе или министри. Старх ме је да на то и помислим.
Због тога ме је једна слика са јучерашње подршке младих ДПС-а кандидатури Мила за доживотног предсједника ДПС-а и њене државе, подсјетила на скуп у неком старачком дому. И тамо сви брину једну бригу, односно како да преживе сљедећи дан, попут ових младих из ДПС-а којима је једина брига како да Мило настави да влада. Ваља зато питати ове младе из ДПС-а зашто су и прије него што су постали млади, већ постали стари?
