У Црној Гори сутра на снагу ступа спорни Закон о слободи вероисповести, који је усвојен у црногорском парламенту под окриљем ноћи последњих дана прошле године, упркос противљењу Митрополије црногорско-приморске СПЦ, уз хапшење посланика дела опозиције, што је додатно продубило постојећу кризу у тој држави.
Усвајањем тог закона престаје да важи досадашњи Закон о правном положају верских заједница из 1977.
Црногорске власти уверавају да нови закон гарантује пуну слободу вероисповести свим верницима и равноправан положај свих верских заједница у Црној Гори, као и пуну слободу уверења свим оним грађанима који нису верници.
Поменути закон предвиђа да ће сви верски објекти који представљају културну баштину, а који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности 1918. године и који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, бити препознати као државна имовина.
Закон предвиђа и да ако било која верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине држава ће то признати и поштовати.
Током покушаја одбране спорног закона, који се сматра дискриминаторским, изнет је низ забрињавајућих и грубих фалсификата историјских чињеница, посебно у тзв. Апелу88, на који је јуче објављен одговор под називом Заједничка реакција, а који је потписало 85 академских радника и научника, махом историчара.
Уз позив на суздржавање од „историјски и чињенично неутемељених исказа”, потписници те заједничке реакције истичу да Црна Гора у СФРЈ, те у доцнијој СРЈ, као и у Државној заједници Србије и Црне Горе, имала непромењен и уставом загарантован положај равноправне федералне јединице, те је њена независност последица тог статуса, који јој је у континуитету био омогућен, а не догађаја из 1918.
Ти догађаји, додаје се, никако се не могу означити као окупација, већ жељени настанак здружене државе Срба, Хрвата и Словенаца, односно потоње Југославије, за коју се изјаснила и већина Црногораца као ондашњих конституената српског народа, о чему, ван сваке могућности тенденциозних тумачења, сведочи доступна историјска грађа.
Нејасно је, истичу историчари, на који начин и на основу којих писаних историјских извора потписници тзв. Апела 88 закључују да је Република Црна Гора поништила наводни „декрет” регента Александра из 1920. године, којим је укинута „аутокефална Црногорска православна црква”, када сва доступна историјска грађа непобитно доказује да се ради о једној од епископија Српске православне Пећке патријаршије, која је те 1920. други пут обновљена као Српска православна црква.
Управо је Свети синод Православне цркве у Црној Гори на заседању, које је одржано 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, донео једногласну одлуку да се Православна црква у Црној Гори уједини са Православном црквом у Србији, те да заједно са њом постане саставни део јединствене Православне цркве у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно тада обновљене Српске православне цркве.
Кључни корак ка спровођењу те одлуке учињен је, истичу, на првој конференцији свих православних архијереја у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је заседала током пролећа 1919. године у Београду, а на којој је формиран Средишњи архијерејски сабор за чијег је председника изабран управо црногорски митрополит Митрофан (Бан) који је одиграо кључну улогу у стварању јединствене Српске православне цркве (1920).
–Tакозвани Апел 88, дакле, не само да садржи грубе фалсификате историјских чињеница, већ помоћу тих фалсификата, тобож бринући се за мултиконфесионални карактер Црне Горе, додатно потпирује присутну шовинистичку, антисрпску и антицрквену кампању, стоји у поменутој реакцији.
Извор: Политика
